CINS: Kako je čovek u Srbiji osuđen da je vozio kola u koja nikad nije ušao?

Slobodan Simeunović je okopavao paradajz i krastavac u svom plasteniku kada je iz dubine dvorišta začuo zvuk motocikla. Bio je to znak da dolazi poštar.

Izašao je iz plastenika na sunčani majski dan, obrisao znoj sa čela i spustio se naniže do prizemne kuće.

Za svojih 35 godina koliko ima, Slobodan pamti da u mnogočlano domaćinstvo Simeunovića poštar donosi samo račune. Nije bilo razloga da posumnja da će tog 26. maja prošle godine nešto biti drugačije.

„Šta je to? Da nije račun za struju?“, upitao je Slobodan, na šta mu je poštar odgovorio da nije, već da je reč o dva prekršaja.

Slobodan je bio zatečen jer kako kaže nikada nije imao problema sa zakonom.

Ovaj mršavi Šumadinac žilavih ruku i crne neočešljane kose kaže da vodi prilično miran život.

Kao i mnogi žitelji ovog mesta radi u Kolubari. Slobodne dane često koristi za dodatne poslove – seče drva, radi po komšiluku, pa čak i kopa grobne rake; sve da bi zaradio dovoljno za suprugu i njihove tri ćerke. Razonoda mu je fudbal koji igra u seoskoj ligi.

Dok je držao koverte u rukama, oko njega se okupila porodica.

Otvorio je najpre jednu kovertu, a potom i drugu. Čitao je s nevericom.

„Pozivate se kao okrivljeni da lično dođete u Prekršajni sud u Požarevcu, odeljenje suda u Golupcu…“

Sud ga je zvao na saslušanje jer je bez dozvole vozio kola i tom prilikom nije imao ličnu kartu.

Počeo je da se smeje. Međutim, osmeh mu je brzo iščezao sa lica jer nit’ zna da vozi, niti je ikada bio u Golupcu.

Ono što Slobodan nije ni slutio je da će ovo biti samo početak jednog kafkijanskog procesa.
Pet policajaca, jedna žena i vozač bez dokumentacije

Nešto ranije, 13. aprila, i 140 kilometara od Slobodanovog doma, policajci Granične policije Veliko Gradište Igor Paunović i Dalibor Savić baš kod velelepne Golubačke tvrđave zaustavili su audi A4 požarevačkih registracija.

Kolima je upravljao mlađi muškarac, a pokraj njega je sedela desetak godina starija plavokosa žena.

Savić je vozaču zatražio ličnu kartu i dozvole.

Vozač ništa od ovoga nije imao. Pravdao se da seče drva i da mu je sva dokumentacija ostala u drugoj jakni. Pokušao je i da podmiti policajce, prisećaće se kasnije na sudu Savić.

„Da vam dam 20 evra da završimo s tim?“, upitao je vozač.

„Šta 20, daj mu 50 evra“, sa suvozačkog mesta dobacila je žena.

Tada je vozač izašao iz automobila, a zatim je izdiktirao lične podatke.

„3. mart 1987, Simeunović.”

Sve to je policajac Igor Paunović olovkom uredno pribeležio u svoj dnevnik, a onda je pozvao centralu da proveri podatke. Takva osoba nije postojala.

„Ovi podaci nisu tačni“, rekao je policajac. „Znate li da možete da odgovarate za lažno predstavljanje?“

Tada je vozač promenio ploču i „prisetio“ se kada se rodio i kako se zapravo zove.

„29. novembar 1987, Slobodan Simeunović”.

U ovakvim trenucima, policajac bi trebalo da pretpostavi da nešto nije u redu, objašnjava policijski inspektor u penziji Siniša Janković. Na to mu je ukazivalo što je misteriozni vozač nudio mito i dao podatke osobe koja ne postoji. Janković za CINS kaže da je policajci trebalo da privedu vozača kako bi na valjan način utvrdili njegov identitet. On kaže i da je trebalo da ga pretresu i da na taj način utvrde da li zaista nema ličnu kartu u novčaniku.

Pa ipak, policajci vozača nisu priveli.

Oni su radio-vezom ponovo pozvali centralu, odakle su dobili fotografiju lične karte osobe sa ovim podacima.

Ispostavilo se da vozač uopšte nema vozačku dozvolu. Automobil je bio u vlasništvu Radice Gojković iz Požarevca, žene sa suvozačkog mesta.

Vožnja bez dozvole bio je razlog da policajci pozovu saobraćajce iz Velikog Gradišta kako bi napisali prekršajne prijave.

Prijave koje su oni tada napisali bile su naslovljene na Simeunović Slobodana iz sela Kruševica.
„To nisam bio ja!“

Bio je 11. jul. Slobodan Simeunović je ušao u Prekršajni sud u Golupcu.

Policajac granične policije Dalibor Savić, koji je uzimao podatke od vozača kod Golubačke tvrđave, ga je osmotrio.

„Jeste prošlo četiri meseca ali bih ja rekao da ste vi to lice koje smo kritičnom prilikom zaustavili i kontrolisali.“

„Ja nisam to lice“, branio se Slobodan. „I nikako ne mogu da vas gledam u oči jer ne podnosim laž. Nikad nisam seo za volan, te ne znam da pokrenem vozilo.“

„Ja lica dobro pamtim“, uzvratio je 44-godišnji pozornik Savić. „Gledajući vas u oči izjavljujem da sam 99 posto siguran da ste to bili vi.“

Smenjivali su se jedan po jedan policajac – njih petorica – svi osim jednog su sa velikom verovatnoćom tvrdili da je upravo Slobodan vozio kola. Policajac Aleksa Rakić je jedini kazao da nije siguran da je to baš on.

A onda su se otvorila vrata i u sudnicu je ušetala 48-godišnja Radica Gojković, ista ona žena koja je bila u automobilu sa spornim vozačem.

Sela je u sudsku stolicu u isti red u kojem je sedeo i Slobodan.. Rekla je da ga vidi prvi put u životu.

„Onaj je bio plave kose, mišićav i zaista lep muškarac, mada ne bih da vređam ovde prisutnog gospodina koga sam prvi put u životu videla.”

Ispričala je sudiji da je vozača upoznala baš tog spornog dana.

„Radilo se o mladiću koga sam prethodno tog popodneva srela i koji mi se predstavio kao Ivan iz Požarevca, star 33 godine“, objašnjavala je Gojković. „Sa njime sam provela nekih pola sata i pošto mi se nešto slošilo to sam njemu prepustila da upravlja vozilom.“

Sudija Saša Stojanović je i pored toga doneo presudu da je Slobodan kriv. U presudi je naveo da je Radica Gojković kazala da ne poznaje vozača, kako bi pomogla Slobodanu da izbegne prekršaj.

Slobodan je kažnjen sa 60.000 dinara za vožnju bez vozačke dozvole i još 5.000 dinara za to što nije imao ličnu kartu. Uz to i sudske troškove.

„Policajci su vršili prepoznavanje“, rekao je sudija Stojanović za CINS. „Oni pod punom materijalnom i krivičnom odgovornošću pričaju.“

Ostatak teksta pročitajte na sajtu CINS