Čovek je čoveku život

Svitanja u Abu Dabiju često su veoma maglovita, više nalik londonskim nego uobičajenim zorama koje sam doživljavala tokom boravka uz more.

Međutim, nakon par sati snažne opsade gustih oblaka koji kao da nikada neće pustiti na slobodu nebodere širom grada, magla se povlači i sunce polako ponovo zauzima tron.

Dok doručkujem gledam kako se oblaci razilaze i razmišljam o poslednjem velikom podvigu Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Njihova svemirska letelica Nada / Houp ušla je pre dva dana u Marsovu orbitu nakon šestomesečnog putovanja.

Tako su opravdali moto misije da je i nemoguće moguće kad se neumornim radom stvore valjani uslovi za to.

Prijateljica koja živi ovde više od deceniju napisala mi je sinoć poruku: „Čini mi se da ljudi na našim prostorima još ne znaju koji je istinski potencijal Emirata!“

Kako bismo mogli znati?

Šta sam istinski znala o toliko udaljenoj zemlji dok nisam otpočela boravak ovde koji je drugačiji od turističkog obilaska?

Bez neposrednog iskustva, sve su samo medijske reprezentacije stvarnosti koje ne moraju nužno odgovarati stanju stvari na terenu.

I zaista, posle samo mesec dana života u Emiratima, uviđam da je ovo država sa dugoročnom vizijom i ozbiljnom misijom.

Recimo, baš ove godine proslaviće pola veka od osnivanja države, a uveliko su formirali komitet za organizaciju proslave stote godišnjice državnosti!

Uverila sam se da javne službe efikasno rade, istinski u službi građana – i Emiraćana i rezidenata koji su ovde došli iz različitih krajeva sveta.

Ovde je pre nekoliko godina oformljena i takozvana Patrola sreće, pandan saobraćajnoj policiji – zadatak neobične patrole je da nagrađuje građane za dobro vladanje u saobraćaju.

Pozitivno vaspitanje u praksi!

Petak, 12. februar

Na Bliskom istoku petak je sveti dan.

Dakle, danas se ne radi.

To je vreme posvećeno molitvi, odmoru u porodičnom okruženju i okupljanju sa prijateljima.

Moj dugogodišnji drug i nekadašnji kolega sa doktorskih studija, Vlada, mentorski mi je pomogao da se uhodam u novi način predavačkog i istraživačkog rada ovde, nesebično mi otkrivajući i svoje omiljeno mesto u gradu: najlepšu terasu poslastičarnice sa pogledom na more gde on gotovo svakog vikenda neumorno sklapa jedan od Lego setova iz svoje ogromne kolekcije.

To je prava prilika za opuštanje i vežbanje uma.

Uz omiljene kolače i prijatan vetar, petak ispunjava svoju kvalifikaciju za najbolji dan u sedmici.

Subota, 13. februar

Za moju porodicu subota je dan za prirodu.

Maja i Vladimir, koji ovde žive već pola decenije, otkrili su nam divan park u kojem je moguće praviti piknik na velikom travnjaku, uživati u društvu kornjača, zečeva i ponija, bućnuti se u rečici napravljenoj za rashlađivanje ili šetati prostranim stazama.

Kad smo stigli u Abu Dabi, ovi dragi ljudi oberučke su nam pomogli da se smestimo što je lakše moguće – od ozbiljnih organizacionih pitanja do otkrivanja gde mogu da se kupe domaće kore za pitu i osposobljavanja mašine za veš u novom stanu.

To je ohrabrujući znak da solidarnost među ljudima i dalje postoji, čak i među dotad potpunim neznancima.

Nedelja, 14. februar

Radni dan i paradni dan.

Dok mi beogradski studenti sa matičnog Fakulteta za medije i komunikacije izrazito nedostaju, ovdašnji me sve više oduševljavaju, posebno grupa studenata na predmetu Kritika medija i kulture – poznaju medijsku logiku, prate lokalne i globalne medije, geopolitičke teme drže u malom prstu.

Inspiracija za rad jača.

Danas je važan dan za Uroša i mene – naš Pavle se rodio baš na dan posvećen ljubavi i vinu.

Nadam se da će mu ta simbolika obeležiti život.

Tri pune godine je na ovoj planeti.

Biće teško proslaviti njegov rođendan bez najdražih – naše velike porodice i prijatelja.

Svi su uspeli da budu uz nas barem kroz digitalni svet.

Uz čuvenu dedinu musaku i tortu – razume se. No, srećom, nismo bili sami ni u dalekom svetu – Pavlu su dan ulepšali novostečeni drugari i njihovi roditelji.

Irsko-belorusko-letonsko-srpsko druženje usrećilo je našeg rođendanca.

Tešimo se da zbog pandemije virusa korona svakako ni u Beogradu ne bismo mogli da pravimo žurku nalik prošlogodišnjoj.

Ovde to tek ne dolazi u obzir.

Mere su stroge i poštuju se bez izuzetka.

Kazne su visoke (na primer, oko 700 evra platićete kaznu ukoliko ne nosite masku u javnom prostoru) i retko kome padne na pamet da se luksuzira prekršajima.

Pomišljam često kako bih volela da imam automobil-vremeplov čuvenog doktora Brauna iz filma Povratak u budućnost.

Otišla bih pravac u Vuhan i sprečila prvi slučaj zaraze novim virusom korona!

Maske su nam zaista dosadile, baš kao i sve logične i nelogične mere protiv širenja virusa.

Sanjam dan kad ćemo maske odložiti na čuvanje za samo par kritičnih dana godišnje kad su grip, korona i svi drugi virusi u jeku.

Ne može čovek da opstane bez drugog čoveka. Čovek je čoveku život.

Ponedeljak, 15. februar

Razbuđujem se i razmišljam o današnjim obavezama.

Pogledam kalendar i videvši datum – Dan državnosti – kao po automatizmu setih se Dimitrija Davidovića, oca moderne srpske štampe i autora prvog Ustava Srbije.

Sretenjski ustav još pre gotovo dva veka sadržao je građanska prava i slobodu izražavanja.

Istorijske crtice kazuju da je Dimitrije nosio vršnjački nadimak Švrća, a da ga je knez Miloš zvao kumašinom, što me posebno raduje, jer i sama često koristim baš taj izraz u obraćanju kumovima.

Nije to jedini razlog za privrženost ovom nesuđenom lekaru i istinskom poznavaocu pisane reči. Išla sam u srednju školu koja nosi ime ovog velikog čoveka i tokom te četiri uzbudljive godine bila sam najpre novinarka, a zatim i jedna od urednica školskog časopisa Dimitrije.

To iskustvo me je zauvek vezalo za slobodoumlje kakvo je i sam Davidović negovao.

Utorak, 16. februar

Današnji dan koristim da se temeljno pripremim za dva važna događaja u kojima učestvujem u narednom periodu.

Prvi je UAE Nedelja inovacija, na kojem ću zainteresovanoj javnosti predstaviti mogućnosti digitalnog pripovedanja u promovisanju inovacija.

Drugi događaj odvija se tokom Meseca čitanja – na predavanju Čitaj i igraj se razgovaraću sa roditeljima dece vrtićkog uzrasta o tehnikama igre uloga uz praćenje radnji u knjigama radi podsticanja čitanja i razvoja ljubavi prema knjizi.

Sreda, 17. februar

Poslednjih dana često slušam pesmu grupe Bitlsi – In my life.

Asocira me na detinjstvo, na Zrenjanin, Beograd, Zlatibor i more.

Podseća na najlepše životne trenutke, možda baš kao i Lenona, koji je napisao inspirisan Liverpulom.

Sećam se kako sam zavolela Bitlse.

Bilo je to u osmom razredu osnovne škole.

Naš dragi profa Željko Nogić, nastavnik engleskog jezika, učio nas je ne samo da govorimo i pišemo na stranom jeziku, već da živimo britanski duh.

Tako nas je upoznao i sa Bubama.

To i danas pamtim.

Zato mi bude teško kad pratim vesti iz Britanije poslednjih godina, a posebno atmosferu na ostrvu koja nije prijateljska prema Drugom.

Prisetih se čuvene knjige Kako biti stranac (G. Mikeš) – staro štivo, ali zauvek aktuelan satirični pogled na razumevanje uloge stranca unutar granica našeg sveta.

Čini mi se, dakle, da se britansko društvo nepovratno menja, ali ne u dobrom pravcu.

To mi je ovih dana potvrdila i koleginica Lena, koja je rođena u Belorusiji, a u Britaniji je živela gotovo dve decenije.

Bez mnogo premišljanja došla je u Abu Dabi sa ciljem da omogući svojoj ćerki uslove za bolji život od onog koji je moguć u današnjem Ujedinjenom Kraljevstvu.

Autorka je docentkinja na Univerzitetu Zajed