Članstvo kao pokretna meta

Ova Sokratova misao mogla bi da posluži i kao ilustracija čestog odnosa institucija EU prema zamljama kandidatima za članstvo u evropskoj porodici.

Ponekad se pred kandidate postavljaju naizgled nepobedive prepreke, kako bi se videlo koliko je pojedina zemlja zaista spremna da uradi, a ponekad i žrtvuje, da bi postigla taj cilj.

U današnjem tekstu upoznajemo se sa slučajem Severne Makedonije i Albanije u njihovim nastojanjima da im EU otvori vrata za početak pregovora za članstvo.

Pre svega Severna Makedonija je primer strplejenja i istrajnosti koji jedino mogu dati dobre rezultate.

A zidove, koje često – pravedno ili nepravedno – podiže EU, trebalo bi rušiti upravo tim rezultatima. Na žalost se kandidatkinje često postavlja u položaj mete na strelištima, koje namerno udaljavaju da ih je sve teže pogoditi.

U ovom slučaju, to EU pomeranje mete znači za zemlje Zapadnog Balkana sprečavanje mogučnosti za rušenje Sokratovih zidova.

Narušen kredibilitet EU

Samo da nam bude jasno: # Odgovornost za ovaj # neuspeh nije u zemljama (zastave Makedonije i Albanije) koje se s pravom nadaju pozitivnoj odluci. One su održale svoje obećanje. #EU je ta koja ga nije održala zbog unutrašnjih problema. To šteti kredibilitetu #EU ne samo na #ZB, već i šire. Ovo je tvit koji je razočarani i sa funkcije odlazeći komesar za proširenje Johanes Han, 18. oktobra 2019, nešto pre pet sati ujutro, poslao u svet iz Brisela.

Te noći su naime evropski lideri na Evropskom savetu odlučivali da li će konačno odrediti datum za početak pristupnih pregovora EU sa Severnom Makedonijom i Albanijom.

Nakon što su lideri iznenađujuće brzo podržali sporazum između evropskih i britanskih pregovarača o Bregzitu, sastanak je zastao u raspravi o početku pregovora o pristupanju Severne Makedonije i Albanije.

Uprkos dugoj diskusiji, evropski lideri nisu uspeli da se dogovore o zaključcima.

Prema mnogim medijskim izveštajima, Francuska je insistirala na suprotstavljanju zelenom svetlu Severnoj Makedoniji, dok su Holandija, Danska i Španija dale crveni karton Albaniji.

Sve ostale države članice, predvođene Nemačkom, podržavale su početak pristupnih pregovora za obe države i zato se nisu složile da odlažu odluku do sledećeg proleća. To je značilo i prebaciti odluku na novu Komisiju.

Uprkos tome, debata je završena bez zaključaka. Kao i mnogo puta ranije.

Zašto u današnjem tekstu pišem o tom slučaju? Jer upravo taj događaj pokazuje svu složenost odlučivanja u EU, gde je dovoljno da je samo jedna zemlja suzdržana ili protiv, pa da određeni predlog ne prođe.

To naravno usporava i često komplikuje odluke evropskih institucija ali Savet, kojeg sačinjavaju predsednici vlada država članica uvek usvaja zaključke konsenzusom.

Zanimljivo je da većina država, uprkos čestim problemima, još uvek čvrsto uverenih da je konsenzus pravi princip kad se radi o najbitnijim pitanjima Unije.

To i jeste srž demokratije – postignuti željeni cilj argumentovanom i strpljivom borbom, a ne prostim preglasavanjem.

Makedonija promenila ime, a Makron ništa

Severna Makedonija bila je sigurno u najtežem položaju. Još od 1991, kad je nakon raspada bivše SFRJ stekla nezavisnost, njeno ime bilo je predmet spora sa njenom južnom susedom Grčkom.

Makedonija je naime i ime severno-grčke provincije, zbog čega je Grčka oduvek tvrdila da je bivša jugoslovenska republika prisvojila njeno nasleđe i baštinu Aleksandra Velikog.

Nesuglasice oko imena države i oko, pomalo smešnog, podizanja mnoštva spomenika i građevina sa drevnim spomenicima (idolopoklonstvo Aleksandru Velikom, kome je usred Skoplja postavljen ogroman spomenik i po kome su dobili ime aerodrom Skoplje i autoput), dodatno su pogoršali odnose sa susednom Grčkom.

Promena vlade na makedonskim izborima 2017. naznačila je važan zaokret.

Novi premijer Zoran Zaev, lider Socijaldemokratske partije, pokazao se kao mnogo fleksibilniji lider od svog prethodnika Nikole Gruevskog iz VMRO-DPMNE.

Gruevski je, uz sve ostalo, morao i da prebegne pred hapšenjem u Mađarsku zbog svojih korupcijskih afera.

Među prvim potezima koji bi doveli do poboljšanja odnosa sa Grčkom bila je promena imena skopskog aerodroma, koji se sada zove Aerodrom Skoplje umesto Aleksandar Veliki, a to ime su zamenili i autoputu koji vodi od Skoplja do Grčke.

Sada ga nazivaju Prijateljstvo.

Smena vlada u obe zemlje dovela je do promena u odnosima Makedonije i Grčke. Otvorila je put usvajanju Prespanskog dogovora, potpisanog 17. juna 2018. u prisustvu premijera Zorana Zaeva i Aleksisa Ciprasa.

Dogovor je stupio na snagu 19. decembra 2019. Preduslov za sprovođenje Prespanskog dogovora bila je promena imena makedonske države u Republika Severna Makedonija.

U sporazumu se Grčka obavezala da će Makedoniju priznati pod novim imenom, složila se da će zvanični jezik susedne države nazvati makedonskim i da će uspostaviti strateško partnerstvo između dve zemlje.

Prespanski dogovor trebao bi omogućiti Severnoj Makedoniji ne samo da značajno poboljša odnose sa Grčkom, već i da joj se otvore vrata u evroatlantske institucije.

Ali, nažalost, u EU nisu svi održali svoju reć.

Tadašnje napore vlade Zorana Zaeva svi, koji su dobro upoznati sa složenošću međudržavnih i međuetničkih odnosa na Zapadnom Balkanu, veoma su cenili.

Među njima je i nemačka kancelarka Angela Merkel, koja je, samo dan pre spomenutog prošlogodišnjeg oktobarskog Europskog saveta, u Bundestagu pozvala EU da „ispuni svoja obećanja“ i da kaže Severnoj Makedoniji, kao i Albaniji, da su na dobrom putu da postanu deo evropskog kluba.

Prema nezvaničnim izvorima, Merkel je takođe pokušala da lično utiče na tvrd stav francuskog predsednika Makrona, ali se on nije priklonio nikakvim argumentima.

Po njemu Severna Makedonija tada nije ispunila očekivanu transformaciju Specijalnog tužilaštva protiv korupcije.

Severna Makedonija bila je mnogo uspešnija u procesu uključivanja u NATO. Naime, NATO je ipak odbranbena organizacija, koja nema usporene demokratske procese odlučivanja kao što je to slučaj u EU, već više vojnički komandovano upravljanje.

Već u junu 2019, generalni sekretar NATO, Jens Stoltenberg izrazio je nadu da će proces ratifikacije pristupnog protokola za Severnu Makedoniju biti završen do decembra i da će ta država postati punopravna članica na sledećem samitu NATO u Londonu.

To joj nije uspelo samo zato, jer je malo pre toga pala vlada u Španiji, koja tada kao jedina članica NATO pakta još nije ratifikovala pristupni protokol za Severnu Makedoniju.

Tako je morala da sačeka do 17. marta ove godine, kada je novi španski parlament taj protokol konačno ratifikovao, a samo 10 dana kasnije Severna Makedonija konačno je primljena u NATO kao njegova 30. punopravna članica.

Za Severnu Makedoniju mart je bio definitivno srećan mesec. Naime, posle dugog zastoja, 24. marta 2020. ministri EU za evropske poslove konačno su video konferencijom (zbog kovida) podržali početak pristupnih pregovora sa Severnom Makedonijom i Albanijom.

Velika Albanija ili članstvo u EU

Slučaj Albanije mogao bi biti podjednako zabrinjavajući, iako su očekivanja za albanski proces pridruživanja bila mnogo manja od očekivanja za Severnu Makedoniju.

Republika Albanija postala je zvanični kandidat za članstvo u EU u junu 2014, a pregovore je započela kao potencijalni kandidat sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju već u 2003.

Njihov glavni problem je visok nivo korupcije, pa i sporo i neefikasno pravosuđe.

Međutim, u nedavnom izveštaju o napretku Albanije istaknut je njen kontinuirani napredak u reformama vezanim za EU i merama za jačanje nezavisnosti pravosuđa.

Poslanici Evropskog parlamenta takođe su podržali nameru Saveta EU da započne pregovore o pristupanju sa ovom zemljom u junu 2019. Ali u drugoj polovini oktobra ispostavilo da su očekivanja bila nerealna i da su sve to bila prazna obećanja.

Zajedno sa Severnom Makedonijom u martu ove godine ipak je dobila od EU zeleno svetlo za početak pregovora. Samo Tirana mora, za razliku od Severne Makedonije, još da ispuni niz uslova pre stvarnog početka tih pregovora.

Treba da usvoji izbornu reformu, obezbedi transparentno finansiranje političkih stranaka i izbornih kampanja, obezbedi dalju reformu pravosuđa i dovrši uspostavljanje struktura za borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala.

Ali, bitno je da se Albaniji ipak otvorio put u EU.

Naime, u pozadini su se za poslednjih nekoliko godina odvijali zabrinjavajući procesi, posebno između Albanije i Kosova. Već 2017. albanski premijer Edi Rama dao je izjavu koja nije nešto mnogo potresla Brisel.

„U slučaju da region izgubi perspektivu ulaska u EU, unija Kosova i Albanije je realna opcija!“ Svako, ko se barem malo razume u situaciju na Zapadnom Balkanu, zna šta to znači.

Brojni događaji pokazuju da je proces integracije Kosova i Albanije već u toku.

Albanija i Kosovo održavaju redovne zajedničke sastanke vlada na kojima usvajaju sporazume o saradnji.

Navešćemo samo nekolicinu.

Usvojili su sporazume o međusobnom priznavanju vozačkih dozvola, zajedničkoj carinskoj kontroli na graničnom prelazu Morina, javnom dugu i zajedničkoj saradnji sa međunarodnim finansijskim institucijama, ukidanju mobilnog gostovanja između dve zemlje, saradnji u oblasti mladih i zdravlja.

Oni su takođe potpisali sporazume o priznavanju fitosanitarnih i veterinarskih dozvola, sporazum o osnivanju zajedničke Privredne komore Kosova i Albanije i sporazum o priznavanju industrijske svojine…

Bivši kosovski premijer, Ramuš Haradinaj prilikom potpisivanja ovih sporazuma kosovskoj novinskoj agenciji Kosovapress izjavio je da će se albanska i kosovska ekonomija uskoro ujediniti.

Nije teško zamisliti kakva bi bila reakcija kosovskih Srba, pa i same Srbije.

Time se ne bi samo do krajnosti zaoštrio dialog između Beograda i Prištine, već bi se ubrzo moglo otvoriti i pitanje samostalnosti Republike Srpske i mnoga druga nerešena pitanja na nemirnom Balkanu.

Sređivanje domaćeg dvorišta

Verovatno je prošlogodišnja blokada pristupnog procesa bila snažni zamah i za novu predsednicu Evropske komisije, Ursulu fon der Lajen, i njen tim da iznesu predlog za reformisana pravila o proširenju.

Uzimajući u obzir političku prirodu procesa pristupanja, Komisija se odlučila za veći politički dijalog na visokom nivou kroz redovne samite EU i Zapadnog Balkana, kao i poboljšane ministarske kontakte.

Države članice bi takođe trebale biti sistematičnije uključene u nadzor i verifikaciju procesa. Nova pravila su ubedila i francuskog predsednika.

Na minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, 15. februara 2020, rekao je: „Čekamo izveštaj u martu i ako rezultati budu pozitivni i ako izgradimo poverenje, moći ćemo da započnemo pregovore“.

Bez obzira što je francuski predsednik Makron u martu konačno pristao na početak pregovora sa Severnom Makedonijom i Albanijom, i danas je zvanični stav Pariza da se moraju sve zemlje, koje žele da postanu članice EU, strogo pridržavati evropskih pravila. Makron ističe da je potrebno najpre srediti domaće dvorište. Francuzi su u tome sigurno u pravu.

Od proširenja 2004, kad je i Slovenija postala punopravna članica, kriterijumi za pristupanje postali su prilično labavi.

Rumunija, Bugarska i Hrvatska – svaka na svoj način – imaju, odnosno, imale su, značajne poteškoće u poštovanju vladavine prava, borbe protiv korupcije, slobode medija, kao i nekih drugih demokratskih standarda. Ali, time se suočavaju i neke druge članice EU. Na primer, Poljska i Mađarska, povremeno Češka i Slovačka i u poslednje vreme sve više i Slovenija.

To su sve zemlje koje su tek pre nekoliko decenija izašle ispod socijalističkog, odnosno, komunističkog uređenja i u njihovim društvima je još uvek puno političara koji nisu prevazišli autoritativne metode vladanja.

Zbog toga bilo bi mnogo poštenije da se evropske institucije kao i vrhovi džava članica najpre ozbilnije pozabave poštovanjem osnovnih vrednosti EU unutar nje same, pa i u samoj Komisiji, koja često deluje više politički nego u skladu sa principima i pravnim normama EU.

Tek posle toga, EU bi mogla sebi uzeti za pravo da koči razvoj onih koji žele da joj se pridruže, a pogotovo onih koji su sav svoj politički kapital uložili u predpristupne procese.

Od velikog je značaja da se zemlje Zapadnog Balkana u dogledno vreme uključe u EU.

Njihovo članstvo ne bi doprinelo samo njihovom ekonomskom i opštem društvenom razvoju, već bi doprinelo i održavanju stabilnosti čitavog regiona.

Zbog toga održavanje članstva kao neke vrste pokretne mete znači ugrožavanje mira u tom delu evropskog kontinenta, a sa druge strane i prepuštanje regiona u ruke drugih svetskih igrača.

Nastavak i kraj u sledeću subotu