Ćirilica i latinica jednako su i istinski naša u jedinom važnom smislu

A time se ne bave samo zabrinuti laici nego i neki profesionalni lingvisti, od kojih bi se ipak očekivala veća uzdržanost.

Primera radi, u septembru 2019, na jednom međunarodnom okruglom stolu na Filološkom fakultu u Beogradu, uz učešće nekoliko stručnjaka za južnoslovenske studije, rečeno je da je upotreba ćirilice u Srbiji pala na 20 procenata, bez navođenja bilo kakvih izvora ili dokaza koji bi potkrepili ovu slobodnu i zasigurno preteranu procenu – i ta gola tvrdnja je prihvaćena kao utvrđena činjenica i prošla bez komentara.

Ako bismo se upitali da li postoje neka čvrsta uporišta koja sprečavaju nestanak ćirilice, mogli bismo da navedemo dva glavna, na koja je već više puta ukazano, a koja su neuporedivo pouzdaniji indikatori aktuelne i verovatne buduće situacije od diletantskog zagledanja koliko ima ili nema ćirilice na firmama u Knez Mihailovoj ulici ili na titlovima pojedinih televizijskih stanica, što se tipično poteže kao očigledan signal predstojećeg gašenja nacionalnog pisma.

Prvo uporište je ustavna odredba da je ćirilica obavezna u svekolikoj službenoj upotrebi srpskog jezika.

A drugo, i u praksi još važnije, jeste činjenica da se školska deca redovno opismenjavaju najpre na ćirilici a tek potom uče i latinicu, i da se svi udžbenici za osnovno i srednje obrazovanje (osim onih za đake pripadnike nekih nacionalnih manjina) obavezno štampaju ćirilicom.

Ovo znači da nije moguće završiti školu bilo gde u Srbiji bez poznavanja ćirilice.

Doduše, bilo je pritužbi na neujednačen kvalitet tog znanja (ukazivano je da neka deca dolaze na fakultet a da slabije znaju ćirilicu, koju izvan škole malo kad i upotrebljavaju), ali to je problem za prosvetne vlasti i ne može se rešavati zakonskim ograničavanjem upotrebe latinice; a kojim će se pismom đaci radije služiti u životu posle škole ne može se predvideti i mora se prepustiti njihovom slobodnom ličnom izboru.

A sad malo brojeva i procenata

Nije lako videti kako bi moglo biti ozbiljno ugroženo pismo koje je u ovoj meri privilegovano od države.

Osim toga, neke od najpopularnijih novina (Politika, Večernje novosti, Nin) štampaju se ćirilicom.

Prema zvaničnom bibliotečkom informacionom sistemu COBISS, ukupni broj primeraka knjiga štampanih ćirilicom prevazilazi broj onih na latinici (http://vbsw.vbs.rs/cobiss; v. i komentare u Danasu od 5. januara 2018).

Tako da, uprkos neospornom napretku latinice na račun ćirilice tokom poslednjih decenija, nije nimalo verovatno da će naša deca ili unuci morati da posećuju groblja kako bi videli ćirilička slova.

Mnogi nacionalizmom neopterećeni Srbi u Srbiji i izvan nje još uvek smatraju oba pisma svojim, kao što su to činili već generacijama, i njima nisu potrebni nacionalni dušebrižnici koji bi ih podučili da je samo jedno od njih njihovo (čak i ako oni sami to ne znaju: ima ko zna i ko će to lepo da im objasni!), a drugo uljez koga moraju izbegavati ukoliko ne žele da ih država udari po džepu zbog izdajničkog ponašanja.

Ali da se vratimo statistici, nije lako doći do detaljnih i pouzdanih podataka o faktičkoj upotrebi pisama, pošto je uz svu neprekidnu priču do danas preduzeto malo ozbiljnih istraživanja (od kojih, treba primetiti, vrlo mali broj dugujemo ustanovama, telima i pojedincima najglasnijim u lamentima nad tužnom sudbinom ćirilice).

Ono što postoji većinom su izveštaji o anketama koje ispituju privatnu upotrebu od strane pojedinaca; pomenućemo nekoliko takvih, mahom novijih.

Klajn (2003) navodi rezultate jednog ispitivanja iz 2002, u procentima: samo latinica 39,8, samo ćirilica 21,9, oba pisma 38,3. Politika od 11. decembra 2014. izveštava o telefonskoj anketi uz učešće 1.011 lica od 12-75 godina starosti iz cele Srbije, urbane i ruralne, sa sledećim rezultatima: samo latinica 47,3, samo ćirilica 36,2, oba pisma 16.

Među korisnicima interneta odnos je bio 57,3 latinice prema 28,8 ćirilice.

Korišćenje ćirilice raslo je sa godinama starosti i generalno je bilo veće u južnoj i istočnoj Srbiji, a najmanje u Beogradu: latinica 61,6, ćirilica 21,9.

Prema Danasu od 7. avgusta 2018, u intervjuima koje je vodila Jelena Golubović ispitanici su prijavili podjednaku upotrebu oba pisma u pisanju rukom ali su u kucanju prednost davali latinici iz praktičnih razloga, pošto je to pismo uobičajeni standard za kompjutere i mobilne telefone; ubedljiva većina njih izjavila je i da digrafiju smatra velikom prednošću srpskog jezika.

Stepanov, Zorica i Lovre 2011. su kombinovali privatnu i javnu upotrebu, podrobno istražujući stavove i praksu građana Novog Sada naporedo sa pojavom pisama u nazivima institucija, organizacija, firmi itd.

Pažnju zaslužuje nalaz da se, od ispitanika koji su odgovorili na pitanja o ličnoj upotrebi, oko 35 procenata izjasnilo da se služi latinicom, približno isto toliko ćirilicom, a 25 procenata obama pismima.

Sve u svemu, nije ustanovljena značajna prevlast jednog ili drugog pisma u privatnoj sferi niti u javnom prostoru uopšte uzev, dok je samo delimično preovlađivalo jedno od njih u pojedinim njegovim domenima.

Na primer, nešto više latinice nađeno je kod privatnog biznisa, naspram blage prednosti ćirilice u institucionalnim kontekstima, uz njihovu obaveznu zajedničku upotrebu u štampanim nazivima i materijalima pokrajinskih i gradskih ustanova u višenacionalnoj i multikulturnoj Vojvodini.

Slično ovome, obuhvatna studija jednog srpsko-kanadskog autora (Ivković 2015) upoređuje subjektivne reakcije i asocijacije reprezentativnog uzorka Srba na ova dva pisma sa objektivnom stvarnošću, tj. njihovom zastupljenošću u raznim javnim domenima ili žanrovima.

Tako se ćirilica tipično percipira kao povezana sa pravoslavljem, istorijom, tradicijom, nacionalnim identitetom, nižim obrazovanjem, starijim generacijama i ruralnom Srbijom, dok se latinica većinom asocira sa modernošću, zapadnom liberalnom politikom, konzumerizmom, urbanošću, novim medijima, mlađim generacijama, pop kulturom i jugoslovenskim razdobljem.

Postoji i značajna podudarnost sa zastupljenošću ovih pisama na natpisima, kao i na raznim štampanim i onlajn materijalima.

Na primer, nije nađen nijedan pomen Srpske pravoslavne crkve na latinici, na kojoj dominantno funkcionišu digitalni mediji.

Ovo pokazuje da izbor pisma nije proizvoljan nego žanrovski motivisan, i da pored čisto pragmatičkih obzira često ima i ideološku dimenziju.

Plavšić (2018) predstavlja rezultate anonimne ankete sprovedene od maja do juna te godine uz podršku države, uz učešće 713 većinom solidno obrazovanih govornika srpskog jezika oba pola iz gradova širom Srbije i izvan nje, stratifikovanih prema životnom dobu, zanimanju i ekonomskom statusu.

Sa težištem na ćirilici, koja je percipirana kao ugrožena pa su joj potrebne posebne zaštitne mere, u anketi su kombinovana pitanja o tome koliko je ispitanici zaista upotrebljavaju sa subjektivnim sudovima i stavovima o službenom statusu, simboličkoj i upotrebnoj vrednosti, lepoti itd. ćirilice – i sve to u poređenju sa njenim rivalom, latinicom.

Navešćemo samo nekoliko za ovaj osvrt relevantnih nalaza.

U ličnoj (tj. privatnoj) upotrebi oko 63 procenta ispitanika izjavilo je da najčešće koristi ćirilicu, a po 18 procenata latinicu i podjednako oba pisma, 76 odsto njih potpisivalo se najčešće ćirilicom, 18 odsto latinicom, a pet odsto mešovito.

Celovito gledano, ispitanici su procenjivali da osobe iz njihove okoline podjednako dobro vladaju obama pismima.

Dok je oko 44 odsto njih smatralo da postoji diskriminacija ćirilice, 40 odsto je verovalo da nijedno pismo nije diskriminisano.

Nekih 65 procenata je izjavilo da je ćirilica ugrožena, naspram 17 procenata koji se s tim nisu složili, dok je 16 procenata bilo ponešto ambivalentno, ocenjujući da postoji izvesna mera ugroženosti ali da je to prirodno u postojećim okolnostima (modernizacija, globalizacija, nove tehnologije itd).

Na pitanje da li ćirilici preti opasnost nestanka (koje je dozvoljavalo više odgovora istovremeno), potvrdnih odgovora bilo je ukupno 96 odsto, a odrečnih 73 odsto.

Iako je to u našem kontekstu marginalno, pomenućemo da je ćirilica bila lepša od latinice za tri četvrtine ispitanika.

Na kraju, iz same ankete i njoj pridruženih slobodnih komentara može se zaključiti da ljudi često smatraju praktičnu upotrebljivost latinice važnijom od simboličkog značaja ćirilice kao nacionalnog pisma; kraće rečeno, slave jedno od pisama ali se radije služe onim drugim.

Dinamičke veze između jezika i prostora

Što se tiče javne upotrebe, vredno istraživanje grčkog sociolingviste Kanakisa (2018) se ne bavi statistikom ali zaslužuje da se ovde pomene.

Reč je o dubinskom zahvatu u raspodelu, simboličku vrednost i ideološke konotacije dvaju pisama na uličnim natpisima i grafitima u Beogradu, u semiotičkom i etnografskom kontekstu.

Studija se usredsređuje na dinamičke veze između jezika i prostora, a uz to proučava pojavu tih pisama kao markera obeležja i vrednosti u vezi sa etnicitetom, religijom, pa i normativnim seksualnim ponašanjem nasuprot devijantnom, itd.

Tako, na primer, ćirilički grafiti figuriraju kao indeks srpstva (često srBstva), pravoslavlja i muškosti u smislu seksualne potencije. (Cinik bi mogao da oceni kako ćirilici ne preti odumiranje dok je zidova po srpskim gradovima!).

Još jedno pažnje vredno skorašnje istraživanje, obavljeno u Srbiji i Republici Srpskoj u okviru doktorskih studija na Univerzitetu u Kelnu, jeste Pejović (2019).

Ova studiija, takođe u tradiciji jezičkog krajolika (engl. linguistic landscape – ispitivanje natpisa u javnom prostoru), dobar je primer detaljne stratifikacije i kvantifikacije podataka prema brojnim relevantnim parametrima.

Ukupna srednja vrednost zastupljenosti ćirilice u Srbiji je bila 33,7 odsto, a u Republici Srpskoj 21,8 odsto.

Famozna Knez Mihailova ulica zabeležila je 27,7 odsto ćiriličkih natpisa – nalaz koji će nekima teško pasti; dati su i podaci o natpisima na engleskom.

Tokom protekle dve decenije izvesna pažnja je poklanjana prisustvu ćirilice u informacionoj tehnologiji, posebno na internetu kao mediju koji je često proglašavan jednim od glavnih krivaca za smanjenje njene opšte upotrebe.

Međutim, dva važna indikatora, Bukumirović i dr. (2007) i Smolenski/Obradović (2010), sadrže podatke i analize koji pružaju osnov za optimizam.

U ovim izveštajima ispitani su različiti aspekti kako službene tako i javne upotrebe (premda se ovi termini tu ne koriste), uključujući internetske prezentacije pojedinih ministarstava i opštinskih organa vlasti u Srbiji, ali i popularne forume.

Zabeležen je porast (a ne pad) udela ćirilice na srpskom internetu, osobito na Guglu, koji je pripisan mogućnostima što ih pružaju ovi mediji, ali i učinku Ustava Srbije iz 2006.

Ovi nalazi su sada donekle zastareli, ali se čini da je opšti trend jasan: uprkos povremenim tehničkim teškoćama, može se očekivati dalji porast vidljivosti ćirilice u medijima informacione tehnologije.

Da svedemo sve iznete podatke, prema citiranim izvorima raspodela pisama u javnoj i privatnoj upotrebi u Srbiji danas daje sledeću okvirnu sliku: dve trećine latinice, jedna trećina ćirilice.

Ovo možda nije zadovoljavajući rezultat za pismo koje se vrednuje kao nacionalno, ali je znatno iznad onih 10-12 ili 20 odsto koje ćirilici bez ikakvih istraživanja, odokativno odmeravaju proroci njenog gašenja.

U svakom slučaju, nema osnova za tvrđenje da je ona nepovratno na putu nestanka.

Njena navodna tragična sudbina jeste mit koji su stvorili, koji održavaju u životu i eksploatišu, članovi srpskih kulturnih, verskih i političkih elita.

Davno ustanovljeno i navodno neraskidivo trojstvo srpskog etniciteta, pravoslavne vere i ćiriličkog pisma služi interesima određenih institucija, grupa i pojedinaca, ali ne i masama ka budućnosti okrenutih građana Srbije XXI veka, koji se s pravom oglušuju o pozive na povratak vrednostima herojske srednjovekovne prošlosti ne bi li sačuvali svoj ugroženi identitet.

Identitet iznad svega

Treba naglasiti da se u ovoj vrsti diskursa podrazumeva da je identitet statičko, nepromenljivo svojstvo ljudskih bića: ako si rođen u srpskoj porodici onda si Srbin, i maternji jezik ti je srpski pisan ćirilicom.

Ali ovo je naprosto netačno, jer je identitet – pojam komotno prizivan i često zloupotrebljavan – zapravo slojevit, varijabilan i teško uhvatljiv.

Ako smem sebe da uzmem kao primer, oba moja roditelja su bila srpske nacionalnosti ali sam odrastao sa dva kućna jezika (srpskohrvatskim i engleskim) i tri pisma (srpskohrvatskom ćirilicom i latinicom i engleskom latinicom), i smatram se utoliko bogatijim.

Kasnije su tome dodavani novi jezici i pisma, tako da se moj jezički identitet sastoji od svih jezika i pisama koje u nekoj meri znam i upotrebljavam.

Ovaj slučaj, koliko god nije tipičan, nije ni izuzetan, a ja verujem da je takav stav produktivniji od zatvaranja u jedan jezik i jedno pismo kao čuvare identiteta.

Kako je očigledno da su jezici i pisma dobre i korisne stvari, ne razumem perverznu logiku insistiranja da je u bilo kojem smislu bolje vladati manjim nego većim brojem njih.

Uzgred, ja redovno čitam dve dnevne novine (Politiku i Danas) i dva nedeljnika (Nin i Vreme).

U oba para prvi list izlazi na ćirilici a drugi na latinici, a dok ih čitam potpuno sam nesvestan koje mi je pismo pred očima u bilo kojem trenutku; isto važi i za knjige.

I u tome nema ničega idiosinkratičnog, jer maltene svako iz moje okoline reaguje na ovaj način.

Ima li boljeg dokaza da smo mi u sebe ugradili oba pisma, osećajući da su ona jednako i istinski naša u jedinom važnom smislu?

I još samo završna opaska o identitetu: primetno je da se on skoro bez izuzetka pripisuje grupama – etničkim, nacionalnim, konfesionalnim ili kakvim god – zanemarujući individualne identitete, za koje se pogrešno uzima da su nebitni u poređenju s kolektivnima, koji se veličaju i odlučno brane. (O protejskoj prirodi identiteta i manipulacijama u vezi s njim v. Čolović 2014, o jeziku i identitetu Bugarski 2010, a o individualnim identitetima Bugarski 2011).