Čistač

Četvrtak je bioskopski dan u Muzeju savremene umetnosti na izložbi Čistač.

Ovo popodne je druga po redu projekcija filma Umetnik je prisutan, dokumentarac o istoimenom performansu koji je Marina Abramović izvela 2010. u njujorškom Muzeju moderne umetnosti (MoMA).

To znači da nas još jedna nedelja deli od treće, poslednje projekcije, koju prilagođavamo za slepe i slabovide osobe.

Jedan od mojih malih projekata pokretača vezanih za medijaciju savremene umetnosti.

Ideja o adaptiranim filmovima ima veze sa audiodeskripcijom, jednim od alata da se vizuelni sadržaj približi osobama koje nemaju mogućnost vizuelnog iskustva.

Za audiodeskripciju sam čula i više se zainteresovala u toku priprema projekta.

U dodiru sa, koji smo prošlog leta predstavili u Muzeju savremene umetnosti.

Koleginica Katarina Krstić i ja smo ovaj projekat pokrenule u okviru inicijative da dela iz zbirki Muzeja približimo ljudima koji imaju različite poteškoće u učenju.

Krenule smo sa osobama sa mentalnim i intelektualnim smetnjama, zatim osobama oštećenog sluha, a možda najveći izazov bio je kako osobama oštećenog vida interpretirati vizuelne umetnosti.

U dodiru sa je bilo dragoceno iskustvo, rad sa studentima vajarskog odseka na Fakultetu likovnih umetnosti, sa Borisom Dončićem iz biblioteke Saveza slepih Srbije, a zatim sa publikom, otvorilo je nove univerzume za sve nas koji smo učestvovali u projektu.

Kao deo tog iskustva je otkriće audiodeskripcije, koju smo upotrebili pri postavci izložbe (opis svakog izloženog dela iz muzejske zbirke bio je dostupan na audio uređajima), iskoristili smo da film o jednom od najznačajnijih Marininih performansa, koji sublimira njen višedecenijski umetnički rad u polju bodiarta (body art) i performansa, adaptiramo kako bi naši slepi i slabovidi posetioci mogli da dožive i da nauče više o savremenoj umetnosti i jednoj od najznačajnijih umetnica performansa.

Taj rad je podrazumevao više stvari.

Violeta Vlaški je pripremila opise scena u filmu, a Branko Matić je snimio i montirao audio materijal, zatim ga adaptirao prema video materijalu.

Oboje sam upoznala u toku rada na izložbi U dodiru sa.

Violeta je i tada bila autor tekstova deskripcije dela iz zbirki, tako da je ovo nastavak divne saradnje.

Ona je jako posvećena i veoma je lako sa njom raditi. Branko je takođe dugogodišnji posvećenik.

Zahvaljujući njegovom zalaganju postoji Festival filmova za slepe osobe, a ja sam obožavala njegov rad da gledam na Drugom programu RTS-a.

Nekako sam uglavnom naletala na Hičkokove filmove tokom tih meseci mog otkrića (od 2011. do 2013. RTS je jednom mesečno emitovao filmove prilagođene za slepe i slabovide), zato sada sa velikim uzbuđenjem čekam da mi donese adaptaciju filma za sledeći četvrtak.

Kaže da je ovaj posao laganica, pošto je to dokumentarni film, što je mnogo lakše adaptirati neg igrani. Sve će biti super, kaže. Jedva čekam.

Petak, 10. januar

Poslednjeg dana izložbe Marine Abramović biće produženo planirano radno vreme i zatvaramo izložbu u 22 časa. Još jedno odbrojavanje. Dodajemo i ekstra izvođenja reperformansa.

Izvođači koji su sa nama već četiri meseca sa oduševljenjem prihvataju dodatni angažman.

Naravno, kako se bliži kraj izložbe, svi su se setili da nisu još stigli da je pogledaju, tako da počinju gužve, a još je bolje što svakog dana dolazi neko od kolega, prijatelja, poznanika, svaki dan gosti u kući.

Odbrojavam i do početka pakovanja izložbe, a to je 21. januar.

Završavam pripremu spiskova za pakovanje.

Plan deinstalacije smo koleginica Nataša Lazić i ja napravile odmah po otvaranju izložbe, uz sugestije muzejske Tehničke službe i konzervatorke Biljane Šipetić. Skidanje izložbe ima nekoliko faza.

Pored pakovanja radova i njihovog transporta po belom svetu, ceo prostor moramo vratiti „na nulu“. To znači sigurno dve nedelje majstora u kući, nakon što spakujemo Marinine radove.

Oni skidaju i pakuju audio i video tehniku, rasklapaju i pakuju elemente koje smo izgradili za video projekcije, rušimo zidove od gipsa, krečenje zidova koji nisu od gipsa. Postavka sledeće izložbe kreće u drugoj polovini februara.

Subota, 11. januar

Sve manje vremena pronalazim za gledanje filmova. Nije da se hvalim, veoma sam zabrinuta zbog ovoga. Možda nije kasno za novogodišnju odluku….

Ali ja u to ne verujem, samo u godišnje rekapitulacije.

To nam je već tradicija, mom prijatelju Miroslavu i meni.

Miroslav se sredinom 2019. iselio iz Srbije, što je najviše mesta zauzelo u njegovoj rekapitulaciji.

Moja rekapitulacija je bila puna velikih stvari, prelivalo je na sve strane.

Dobro je imati prijatelje koji te podsete na sve što je prošlo, završilo se, na lekcije koje si naučio, iskustva koja si doživeo.

Ti osvrti unazad mogu nekada da budu i lekoviti. Nekako sve deluje mnogo lakše na kraju godine, sve izgleda da ima smisla, mnogo više nego onda kad se dešavalo.

Nedelja, 12. januar

Dan za ljubav prema pidžami i možda kućne poslove, nije nužno.

Iz Muzeja vesti da se formiraju redovi na ulazu.

Ponedeljak, 13. januar

Ponedeljak i sreda su školski dani, časovi engleskog. Odbrojavam do sledećeg testa i do kraja škole (nadam se početkom marta).

Bane javlja da je imao poteškoća sa fajlom filma, ali da je našao rešenje. Ipak montaža će potrajati duže nego što je očekivao. Donosi mi fajl u sredu. Samo malo me hvata panika.

Utorak, 14. januar

U nedelju organizujemo i radionicu za tinejdžere na izložbi Čistač.

Prošli put su bili oduševljeni i dopali su im se Marinini Ritmovi, a ovog puta je tema zajednički radovi Marine i Ulaja.

Rad sa mladima je jako inspirativan, jedva čekam nedelju, mada polako osećam umor. Možda je zbog nečeg u vazduhu.

Sredinom godine sam se preselila na Novi Beograd i dugo sam bila zahvalna što se brže krećem nego prijatelji koji žive sa druge strane mosta. Izbegla sam gužve oko Trga Republike, Ulice 27. marta, čekanje u terazijskom tunelu, to je bila moja nekadašnja maršruta.

Na Novom Beogradu nema takvih kolona, bar na ovom mom potezu. A onda se desila magla. Teška, gusta, opasna. Ja volim maglu, ali onu pravu belu, ne ovog žutog mutanta.

Već dva dana sa terase ne vidim susednu zgradu u bloku. Nisam izdržala, preuzela sam aplikaciju koja mi kaže da je Novi Beograd najzagađeniji.

To je cena za široke prohodne bulevare.

Tata mi kaže da ne izlazim napolje. To je već teško. Ako je preko mosta čistija magla, idem tamo. Ujedno da se podružim sa Dobricom, mojim psećim prijateljem.

Sreda, 15. januar

Muzej je krcat publikom, oni momenti za koje radimo sve ovo što radimo. Popodne na izložbu dolazi grupa srednjoškolaca i ja ih vodim kroz izložbu.

Najviše se zadržavamo kod Ritma 0, to ih fascinira. Kako je Marina Abramović svoje telo prepustila potpunim strancima da rade sa njim šta im je volja.

I još im je ponudila opasne predmete, kao da nisu dovoljno maštoviti.

Bane mi donosi fajl. Snimak je fenomenalan, ali mu treba popravka. Opet panika. Ali to je Bane, adaptirao je skoro 100 filmova. Mantram, biće super.

Čas engleskog, čas joge. To je ono što će nas uništiti, kontinuirana edukacija.

Četvrtak, 16. januar

Jedno odbrojavanje se završava danas.

Najavili su mi se nastavnici i učenici iz Škole za učenike oštećenog vida „Veljko Ramadanović“ iz Zemuna. Voleli bi da dođu pre filma i pogledaju izložbu.

Očekujem još jednu grupu koja mi se najavila, ali i nekoliko kolega koji bi voleli da sa njima prođem kroz izložbu.

Bane donosi prepravljen fajl i kao da se sve nekako umirilo, ili sam to možda ja.

Sve je spremno, bioskop može da počne.

Autorka je istoričarka umetnosti, kustoskinja Muzeja savremene umetnosti, asistentkinja kustosa izložbe „Čistač“