Čoko: Od ljudi sa margine se najbolje uči mudrost života

U njegovim radovima nema zalazaka sunca, zanimljivija mu je ulica i ljudi na njoj, pogotovo oni skrajnuti na marginu. Svojim fotografijama hvatao je srž života u Okružnom zatvoru u Beogradu, prikazao duh Karaburme, skecirao ožiljke onih koji su izgubili sve…

U razgovoru za Danas navodi da je ljudima lakše da ne gledaju na tu stranu, jer imaju dovoljno svojih problema.

– Ugodnije je gledati opskurne rijalitije od ljudske patnje iako je sam pogled na takav sadržaj ustvari produbljena patnja pod krinkom lakog sadržaja i eskapizma iz sumorne realnosti. Ti ljudi su isto dio našeg društva, samo su skrajnuti na marginu kao nuspojave ružičaste realnosti. Ali su to i ljudi koji u svojim devastiranim životima kriju suštinu mudrosti i životnih spoznaja, empatije. Ali su ranjeni i odbačeni pa je kriju. Dozvolili smo da nad nama prevladaju prezir i predrasude, lakomislenost i materijalni podražaji na uštrb emocija. To što imaš krov nad glavom, ajfon 13 pro, bjesna kola i što šljaštiš u mraku kao radioaktivni otpad, ne znači da si bogat. Štaviše. Ti ljudi koji su na margini, a znam to iz iskustva jer se bavim njima, često su mudriji i bogatiji. Ljudi. Ne Konzumenti. Ne hipnotisana gomila koja živi tuđe živote po rijalitijima i društvenim mrežama. Emocionalna bića. E, od njih se može najbolje naučiti mudrost života. Samo im priđite s osmjehom. Neće vas ujesti, navodi Čoko.

Čoko je rođen u Kninu, odakle je izbegao za vreme Oluje. Kako ističe, Srbija je od početka devedesetih sklonište za neželjene goste, bilo da su “zemljaci” koji dolaze preko Drine kao izbjeglice ili su migranti sa dalekog i srednjeg Istoka. Na pitanje da li se u Srbiji potrošila empatija prema izbeglicama i migranitima, Čoko dodaje da je ona i dalje tu.

– Ljudi u Srbiji su umorni od empatije koju su davali šakom i kapom, pa je više nemaju ni za sebe. A valjda bi trebali biti sebi prioritet, kako bi mogli na miru da pomognu drugima. Nismo u situaciji da kontrolišemo problem sa migrantima, dodatna zatvaranja zbog situacije sa koronom samo su produbila krizu. A nismo ni od onih koji zatvaraju vrata putnicima na drumovima. Gostoprimstvo je oduvijek bilo vrlo važan segment ovdašnje kulture, ali dođe i to vrijeme da i domaćin “presuši” i pukne mu film jer dajući svima sve, ne ostane mu ništa. Pa ni emocija. Migranti ne žele ostati u Srbiji, mi ih ne interesiramo, oni imaju svoj cilj, a mi smo im samo stanica na tom putu. Ali kao glib, iz koga ne mogu da se pomjere. To i kod njih rađa nervozu i kao epilog ima neželjene situacije koje se negativno odražavaju na ionako već iščašeno okruženje. Imamo mi i dalje empatiju prema njima, samo nemamo snage da je pokažemo, jer smo umorni od svega, kaže Čoko.

On je predsednik udruženja za razvoj autorske dokumentarne fotografije pod nazivom “Grain”. U julu prošle godine udruženje je organizovalo prvu dodelu nagrade nazvanu po Hrvoju Polanu, preminulom fotografu AFP-a i Feral Tribjuna. Nagrada je dodeljena Midhatu Poturoviću, a istovremeno je organizovana i izložba njegovih radova pod nazivom “Duša Srebrenice”. Ipak, svu medijsku pažnju ove izložbe i dodele priznanja pojela je grupa ekstremnih desničara koja je želela da spreči održavanje izložbe. Upitan da li misli da li je medijska pažna pogonsko gorivo desničarskih grupa Čoko odgovara kontrapitanjem – Možda su te grupe pogonsko gorivo pažnje medija?

– Primate se na njihove provokacije i samim tim im dajete na važnosti. Pišući o njima, dajete im krila. Imam osjećaj da mediji nisu bili tamo zbog dodjele nagrade i same izložbe nego zbog potencijalne frke. To se i pokazalo na samom otvaranju, kada su na prvi povik iza kordona, pripadnici medija potrčali u tom pravcu. Kasniji izvještaji stavili su dodjelu nagrade u drugi plan. Majstori su ukrali šou, a mediji su se upecali. I to “ozbiljni” mediji, ne tabloidi. To je momenat kad se zaista osjetiš jadno i poraženo. Ali, bez obzira na sve, nagrada Hrvoje Polan je otišla u prave u ruke, jer je Midhatova priča sve samo ne željeni senzacionalizam na vrlo osjetljivu temu. I vrlo ozbiljan, pozitivan pomak ka pomirenju i suočavanju sa prošlošću, ističe Čoko.

Isti oni koji su protestovali zbog izložbe “Duša Srebrenice” danas danonoćno čuvaju mural Ratku Mladiću. Prema Čokovim rečima, u Beogradu postoje puno opskurniji grafiti i murali dosta opasnije sadržine.

– Oko murala kojeg navodite, stvorila se hibridna pompa iz koje vrišti bjesnilo sa obe strane, a mediji kupe kajmak. Kao epilog tog “rata” muralima, imate devastirane fasade kuda god se okrenete oko sebe. Isforsirano tjeranje inata na štetu ovog grada koji se već nalazi u dubiozi i bez toga. Medijski džank fud. Takvih grupa mladih ljudi imate na svim prostorima bivše države gdje su se vodili ratovi i gdje su se u tom ludilu iskristalisali određeni Naseri, Gotovine, Mladići ili Haradinaji kao heroji koji se slave. Imate onu sjajnu scenu iz filma Kabare, kada mladi nacista u osvit uspona Hitlera zaneseno pjeva “Tomorrow belongs to me”, a masa se hipnotisano horski kači na stihove, osim starca koji se hvata za glavu jer dobro zna šta donosi sutra, jer je to već jednom vidio. I zna kako je završilo. Ništa nismo naučili iz sopstvene prošlosti, zato imamo ovakve situacije, zaključuje Čoko.

Kratka biografija

Igor Čoko je diplomirao Etnologiju i Antropologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Objavio je četiri knjige fotografija “Život u limbu. Knjiga ožiljaka” (2020), “Karaburma moj geto” (2019), “Subverzivna estetika ulice – Prizori raskošne stvarnosti” (2017), “Iza rešetaka – Život osuđenika u Okružnom zatvoru u Beogradu”. Dobitnik je više od deset nagrada za svoj rad, između ostalog dobitnik je priznanja “Krunoslav Sukić” za mirovnu knjigu decenije, nagradu Press foto Srbija za fotografiju godine 2018. godine, dve nagrade Press foto Srbija u kategoriji “Život reportaža”…Imao je više od 30 samostalnih izložbi. Živi i radi u Beogradu.