Ciničan komentar o novom načinu života

Uprkos radikalnim inovacijama u pop muzici, Bouvijev prvi album (objavljen pod Deramovom etiketom i nazvan jednostavno David Bowie) lakše bi se mogao povezati s engleskim popularnim zabavljačima kakav je Tomi Stil nego sa stilskim inovacijama pop muzike šezdesetih. Bouvijev prvi album pojavio se 1. juna 1967, istog dana kada su Beatlesi izdali svoj album Sgt Pepper’s Lonely Hearts Club Band. Lako je uočiti da je ovaj avangardni album Beatlesa imao „With a Little Help from My Friends“ i „When I’m Sixty-four“, pesme koje su budile osećaj vesele zabave. Međutim, ono što je direktnije uticalo na Bouvija bila je popularnost pesama Bernarda Kribinsa i Antonija Njulija koji su kokni akcentom govoril o radničkoj klasi.
Mnogi Bouvijev prvi album smatraju sramotom. Pre svega, teško je verovati da je Deramov album napravio isti umetnik koji će koju godinu kasnije izdati Ziggy Stardust, Aladdin Sane i Diamond Dogs. I kao što klevetniici misle, ovde nema avangardnih pretenzija po kojim bi se Bouvijev prvi snimak izdvojio. Britanski muzički magazin New Musical Express komentarisao je: „Evo jednog kokni pevača koji me podseća na Antonija Njulija i Tomija Stila, što ne može da bude loše. On peva s blagim ritmom, o običnim stvarima, kao što su gumica, čika Artur, o romansi koja je počela u nedelju, a obećao je da će je voleti do utorka“. Već posle prvog slušanja, album nudi primere mušičavog engleskog senzibiliteta brojnim neobičnim i komičnim pesmama kakve su „The Laughing Gnome“, „Uncle Arthur“ i „Please Mr Gravedigger“. Pod vođstvom njegovog tadašnjeg menadžera Keneta Pita, ploča je Bouvija odredila kao sledećeg pop zabavljača koji će rokenrol pretvoriti u nevini tinejdžerski pop.
Odbaciti ploču na ovaj način znači pogrešno shvatiti Bouvijev estetski senzibilitet. Pre svega, gledano kroz prizmu Bouvijevih kasnijih ploča, mnoge od njegovih najvažnijih tema evidentne su i na ovoj. „She’s Got Medals“ je podsmešljiva priča o ženi čije je pravo ime bilo Meri, pa ga je promenila u Tomi da bi otišla u vojsku, a onda postala Ilin kad se skrasila u Londonu. Ovde se već prepoznaje Bouvijevo interesovanje za nošenje odeće suprotnog pola i polnu transformaciju. Pesma „We Are Hungry Men“ govori o zabrinutosti za opšti ekološki kolaps usled prenaseljenosti, a Bouvija vidimo u ulozi fašističkog mesije koji narod vodi u obećanu zemlju. Međutim, važniji od reči jeste način na koji se ove pesme pevaju i izvode. Njih treba posmatrati kao ironične priče koje pre kazuju o Bouvijevom karakteru nego o njegovim ubeđenjima. Postoje dobri razlozi da se Bouvijeve pesme ne „čitaju“ kao odraz njegove prave ličnosti. U strogoj britanskoj tradiciji postoji tip „karakterne“ pesme koja od generacije do generacije povezuje muzičare kakvi su Kinks, Elvis Kostelo i Blur. Bouvi ostaje deo ove popularne tradicije. I konačno, kakve god da su njegove kasnije avangardne pretenzije, Bouvi ostaje pop zabavljač. Na kasniju Bouvijevu teatralnost izuzetno je uticala engleska tradicija mjuzik-hola, koja je posebno prisutna na njegovim najranijim snimcima.
Bouvijeva prva LP ploča naglašava jasno izraženi osećaj šta znači biti Englez pod pritiskom i u propadanju. Ovaj njegov album ne slavi moderni London veselih šezdestih, već spaja mnoge autsajdere („Uncle Arthur“, „She’s Got Medals“, „Little Bombardier“) koji su nesposobni da se uklope u konvecionalne uloge i identitete – pol i brak. Ovo je glas jedne ’stare Engleske’ koja se našla u spirali koja vuče ka dnu, nakon što je imperija propala i pošto su je opustošila dva svetska rata. Zapravo, to je strava ratne prošlosti Engleske, koja nije nikada daleko od površine i koja stvara osećaj jada i ekscentričnosti. Kulturološki, tipično engleski karakter i uvrnutost jesu ono što albumu daje snažan duh predgrađa. Velegrad je svet korupcije, taštine, prljavštine i eksploatacije. Album je manje veličanje onoga što je grupa Who nazvala „My Generation“ a više ciničan komentar novog načina života metropole.
Nastavlja se