Čokoladni omotač za gorke lekove

Kad neko, kao Milinko Bujišić, pređe put kojim se ređe ide – od novinarstva do literature – onda se to može protumačiti odgovarajućom obdarenošću. Međutim, ono što je mnogo, mnogo ređe za ovu vrstu putovanja to je što Milinko Bujišić sa sobom nije poneo onaj tako uobičajeni novinarski prtljag, neku vrstu profesionalne deformacije: cinizam i mrzovolju. Njegov humor nije zloćudan, u njemu nema mržnje. Naprotiv, to je svet kojem i sam, usudom i poreklom, pripada i u kojem on i slični njemu duhovno mogu opstati, pre svega, zahvaljujući humornom otklonu. Bez tog otklona, mnoge pojave izgledale bi tako tragično da se to zdrave pameti ne bi moglo izdržati. O tome na subliman način govori jedan grafit od pre desetak godina koji glasi: „Ko ovde dosad nije poludeo, taj sigurno nije normalan“.
Otuda je smeh i podsmeh neka vrsta zdrave, intuitivne i refleksne reakcije koja tragičnoj svakodnevnici – malignoj gluposti, kratkoj pameti, provincijalnom narcizmu, bahatosti, neprikrivenom sveopštem lopovluku, sunovratu vrednosti i normi – vraća ljudsku meru. Naime, intelektualna elita je veoma sklona da te negativne konkretne aspekte društvenog života predstavi, pod vidom ovakve ili onakve teorije ili ideologije, kao nadljudske, depersonalizovane, istorijski „nužne“ sile i procese. Zbog toga je podsmeh i argumentum ad hominem, doduše, potpuno druga vrsta katarze od one koju donosi prihvatanje svega kao tragične neminovnosti – ali ipak katarze.
Istovremeno, za razliku od inih naših literata koji su, najpre, rešili da to budu i, potom, sebe kao takve shvatili ozbiljno – Bujišić je postao pisac takoreći nenamerno, odbijajući svaku pomisao da je on taj. Njega su mnogi novinski čitaoci prepoznali kao literatu još dok se on profesionalno bavio novinarstvom. Sa „Sećanjem na sadašnjost“ on je i formalno iz novinskog medija prešao u knjiški – a da kao autor ništa nije morao da promeni. Zanimljivo je da se Bujišićev šeretski otpor da preuzme „slavu“ i „odgovornost“ pisca pojavio (nakon objavljivanja „Sećanja na sadašnjost“) u njegovoj kolumni u „Danasu“ pod naslovom „Tragično osećanje smrti“ (inače ironičnom parafrazom Unamunovog dela „Tragično osećanje života“).
Zbog načina na koji je nastala, ova zanimljiva knjiga kompoziciono je ostala vrlo jednostavne forme: ona predstavlja izbor, sa redosledom određenim datiranjem, tekstova koje je Bujišić objavljivao petkom u listu „Danas“ tokom nešto više od dve kalendarske godine, od 14. januara 2005. do 11. maja 2007. godine. Na taj način ona je sačuvala izvesnu dokumentarnu vrednost hronike, svedočeći manje ili više vidljivo o povodima i okolnostima u kojima su nastajali pojedini tekstovi. Ali, sigurno je da će ovi tekstovi biti literarno zanimljivi čitaocu i posle mnogo godina kad se ti povodi i okolnosti potpuno zaborave. Prema tome, njih već i sada možemo zanemariti kao književno nebitne anegdotske i biografske okolnosti.
Tematski, Bujišićevi tekstovi su vrlo raznovrsni. Oni se ne ograničavaju na uvek popularno ismevanje vlasti, mada je tema vlasti i politike, bar posredno, pozadinski prisutna. Uprkos čestoj ironičnoj upotrebi prepoznatljivih ideoloških fraza i političkih floskula, jezik ovih kratkih tekstova je disciplinovano lišen intelektualnog egzibicionizma, kolokvijalnih moda i slengova. Prividno, često deluje kao da tekstovi izražavaju doživljaj i stavove nekog jednostavnog, običnog čoveka iz naroda koji svoja razmišljanja izlaže bez ikakve pretencioznosti. Nasuprot toj narativnoj jednostavnosti, u strukturiranju svojih kratkih priča Bujišić upotrebljava veoma različite modele: od imaginarnih pisama, preko citiranja ili parafraziranja svečanih govora (na izmišljenim javnim događajima), pisanih saopštenja i svedočenja „kompetentnih“ pojedinaca. Takav autorski pristup približava ga poetici toliko popularnog postmodernizma. Međutim, po svom duhu, Bujišićeva proza pripada tradicionalnom vidu pripovedanja; njegove priče najčešće imaju implicitnu i sublimiranu poruku čitaocu. Pa ipak, to je još vrlo daleko od moralističke proze, a još dalje od angažovane književnosti.
Jer, Bujišićeve kratke i duhovite priče ne daju odgovore – one nam pre postavljaju pitanja, ili nas stavljaju u situaciju da se bar zamislimo nad nekom pojavom ili problemom iz naše svakodnevice i to tako što nam on tu pojavu ili problem predočava iz jednog novog i humornog diskursa, oslobođenu od maski i himera aktuelne politike, intelektualne mitologizacije i ideologizacije. Bujišić nam počesto ukazuje na to da je „car go“, ali ne slabašnim glasićem i naivnim stavom deteta, već promišljenim odbijanjem čoveka sa gorkim životnim iskustvom da se učestvuje u kolektivnom ludilu. Humor je, gledano iz tog ugla, tek jedna vrsta mamca za čitaoca, čokoladni omotač za gorke lekove. Ali humoristički prosede ima ovde, samo uslovno posmatrano, instrumentalnu vrednost. On nije od one konvencionalne vrste, on „ne osuđuje i ne žigoše nosioce negativnih pojava“, kao što i ne „presuđuje“ sporovima i dilemama.
Uopšteno gledano, „opredeljujući“ se između tragičnog i humornog osećanja života Bujišić se ironično opredelio za „tragično osećanje smrti“. Tako njegova poetika suštinski dobija jednu postmodernističku dimenziju: on je protivnik svih „krupnih“ priča i reči, ironični demistifikator najrazličitijih intelektualnih, političkih i aksioloških „moda“, „dekonstruktivista“ koji svemu daje uvek relativnu ljudsku meru. Ali ta mera uključuje i autoironičnost, to jest jasnu predstavu o svakoj vrsti autorske ograničenosti, uz odsustvo autoritarnosti vlastitog stava.
Međutim, ove osobine Bujišićeve proze nisu izrasle iz nekakve intelektualne konceptualizacije, a još manje iz želje da se bude moderan. Naprotiv, po svojoj jezičkoj jednostavnosti, ove priče gotovo da se uklapaju u tradiciju narodne usmene književnosti. Ali iza te, namerne i paradigmatične, jednostavnosti sagledavanja i najsloženijih problema stoji intelektualna izvrsnost, dobra obaveštenost, poznavanje naravi i prilika, jedno veliko iskustvo i znanje o nama kao narodu – što ovim duhovitim kratkim pričama dodaje još jednu dimenziju vrednosti. Zapravo, ovde se radi o jednom književnom postupku koji čuva izvornost i neposrednost inspiracije – o čemu, uostalom, svedoči i kratka forma ove proze, dakle pisanju bez plana ili koncepta, bez prepravljanja i doterivanja. Zato je „Sećanje na sadašnjost“ – kao što je to slučaj i sa svim drugim uspelim književnim delima – dobar primer adekvatnog spoja žive inspiracije sa ličnom kulturom, obrazovanjem, ukupnim životnim iskustvom i habitusom autora.