Čovek je pripitomio psa pa ga izdao

Ipak, mi ne možemo da okrenemo glavu psima – ističe Milja Krivokuća, potpredsednica Udruženja Nada za životinje Riska koje vodi azil za napuštene pse u Beogradu, u razgovoru za Danas.

Azil Riska nastao je 2000. godine, kada se dotadašnje utočište sa Avale preselilo na drugu lokaciju, jer se nalazilo na zemljištu koje nije pripadalo Udruženju. Dobili su nalog da hitno sklone životinje odatle, pa je novo sklonište za pse formirano u Kotežu. Azil je dobio ime po kujici Riski koja se zatekla na tom placu sa nekoliko štenaca. Sada azil čuva više od 200 pasa, i svakodnevno se suočava sa problemom velikog broja napuštenih životinja.

– Mnogo životinja na istom prostoru je teško kontrolisati, ali iako probijamo kapacitet mi se trudimo da svim psima obezbedimo dobar i kvalitetan život. Često ljudi iz naselja ostave štence pred vratima azila, a životinje jednostavno ne možemo da odbijemo. Dobijamo svakodnevne apele od građana, koji se ne interesuju da pomognu psima, već žele da mi kao Udruženje pomognemo ljudima, što veoma često nismo u mogućnosti. Kada saznaju lokaciju azila desi se da ostave životinje pred našim vratima- kaže Krivokuća.

Ona naglašava da vlasnici moraju da probude u sebi svest o odgovornosti prema živom biću koje uzimaju kao kućnog ljubimca, za početak da sterilišu životinje, kako ne bi došlo do neželjenih štenaca koji kasnije ne mogu da nađu dom, i koji često u ovakvim situacijama završavaju odbačeni i na ulici, prepušteni sami sebi.

– LJudi koji ostave tek rođenog štenca morali bi da se upoznaju sa pojmom odgovornog vlasništva, a mi u praksi nemamo dobru kaznenu politiku. Bilo bi dobro da se nađe neko uslovnije rešenje za sterilizaciju, na primer, da ako ne želite da sterilišete svog ljubimca, plaćate neku vrstu takse. Treba da se obezbede uslovi da životinje mogu povoljno da se sterilišu, jer nekada građani nemaju stredstva za taj izdatak- naglašava potpredsednica udruženja.

Krivokuća smatra da naši ljudi nisu svesni obaveze, kao i toga da živo biće koje uzimaju predstavlja novog člana porodice. LJubimce doživljavaju olako, kao da su stvar, da bi ih potom odbacili čim naiđu na poteškoće. „LJudima se dopadne kuca ili maca, bude im slatka, uzmu je zbog dece, jer im pričinjava zadovoljstvo, odgovore na trenutne emocije, ali ne razmišljaju o odgovornosti“, dodaje ona.

Zbog ograničenog prostora, međutim, azil ne može da pomogne svim životinjama. Finansijska sredstva su takođe problem, jer ishrana i briga o zdravlju životinja koštaju. Krivokuća kaže da se volonteri često javljaju, ali posao u azilu je težak. Ipak, i pored velikih obaveza, ljudi koji vode Risku su i dalje spremni da se žrtvuju za ljubav i dobrobit svojih pasa.

– Svesni smo da su životinje bespomoćne i da potpuno zavise od nas. Mi smo te životinje pripitomili a istovremeno i izdali. Nije u pitanju samo emotivni deo, već i racionalni, etički, gde uviđate da smo mi odgovorni za životinje i njihovu dobrobit. Ne možemo da čekao da neko drugi reši problem, iako bi država trebala da ga rešava. Pošto ga ona ne rešava mi ne možemo da okrenemo glavu i da ignorišemo živa bića- zaključuje Krivokuća.

Doživotna odgovornost a ne trenutna igračka

– Svakodnevno komuniciramo sa građanima koji pokušavaju da ostave svoje bivše ljubimce. Tu se vidi da ljudi, čim naiđu na problem gledaju da se životinje reše, a ne da se bar malo žrtvuju zarad dobrobiti drugog živog bića, već samo pronalaze izgovore. Stoga je važno da pre nego što se neko odluči da uzme životinju postane svesan da je to obaveza koja će da traje i do dvadeset godina – ističe sagovornica.