Čitaju i deca i odrasli, zato ćemo pobediti

Danas je to bio Kijev. Zato pominjem Stokholmski sindrom, koji sve više primećujem. Mnogobrojna su pisma o tome kako ćemo živeti posle rata: slobodna Ukrajina i slobodna Rusija, nesrećni Rusi otvoriće oči, shvatiće da je mržnja suvišna, da treba tražiti kompromise, da će „prestati da ratuju s nama“ – to je suština. Rusija nikad nije bila slobodna i demokratska, taj narod jednostavno nije sposoban za civilizovan život, neće biti ni posle rata. Došli su da nas ubijaju, pljačkaju, da uništavaju našu kulturu. Zato je sasvim normalno mrzeti ih. Ako ih ne poubijamo, oni će nas. Tako to ide poslednjih vekova. Dopada im se da nas bombarduju, samo poslušajte razgovore s njihovim ženkama: „Kolja, Peća, Vasja, karajte one seljačine i donesi mi blender i bundu, grabi što više“! Danas, posle hiljada ubijenih, posle srušenih gradova, nemamo pravo da u njima gledamo ljude. Oni to neće shvatiti kao čovečnost, već kao slabost. I ubijaće nas. Zato što nas stalno ubijaju. Ako vam dođe žao kad vidite spaljene jajare ili leševe na putevima, pomislite da je to osveta za nekadašnje gladi, za Drugi svetski, za streljani preporod, za 1970-e. Za sve što su činili. Budimo jaki, poput naših vojnika. Da bismo preživeli. Ni kapi žaljenja. Dobar Moskalj je – mrtav Moskalj.

Dan 21.

Dve noćne uzbune, umesto jedne na šta smo navikli. Jako mi se spava, naši su srušili dva aviona, nije strašno, sedećemo još malo, obarajte dalje. Sinoć sam pokušala da shvatim odakle potiču te panične vesti sa svih strana. Strašno je, kao noć: iz svih poruka gamiže da se upravo ove noći ne može spavati, jer ćemo svi umreti (navodna vest iz vojnih krugova). Svima poznat narodni poslanik ne može da se uzdrži da ne progovori o desantu koji se približava… Jer, nekim ljudima su važnije psovke i koliko sam ja, pseto, pametan i sveznajući, umesto da još malo odspavamo. Kod nas je rat. Nije serija, nije melodrama. Pa zašto su onda sav informativni prostor zarobili čudnovati likovi iz Gogoljevih dela, zašto su svi postovi u stilu (predsednikovog savetnika) Arestoviča: razjebali smo 1.000 jedinica tehnike jednom raketom, bombardovali smo ih sve oko Kijeva i sutra (danas) je dan pobede, kao i najnovije od jutros: naši su noćas oslobodili Herson. Mi, kao, pobeđujemo u nekakvom virtuelnom ratu? Jedini dan kad sam slušala ova dela mašte opasnih momaka bio je 24. februar. To je zaista očekivano kad su na vlasti filmski likovi. O desantu. Tamo negde ima 14 brodova, neki od njih su desantni. Oni periodično lansiraju rakete. Komplikovano je doći na kopno, ali oni su takvi debili da će pokušati i – pocrkaće. Pocrkaće svakako, ali postoji jedan problemčić. Pre desanta će artiljerijom poravnavati teren. A ja živim odmah pored mora i već zamišljam kako će ti smotanci lansirati svoje rakete, one lete nasumično. Postoji i dobra vest: na moru je bura. Desant se povlači. Pa šta, tek je treća uzbuna. Hvala Oružanim snagama Ukajine za mogućnost da budemo kod kuće. Držimo se!

Dan 22.

Spavali smo bez sirena. Sad je četiri ujutro. Uzbuna je u Podiljsku. Pomislila sam da će uskoro početi, obukla sam se i čekam. Vidite li ovu padavinu ruskih aviona širom zemlje? Biće da je to nova PVO. Mariupolj. Najstrašnija tačka na karti. Ima mnogo svedočenja ljudi koji su se probili odande, čitajte. Ima slika. Postoji snimak gde pored pozorišta krupnim slovima piše DECA. Pilot koji je bacio bombu nije mogao da to ne vidi. Svesno je pobio ljude. Jer, oni NISU LJUDI, shvatite to jednom. Smatram da ćemo uskoro saznati prezime pilota. I mislim da ćemo ga naći. Odesa. Svi smo svesni kako dobro ovde sada živimo. Zahvaljujući onim gradovima koji su preuzeli udar na sebe – Mikolajiv, Kijev, Mariupolj, Herson, Sumi, Harkov, Černjigov, Ohtirka, Irpinj, Vorzelj, Buča… Kod nas je sada bezbedno, mi smo pozadina, pomozimo onima koji ubijaju rusku gamad na svim pravcima. Južni front pomeren je daleko iza Mikolajiva. Nemaju šanse da nešto promene. Ako imate snage, vratite se na radna mesta – u apoteke, prodavnice, restorane, frizeraje, bolnice… Veoma ste nam potrebni.

Dan 23.

Nastavljamo da radimo što možemo i približavamo se pobedi. Juče sam kuvala kafu. Pogledam kroz prozor i vidim šest ratnih brodova – jasno i bez dvogleda. Poslednjih dana javljaju se mnogi veterani. LJudi koji su svoje odratovali 2015/16, počeli poslove, bave se stvaralačkim projektima, a sad nas ponovo brane. Ima i onih koji su bili teško ranjeni. Za momka iz Ilovajska bilo je upitno hoće li moći da hoda. Sad trči s protivtenkovskim bacačem. Želim da svi naši žive. Da se vrate kućama. Da se opet sporečkamo oko vakcinacije i za koga da glasamo. O, koliko mnogo svega smo imali pre rata. I koliko mnogo ćemo ponovo imati. Ali ne svi. Čuvajte se. Uzgred, kome je potrebna brošura američkog oficira o ratu u gradskim uslovima, javite se.

Dan 24.

Bez noćnih uzbuna. Kad je čovek navikao na njih, san je veoma traljav. Strašno je zaspati kad se pročita vest o novom raketnom udaru na kasarne, ponovo je poginulo mnogo ljudi. Još više me plaše komentari ispod takvih vesti. Nemojte pisati „nema rata bez gubitaka“, zašto rastužujete ljude? Propustila sam trenutak kad smo postali takvi. Tolerisati laž da se niko ne bi ožalostio? Svaki gubitak je nečije dete, suprug, prijatelj. Nenormalno je sve dosad spavati u kasarnama i zanemarivati sigurnost. Isto se dešava i s postovima o Mariupolju. Iza njih ne stoje botovi, već naši poznanici, koji se ljute zašto „ljuljamo brod“. Smatram da i u ratu treba ljudima govoriti istinu, čak i kad je ona nepodnošljivo stravična. A ne ovako: jao, oni su se rastužili zbog bombe u pozorištu, ajde da im kažemo da su tamo svi živi, ali jao, tamo je preživelo samo 130, za ostale se ne zna. Rat nije bioskop. Nije crtać. To su svakodnevne smrti. Vreme je da se suočimo s ratom. Razgovarala sam sa mnogima. Saglasili smo se da će život posle rata biti sasvim drugačiji, nije sasvim jasno kakav, ali nećemo se vratiti onome što je bilo.

Dan 25.

Večernje i noćne uzbune. Juče je devojka iz Černjivaca pitala da li su naši gradovi zaista prazni. Jer, kod njih je gužva i buka. Zaista su prazni. Ako na ulici sretneš poznanika, kao da si sreo najrođenijeg. A vreme i prostor su se ukočili. Koliko sve ovo traje, imamo sve manje zajedničkog s onima koji ne žive u ratnom stanju. Teško nam je da razumemo jedni druge. Postajemo usamljeni. Evropljani pišu: zašto ne prekinete sukob, valja vam zarađivati, baviti se biznisom. Mi već tri nedelje ne radimo. Odgovaram: zato što smo Ukrajinci. Oni ne mogu da shvate da i mi volimo posao i zaradu, ali kad je tu prilika da sečemo rusku gamad, spremni smo da pričekamo. Sve ređe pišu i zovu oni koji su otišli u inostranstvo. Tamo je drugačiji život. Kojekakva birokratija, deca su već krenula u školu, putuje se. Kanda nema vremena za društvene mreže, za postove o ratu. Ne znam hoće li se svi vratiti. Rekla bih da neće. Ima onih koji nemaju gde i kome da se vrate.

Sve će biti dobro, ali ne odmah.

Dan 26.

Nije bilo uzbune, ali svi su se probudili, jer su nam priredili buku. Vreme je sada lepo, može se obući perjana jakna na pižamu – i toplo i brzo. I stalno ta strka po stepenicama ljudi u pižamama: Putin huljo, šta je to, po nama ili naši, to su naši, ne nisu naši, bije višecevni, crko dabogda… Šta je bilo, zvanično će se čuti kasnije: nema žrtava, nešto je srušeno. Ali, sve je dobro. Neću da se evakuišem, za četvrtak sam se prijavila kod frizerke. Držite se. LJubim vas.

Dan 27.

Juče smo se natrčali u skloništa, odatle i pišem. Sve je više onih koji u postovima ispoljavaju nezadovoljstvo prema Evropi, što ih ne primaju kao u početku, primoravaju ih da sređuju dokumenta, da traže posao. Zbog toga vi ne morate da noću svaka tri sata trčite u podrum. A kod nas ima gradova i varošica gde se živi samo u podrumima. Kad je reč o Evropi, juče je u Bolonji otvoren Sajam dečje knjige. Trebalo je da budem tamo, isplanirala sam toliko zanimljivih susreta. Ove godine naš štand je simbolično prazan. Hvala ukrajinskim piscima koji su otišli da nas brane kao vojnici ili teritorijalci, neki već drugi put. Hvala svim našim izdavačima, piscima, urednicima… koji pomažu izbeglicama, skupljaju priloge… To je dragoceno, jer sad se borimo i za pravo da naša kultura postoji. Ma koliko teško bilo čitati u ratu, vidim da ljudi čitaju. I deca i odrasli. Upravo zbog toga ćemo pobediti u tom ratu. Ovih dana pokupila sam sve dečje knjige iz svog stana u Odesi. Ako ste došli ili noćite u Čornomorsku, nedaleko od granice, javite se. Biće mi drago da poklonim knjige vašoj deci.

Autorka piše knjige za decu. Rođena je 1983, magistarka politikologije, društvena aktivistkinja