Corax – čovek koji je uhvatio sve naše mane i mene

Tih četvrt veka, kao i decenije pre njih – a pribojava se svako ko se usudi da razmišlja, izvesno i decenije pred nama! – pružile su i još pružaju oštrom oku, britkom peru, bistrom umu i pažljivom hroničaru obilje materijala o – nama samima.

Predrag Koraksić oštrinom, britkošću, bistrinom i preciznošću, uspeva i danas, na izmaku svoje devete decenije, da uhvati sve naše mane i mene, mada, ruku na srce, prvih je mnogo više nego drugih.

Čak se ni junaci njegovih karikatura ne smenjuju dovoljnom brzinom da bar prividno sakriju mane, koje, posebno oni na vrhu, podastiru i seju svuda kao da su najveće vrline.

Jednostavno, na prvi pogled, crtežom svedenim do krajnje moguće mere, bez reči, kako kaže i naslov ove knjige dat na njegov predlog, Koraks je ispričao i priča hiljadu i jednu priču o nama ovde i danas, o nama juče i o nama sutra.

To je, kako je takođe svedeno kazala profesorka Milena Šešić Dragičević, „poetika sažetka“ ili iz svoje vizure jednako ubedljiv psiholog Žarko Trebješanin „kolektivna psihoanaliza“ u formi crteža.

Jer, kako sam Koraks veli, karikatura je presuda: „Onaj ko doživi da bude opisan na karikaturi treba da zna da će po tome ostati zapamćen.“

Baš zbog karikature-presude, na Koraksovom crtežu mnogi strahuju već decenijama, posebno oni koji se smatraju nepogrešivim i nedodirljivim, premda se naglašeno nehajno odnose prema toj jetkoj kritici.

Ima i onih koji sebe na Koraksovoj karikaturi doživljavaju sasvim suprotno, poput ministarke u jednoj od postoktobarskih vlada koja je gotovo ushićeno kazala u bliskom okruženju: „Uspela sam, Koraks me je nacrtao!“

Doduše, toj dami nije bilo teško da se nađe na stranicama Danasa i u Koraksovoj vizuri posle izuzetno preciznog suda o socijalistima koji su devedesetih u hladnjačama prevozili leševe umesto bresaka.

Što, opet, jasno govori o želji i sposobnosti Koraksa da afirmiše vrednosti i ljude koji to zaslužuju svojom predanošću, hrabrošću i beskompromisnošću, makar izazvali salve besa.

Prosto, Koraksićevom umu i oku ne promiču ni dobri ni loši, a sticajem okolnosti najčešće su to kreatori naših sudbina.

Svako ko je imao sreću da radi s njim zna koliko pomno prati šta se zbiva oko nas i sa koliko pažnje traga za suštinom, srži kojom će, bez jeda i zla – koji mu kritičari bezrazložno pripisuju – ali i zazora, izbaciti na svetlost dana.

Precizno je na dva primera to zapisao Bora Ćosić u predgovoru knjige karikatura Predraga Koraksića Coraxa Tajno prošlo vreme: hronologija / 1990-2001 (Alexandria Press, Beograd 2020): „Pamtim jedan crtež ovog majstora od pre koju godinu: tadašnji predsednik srpskog parlamenta pretvorio je skupštinsko kube u klozetsku šolju, na koju je pobednički zaseo tih dana.

Da jedna ovejana ličnost vrši nuždu ne samo po saborskom zdanju nego i po glavama čitavog onog naroda bilo je jasno i ovim Ijudima, u jednom dugom periodu, međutim samo je jedan to obznanio opakom, neuvijenom, surovom svojom karikaturom.

Koji se nije libio okolnosti, makar i ‘zahodskih’, jer toaletne prostorije u Srba nisu samo mesta oduška nego i srama.

Pa kada na jednom Koraksovom crtežu slavodobitni predsednik zapišava glasačku kutiju, u ovoj surovoj sceni sva je istina, onda se jednom rečju mala i velika nužda, politička, može vršiti svuda.“

Mada u ovim vremenima, koja su sama po sebi karikatura, mnogi sa manje ili više jasnoće vide šta se dešava, u pravu je Ćosić, samo je jedan to obznanio opakom, neuvijenom, surovom karikaturom.

Onom preciznom, svedenom, kojoj nisu potrebne reči, jer taj zamrznuti trenutak na Koraksovom crtežu govori više od hiljadu reči.

Maltene iz dana u dan, on do surovosti razodeva stvarnost i ogoljava naše vođe i vođice, ali podjednako i nas, njihove podanike i pratioce, voljne i nevoljne.

I uvek, kako je govorio početkom ovog milenijuma, u vreme kada smo zaneti prvim oduševljenjem što je veliki diktator pao mislili da je i njegovo i doba svih nalik njemu za nama, za njega ima posla.

Mada, istine radi, verovatno pre dvadesetak godina nije ni sanjao koliko ga mnogo posla čeka! I koliko će junaka i junačića proći kroz njegove neumorne ruke.

Sem te ogoljene precizne stvarnosti ima još nešto fascinantno na Koraksovim crtežima, posebno za nas nevične filigranskom radu i daru umetnika; njegovi junaci se godinama lagano pred našim očima pretvaraju u portrete koje im je zadalo to oštro oko.

Pažljivi čitaoci Danasa mogli su to da vide na sijaset primera, ali najupečatljiviji u toj galeriji likova su sam Slobodan Milošević, Mlađan Dinkić, Čedomir Jovanović i Aleksandar Vučić, koji su decenijama kasnije izgledali i izgledaju baš ovako kako ih je prvi put zabeležio Koraks, uhvatio u trenutku, prepoznajući i ističući njihove karaktere.

Možda je tu sposobnost da vidi dalje i bolje od nas Koraksić najpreciznije sam opisano u jednom intervjuu pre petnaestak godina sećanjem na prvu karikaturu, delo sedmaka koje je za razliku od mnoštva potonjih imalo i nešto teksta: „Nacrtao sam – bilo je vreme Informbiroa, kada su se kritikovale ličnosti, ali ne i pojave – čoveka u samici, sa potpisom: ministar postavljen na novi položaj…“

Devedesetih je konačno i neopozivo raskrstio sa rečima, a i pojave su dobile jasne likove. Od tada nam je Koraks podario na desetine hiljada karikatura, samo u Danasu oko pet hiljada.

Iza, a mnogi će reći i ispred njega, brojna su priznanja među kojima su Pjer Križanić (1978), nagrada za crtež na Japanskom internacionalnom salonu karikature Yomiuri (1982), nagrada Dušan Bogavac za etiku i hrabrost (1993), nagrada Jug Grizelj iste godine, priznanja SANU – Ivan Tabaković za izuzetan stvaralački doprinos u oblasti karikature (1998), iste godine i nagrada Mića Popović, nagrada za unapređenje kulture ljudskih prava Konstantin Obradović (2000), Povelja grada Beograda (2002), orden Viteza časti kojim ga je 2004. odlikovala Vlada Republike Francuske i iste godine nagrada Stanislav Staša Marinković, koju dodeljuje Danas, priznanje Vitez poziva (2007), Povelja za građansku hrabrost Dragoljub Stošić (2010)…

O složenosti njegovog vanvremenskog talenta rečito govori činjenica da je paralelno dobijao priznanja za likovni izraz, dakle kao dokazani umetnik, za novinarstvo kao neprevaziđeni komentaror zbilje, ali i za društveni angažman kog se nije libio ni u najgorim i najtežim vremenima, a mnogo ih je za nama i pred nama.

Paralelno sa zvaničnim priznanjima išla su i ona nezvanična, od oponenata čije zamerke govore više o njima nego o njemu i njegovom delu.

Jedna od poslednjih upečatljivih hajki je još sveža, kad su on i Danas, a kako bi drugačije, optuženi ni manje ni više nego za poziv na ubistvo, atentat na Aleksandra Vučića, iako je, zapravo, na sebi svojstven način, izvrgao ruglu neutaživu, već decenijsku navadu samog Vučića i njegovih podrepaša da na vođine grudi stavljaju metu.

No i tada je pokazao, kao i nebrojeno puta tokom više od sedam decenija rada, od toga bezmalo četvrt veka u Danasu, da nema tabua i straha.

Jedino se, kao dokazani antifašista još od teških ratnih vremena kada su mu oca ubili četnici, uvek čuvao i sačuvao da ne koketira sa nacionalizmom, šovinizmom, rasizmom i, dabome, fašizmom.

Ovo poslednje, iako nesporno, pravi mu u poslednje vreme smetnje jer se kontrolori i moderatori društvenih mreža ne bave antifašističkom porukom karikature nego sofisticiranim klikom eliminišu likove i simbole koji podsećaju na fašizam, pa onda i autore koji upozoravaju na povampirenje najvećeg zla u veku za nama.

Ali, nema sumnje da će uspeti u vremenu pred nama da doaka i robotizovanom dobu koje, kada, kao što to čine i zarobljeni umovi, stvara fioke poželjnog i nepoželjnog.

O Koraksiću i njegovom delu izrečene su mnoge umne reči, analiziran je uzduž i popreko, zvani i nezvani su mu sudili i divili mu se, ali pre i posle svega njegove karikature bez reči su najrečitije.

Pred čitaocima je antologija onih od 1998. objavljivanih u Danasu, koje će nas svojom oštrinom bolno podsetiti na vreme koje živimo.

Nekad su one nastajale kao komplet sa uvodnikom pored kog su stajale, nekad kao poseban pogled, ali uvek su autentične, upečatljive i prepoznatljive baš kao i njihov autor čiji potez niko ne može da imitira.

Ne zbog toga što je nemoguć faslifikat, već zbog toga što falsifikatu, čak i uverljivom, nedostaje ideja originala.

Iz predgovora za knjigu karikatura Predraga Koraksića Koraksa – „Bez reči“, u izdanju Dan grafa (Beograd, 2022)