Čomić: Suprotstaviti se grupama koji ljude tretiraju kao robu

Ove alarmantne brojke zahtevaju odlučnu i sveobuhvatnu akciju – poručeno je na skupu „Borba protiv trgovine ljudima u svrhu radne eksploatacije u Evropi”, koju su u hotelu Mona plaza u Beogradu organizovali Evropska unija i Savet Evrope.

Govoreći na skupu, Gordana Čomić, ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog u tehničkom mandatu je naglasila da je trgovina ljudima jedan od najsurovijih primera u kojima kriminalci ljude tretiraju kao robu, kao da ropstvo nije ukinuto.

– S jedne strane, razumljivo je zbog čega ljudi koji profitiraju na trgovini ljudima rade sve kako bi ova praksa ostala u životu i oni nastavili da zarađuju. Međutim, mi zajedno moramo sa istom energijom da se suprotstavimo njihovim namerama, jer niko ne zaslužuje da živi takvim životom, kaže Čomić.

Petja Nestorova, izvršna sekretarka Konvencije Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima, naglasila je da je trgovina zarad radne eksploatacije u pojedinim zemljama poput Belgije, Finske, Portugala, Ukrajine ili Velike Britanije najprisutniji vid iskorišćavanja.

– Većinom žrtve su muškarci, a najčešće su prinuđeni da se bave poljoprivredom i građevinom. Ipak, žrtve su neretko i žene, a bave se čišćenjem i negom. Ovu vrstu eksploatacije je jako teško otkriti baš zbog toga što se odvija u zatvorenom, navela je Nestorova.

Borba protiv ovog vida eksploatacije, dodala je, mora da podrazumeva više koraka.

– Prevencija je ključna, ali prevencija koja ide dublje od pukog podizanja svesti i ide ka strukturnim uslovima koji pospešuju trgovinu ljudima, poput siromaštva. Takođe je bitno osnaživati žrtve, kako bi same prijavile trgovinu ljudima. Najzad, važno je uspostaviti snažno partnerstvo velikog broja međunarodnih organizacija, ističe Nestorova.

Na skupu su svoja iskustva sa radnom eksploatacijom podelili i Seudin Zoletić i Marko Tamindžija, radnici koji su 2009. zajedno sa stotinama drugih radili u Azerbejdžanu. Oni su preko agencije SerbAZ otišli u Azerbejdžan da rade na građevini, očekujući dogovorenu naknadu.

– Ja dugo vremena nisam shvatao da sam žrtva trgovine ljudima. Nisam to hteo da shvatim ni kada su nam na aerodromu oduzeli pasoše, mislio sam da to tako treba. Međutim, vremenom, kada sam video uslove u kojima smo radili po smenama od 24 časa počeo sam da shvatam situaciju u kojoj smo se našli, kazao je Seudin Zoletić.

Kako je naveo, uslovi u kojima su bili smešteni nisu bili dostojni čoveka, dodajući da je preko njih sto boravilo u istoj kući. Da bi napustili kuću, morali su da traže dozvolu menadžera.

Zoletić i njegovih 33 kolega uspeli su da pobegnu iz Azerbejdžana kada je i počela njihova pravna bitka za kažnjavanje odgovornih i dobijanje pravične naknade zbog pretrpljenog. Imajući u vidu da istraga u Azerbejdžanu godinama nikuda nije vodila, obratili su se Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu. Ovaj sud je prošle godine doneo odluku u njihovu korist nalazeći da Azerbejdžan nije na adekvatan način istražio njihove tvrdnje. Sud je naloži da Azerbajdžan svakome od podnosilaca žalbe isplati pet hiljada evra.

Marko Tamindžija je naveo da je u pitanju Pirova pobeda.

– Odluka suda se odnosi na nas tridesetak, a tamo nas je bilo oko hiljadu. Pojma nemamo šta se dešava sa istragom u Azerbejdžanu, čak ne znamo ni ko nam je advokat. Što se tiče novca, taj iznos je uvredljiv za svaku žrtvu. Nama nije do para već do moralne satisfakcije, kazao je Tamindžija ističući da je iskustvo eksploatacije ostavilo na njih neizbrisive tragove i da i danas imaju osećaj ugroženosti.

Ovaj tekst je kreiran u okviru projekta „Prevencija i borba protiv trgovine ljudima u Srbiji”, koji se sprovodi uz finansijsku podršku Evropske unije i Saveta Evrope, a u okviru zajedničkog programa Evropske unije i Saveta Evrope „Horizontal Facility za Zapadni Balkan i Tursku 2019-2022”. Stavovi koji su u njemu izraženi ni u kom slučaju ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije i Saveta Evrope.