Čovek koji je platio svoje – Ljubiša Jocić

Stanovao sam na Novom Beogradu kod mog druga Ranka Stojanovića novinara „Večernjih novosti“. Nisam plaćao kiriju. Živeo sam i disao punim plućima. Ali da nisam pisao stihove i bio opsednut poezijom šta bi bilo od mene, šta sam mogao da uradim sa svojim životom? To je bio period kad se iskušava besni duh i odakle potiče energija koja tera da se gori, a ne bledi.

Sa sedmog sprata solitera u Ulici Goce Delčeva, svakog jutra, posmatrao sam nadrealni prizor. Pesnik Ljubiša Jocić i njegova trideset i tri godine mlađa supruga Gordana Starović Jocić, na biciklima kružili su ravnim ulicama po Novom Beogradu. Na volanu Ljubišinog bicikla pripitomljeni gavran je graktao, uzletao, leteo i sletao Ljubiši na rame. A kučka, ogromna i ofarbana u žuto čučala je iza Gordaninih leđa šapama zakačena za njenu trenerku. Ja sam ih prihvatio kao prijatelje i često sam dolazio u njihov stan u Bulevaru Lenjina 185. Iznad Ljubišinog stana mladi i vredni slikar Branko Miljuš je po ceo dan pravio ramove uz nesnosno zujanje testere i lupe čekića. To je Ljubiši zagorčavalo život i on je izbezumljen jurio i udarao pesnicama na vrata ateljea preteći da će ga prebiti. Branko se žalio meni i molio me da urazumim „tog šarlatana i bonvivana“ jer će ga on stvarno zgromiti. Smirivao sam Branka i predočio mu da bi svaki nasilnički pokušaj njemu navukao na vrat žestoke momke. Kod Ljubiše dolazio je uglavnom ženski svet, studentkinje slikarstva, gimnazijalke i učenice srednjih škola čak sa Banovog brda. Tamo sam često zaticao nekoliko lepih devojaka Milju Vujanović i atraktivnu Miru Skipić. Sa mnom je dolazila gimnazijalka jedre i bujne lepote Ljiljana Masterica. Dolazile su i kaskaderke i cirkuske artistkinje snažne i mišićave koje su mogle stiskom šake pri pozdravu da polome prste. Ljubiša je pravio njihove  portrete u stilu Pikasa, a kad bi mu one, nezadovoljne, govorile da to što je naslikao ne liči na njih, Ljubiša je u stilu Pikasa i odgovarao: „Ličiće! Ličiće!“ Da uradi portret molio me da mu dovedem Vinku Tomić, veoma lepu i preozbiljnu skojevku, devojku a docnije i suprugu Mike Tripala koja je stanovala na istom spratu u soliteru i da dovedem Sašu Petrovića, filmskog reditelja kod koga sam odlazio i donosio njegovom bolešljivom Draganu fudbalske lopte. Vinka mi je odbrusila: „Jesi li ti normalan!“ A i Saša je slično tome nešto promrsio.

*  *  *

Ljubišu Jocića upoznao sam u podrumskim prostorijama boemske noćne kafane „Prešernova klet“. Bila je to valjda 1958. kada su samo nekoliko pisaca lepo živeli, a većina gladovali, potucali se i kao jedinu razonodu imali po neku besanu noć u ovom podrumu. Ko je tada imao pravo da bude osmehnut, ljubazno nasmeja, srdačan i predusretljiv, razdragano druželjubiv i šarmantan u društvu devojaka? Bio je to Ljubiša. Ja sam ga osetio kao stranca i nisam ga voleo. Nije mi bio blizak ali iz večeri u veče upoznavao sam ga i razumeo pogotovo kad je jednom citirao Andre Žida: „Ako očaj nije stvaran, onda mi se iskrenost ne sviđa.“ Tu sam rečenicu shvatio da se Ljubiša ne predaje brigama jer bi onda bilo gotovo sa svakim stvaralaštvom sa i ljudskim potencijama. On je na svoj način izabrao humor, ironiju, emotivnost i praxis da se živi i u svetu u kome se ne može živeti. Ponavljam na svoj način, jer on nije bio nikakav kliše čoveka na opšti način, nikakav „burazer“, ni sa kim nije bio prost i nasilan, a za našu sredinu bio je stranac jer je vaspitan u Francuskoj i pod uticajem svoje romantične majke zavoleo Novalisa i Nervala.

Pesnici ga nisu voleli, a i voleli su ga, a on je na neverovatan način voleo naročito pesnike.  Njegove užasne priče do kojih je samo sadovska mašta stizala i njegova stvarna fasciniranost i začaranost magnetskim bićem žene osvajala je slušaoce. Pokušao sam da se smejem apsurdnosti njegovog života ali sam bio ganut sa kakvom je iskrenom strašću prihvatao nemoguće, nepredviđeno, slučajno. Hvalio se da je razuzdaniji od Kazanove i da je ostajao da pati posle svake slomljene ljubavi kao Tristan. Bio je uveren da je subverzivniji od Sada u smislu osveštenog, konzerviranog i kanoniziranog društvenog morala. Celim svojim stradalničkim životom i prevratničkom poezijom nadnosio se nad najdubljim ponorima ljudskog bića, nad ponorima dobra i zla, nad položajem čoveka prema samom sebi, svetu u kome živi, kosmosu u kome je nastao da propadne ali uvek zahvaćen strašću kreacije.

Pre rata sarađivao je kako kaže u svim levim listovima, za vreme rata učestvovao je u ilegali, tek nagoveštava da je rat proveo sklonjen na Guberevcu. Voleo je da se hvali da je na kraju rata bio i u partizanima, ali on želi da se zna, da nikada nije bio ni marksista ni komunista. „Nisam pripadao ikakvoj ideologiji, pokretu, pa ni nadrealističkom. Imao sam svoj put, nazovite to i nadrealizam, koji je počinjao od Novalisa, Nervala, Remboa, Lotreamona i nastavljao se sa Džojsom, Kafkom, Mišoom, Beketom, gde je zvanična grupa nadrealista bila samo jedna sekvenca u istraživanjima. Hegel, Kjerkegor, Makluan, sve me je podjednako zanimalo, sve je bilo moj put bez etiketa, putokaza, parola, saobraćajnih znakova, fioka.“ Zato kaže da ga je iznenadilo kad mu je pre nekoliko godina organizator festivala u Oberhauzenu primetio da je u špici njegovog filma „Hora quota est“ bilo i ime Marksa. Isto ga čudi kad mu neko podvlači da je pred rat i za vreme rata tako blisko pripadao komunistima i kaže da tada svima postavlja pitanje: „Recite mi ko se onda, sem komunista borio protiv fašizma?“

Iako je još od 1934. počeo da se bavi dijalektičkim materijalizmom, nikada nije napuštao metodu automatskog pisanja, automatske kreacije u bilo čemu što je radio, na filmu ili u slikarstvu. Ostao je u uverenju da je automatizam pravi i istiniti izraz čoveka i njegove sredine i kosmosa.

*  *  *

Ljubiša je vrlo komunikativan, voli društvo i kaže da mu je žao što se ljudi ograđuju pa iza bodlji svojih klanova i ljuštura u potrošačkom društvu, otuđuju se u svoje sitne lične sreće,  egoizam i konformizam. Kaže da je njegovo druželjublje iskreno i srdačno i da se često pita ne bi li, da je nekim slučajem njemu pruženo da ima standard umetnika kakav zaslužuje u našim međuljudskim odnosima bilo više lepote i šarma. Ljubiša kaže da mu je žao kad neko napravi rđav film, nedostojnu izložbu, slabu knjigu. Ali najviše mu je žao kad se neko ponaša prostački. Pogotovu mu je bilo žao kad je njegov nekadašnji prijatelj Aleksandar Stefanović napisao: „Šta hoće taj Ljubiša! Jaše konje, pljuje krv, piše nekakve pesme, ima lepe žene.“ Ljut je na Marka Ristića jer je rekao njegovoj razvedenoj ženi: „Čestim vam što ste se razveli od Ljubiše, ja ga nikad nisam trpeo.“ Kaže da se uplašio surovog ponašanja Radovana Zogovića posle rata sa kojim je nekad drugovao. Naglašava mi ako je jednom imao rđavo mišljenje o nečijem radu ne bi ostao nepoverljiv kad bi ga od tog čoveka nešto oduševilo. Govori o filmu „Majstor i Margarita“ Saše Petrovića i kaže da je to istinska prava kreacija u evropskoj razmeri. Ceo film mu se dopao. Naročito Hristos. Hristos, ljubav, čednost, iracionalnost. A Pilat, red, logika, zakonitost. Suprotno od Hrista nije zlo, rušenje, agresija, nered, već Pilatova sređenost. Pilat nije ubica, on će i da opere ruke, on prosto ne može da shvati Hrista. Ta lepota je za njega luda. A Hristos nije lud jer on je ljubav i dobrota. Zločincima se može reći: “ Bože oprosti im. Oni ne znaju šta rade.“ Sa Pilatom se ne može naći jezik pomirenja. Pred licem Pilatovim ljubav i dobrota su ludilo. Za Hrista Pilat je zid. Sa takvim mislima Ljubiša je propratio ovaj film. Kaže da mu nikad Saša Petrović nije bio blizak ali se ovom Sašinom filmu on iskreno raduje i kaže da je mnogo naučio od njega i da smatra da je Saša veliki reditelj. Meni je to govorio sa namerom da ja prenesem Saši i ja sam to preneo. Saša se samo nasmejao.

* * *

Za priče o vremenu između dva svetska rata u „Prešernovoj kleti“ često su bili i učesnici u događajima  o kojima se govori. U rupi ove kafane su dve prostorijice po četiri stola sa stalnim gostima ali i pridošlicama. Svako veče mogu se videti mladi novinari „Borbe“ Nikola Burzan, Branko Jovanović, Prvoljub Pejatović, Toma Milinović ali i novinari „Sporta“ Toma Hladni, bivši veliki bokserski as, Čane Đorđević, Toša Bulja… Oko Ljubiše okuplja se uglavnom pesnička mlađarija, pogotovo momci iz Crne Gore. Branko Miljković se šali: „Za besplatno putovanje oko sveta traži se student iz Crne Gore koji ne piše stihove.“ Čini se da postoji samo jedan sto i da su svi gosti oko njega. Ljubiša se raspričao o matineama na Kalemegdanu, korzou od današnje Biblioteke grada Beograda do Moskve, o đačkom kupalištu na Savi, balovima, konjičkim trkama na hipodromu kod Careve ćuprije, o eros-centrima tj. o kuplerajima i bordelima, o bokserskoj vežbaonici koja se nalazila na Terazijama, gde je današnji hotel Kasina, o  šampionima Džepini, Dimiću, Tikici Pavloviću i njegovom prezimenjaku Žiki Stripu… o Koči Popoviću hvali se da je sa njim sparingovao, „Koča je bio baja! Hitar i okretan u ringu, inteligentan i obrazovan, lep i elegantan, ali neosetljiv za tuđe patnje i nevolje“. A tek o beogradskim lepoticama veze li veze. Pominje Jelenu Bajloni koju je video kao šiparac. „Takva zadugo neće doći na ovaj svet.“ ushićeno kaže. Za stolom je jedna starica, sitna, crna, kočoperna, ispija polako čašicu rakije, umače hleb u so i papriku i posle svake Ljubišine tirade+ krešti:“Laže! Laže! Boga mi laže! Kakve beogradske lepotice?! Sve same namiguše! Igrale u barovima sa nemačkim oficirima, a posle oslobođenja udale se za oficire Ličane I Crnogorce.“ „Ko je ova baba?“ pitam Branka V. Radičevića. „To je, dragi moj udovica pesnika Vladislava Petkovića – Disa.“ kaže. „Pa koliko bi Dis danas imao godina?“ pitam u neverici. „Dve pune kuke!“ smeje se Branko. „Šta su to dve kuke?“ „Sedamdeset i sedam godina! Po verovanju ko preživi te godine živeće još dugo, može da dogura i do stote.“ Ja I dalje ne verujem da je ova starica Disova udovica pa pitam Ljubišu. A on: „Ova nadžak baba je Disova udovica, a sada je madame Hristina… pa kaže neko rusko prezime. Aj! Aj! Možda je baš njoj posvećena najlepša pesma srpske poezije „Možda spava“.

*  *  *

Po Euripidu čovek je onakav kakvo je društvo u kome se kreće. A po Ljubiši čovek se određuje prema tome ko mu je blizak, po vrlinama i manama, iluzijama i zabludama, sklonostima i kreacijama, karakteru i ambicijama. I kaže da se rado druži sa ljudima koje voli I koji njega vole. A to su Danilo Kiš, Mirko Kovač, Boda Marković, Miodrag Bulatović, Brana Petrović, Slobodan Marković Libero Markoni, a Ljubiša ga zove Libreto Makaroni. No Slobodan mu ne ostaje dužan pa umesto cher maitre kaže chair maitre (dragi gospodin – meso gospodin izgovor reči cher i chaire mogu samo Francuzi da izgovore i da razlikuju) . Ljubiša ne preskače imena boema koji su po njemu jedini antikonformisti Jakob Grobarov, Vojkan Pavlović zvani Prkos Drumski, Sava Jokić… Pa da su mu veoma dragi slikar Marinko Benzon, pesnici Bora Radović I Dušan Kostić, Sveta Đonović, Vukašin Mićunović, Đorđe Kadijević. A za signalistu Miroljuba Todorovića koji je mlađi od njega trideset godina kaže „on je moj stariji brat“. Zatim ima puno ljudi iz sporta, kaskadera, majstora djiudjice, karatista, džokeja, žestokih momaka: Voja Krstarica, Čitaković, Joca Palović, Rajko Doklić, Čkilja, Zvonce, Stojan Jojić Jumba, Predrag Krstić bokserski trener i pesnik.

Posebno poštovanje kaže da gaji prema Oskaru Daviču, koji je odneo u „Delo“ njegovu pesmu „Mesečina u tetrapaku“ i koji je u „Studentu“ pisao protiv zabrane njegovog filma „Sneg na usnama“. Isto to važi i za slikara Peđu Milosavljevića i Miodraga Bulatovića koji su pisali protiv zabrana njegovih filmova. Mirko Kovač je stekao njegovu naklonost kad je napisao braneći ga „Ljubiša Jocić može da se stavi u red najslobodnijih ljudi kod nas.“

Umetnik se može ubiti samo jednom rečju. „Jedna reč i sve je izgubljeno, jedna reč i sve je spašeno“ upozoravao je Breton. Ljubiša kaže da je njega ubilo prećutkivanje. Cenzura mu zabrani film ili knjigu, a novine ne pominju njegovo ime. Teši ga to što dar nema rok trajanja. Dar nije česma da se zavrtnjem pusti slabiji ili jači mlaz. Sigurno je da određuju ličnost i ona imena koja se izgovaraju bez oduševljenja. Dušan Matić i Roksa Njeguš, kako kaže, glasali su protiv njega kad je 1963. bio u mogućnosti da bude stavljen na spisak za Oktobarsku nagradu. Umesto originalnog dela prevrtljivi Matić je predložio jedan prevod. Ljubiša kaže da ne može da se ljuti na takvu psihologiju, koja je po njegovom mišljenju, za žaljenje. Takođe, kaže da žali Luleta Isakovića, „tog burazera“, koji se navrzao na njega, prvo mu odbio knjigu u „Prosveti“ koju je pre toga primio, pa mu obećao kao direktor „Izabrana dela“, od čega nije bilo ništa. I zatim mu zabranio film „Sneg na usnama“ kao predsednik cenzure, a posle dve godine dao izjavu u „Ilustrovanoj Politici“ da je ranije film zabranio jer je „bio avangardan u  to vreme.“  Takođe žali Milutina Čolića koji je toliko „već ogrezao u narcizam, da daje izjave za televiziju u gaćama za kupanje“. Žali i Vicka Raspora koji u preduzeću „Dunav-film“ ne drži nijednu kopiju njegovog nekad zabranjenog filma „Studentski grad“ iako mu je skinuta zabrana. „Jadan Vicko. Taj čovek ne ume ni da pije. Uz špricere u Klubu književnika, pruža bednu sliku nekadašnjeg promašenog pesnika kojeg sam upoznao na izgradnji pruge Šamac – Sarajevo. A što se kaže organski ne podnosi Borislava Mihajlovića Mihiza. „Taj noću igra poker sa udbašima, a danju određuje ko će dobiti nagradu, putovati u inostranstvo, ko će da uđe u SANU, a koga će oterati u zaborav. On izigrava nekakvu opoziciju. Opoziciju na vlasti. Isto tako ne podnosi ni Petra Džadžića, Ziru Adamovića, Dušana Makavejeva. „Oni su mi život zagorčili… baš zagorčili.“

Pred smrt Ljubiša je imao svoje dugo čekano književno veče na Kolarčevom univerzitetu. U prvom redu sedele su jedna pored druge tri njegove supruge Vera Jocić, filmska rediteljka, Sana Koka Tanasković, pesnikinja i urednica u prosveti, i Gordana Starović Jocić, akademska slikarka. Ljubiša se deset puta ženio i kako kaže po crkvenom I građanskom zakonu. Ako pogledamo ceo njegov rad izveden u jednom životu punom siromaštva i pritisaka, kome od 1963. do 1977. nije objavljena nijedna knjiga, ovo veče je mnogo značilo. Videlo se da je Ljubiši kraj… ali se držao. Znao je da ostavi utisak lepim manirima, hodom i otmenim držanjem. A kada je pročitao pesmu „JA SAM PLATIO SVOJE“ iz zbirke „Kurir na prozoru“ pesnik Stevan Raičković koji je sedeo pored mene, ganut, uzviknuo je dubokim muškim glasom:“Bravo, Ljubo!“Odjeknuo je dug pljesak. Cher maitre poklonio se publici na način gospodstvenog klovna zagrcnut od trenutne radosti.