Čovek za „Veliku igru“

Prestižni francuski strip izdavač „Delkur“ ukazao je veliko poverenje našem ilustratoru i strip crtaču Leonidu Pilipoviću iz Subotice ponudom da realizuje drugu epizodu serijala pod nazivom „Velika igra“. Nije, svakako, mali uspeh svrstati se u red najboljih u zemlji gde strip uživa ravnopravan status sa ostalim umetnostima. Akademski obrazovan, Leo je dugo u svetu stripa. Paralelno se bavio rokenrolom, bio je gitarista u bendovima „Džukele“ i „Goblini“, sve dok pre par godina nije stigla ponuda francuskog izdavača, a nedavno se vratio sa promotivne turneje po francuskim gradovima.
Kako je došlo do vaše saradnje sa izdavačem „Velike igre“?
– Nakon što je video nekoliko mojih tabli objavljenih u strip časopisu „Tron“, sredinom 90-ih, čovek po imenu Čaba Kopecki pozvao me i ponudio saradnju sa francuskim izdavačima. Nespreman da za tako ozbiljan posao, pomalo uplašen i već duboko u rokenrol vodama, odbio sam ponudu. Čovek nije mogao da poveruje svojim ušima. Odbijam priliku koja se ne dobija svaki dan… Godinu-dve posle, pozvao me ponovo misleći da sam promenio mišljenje, a ja sam se tada već uveliko oprostio od svoje strip karijere i ponovo odbio saradnju. Za razliku od mene, koji sam brzo digao ruke od svega toga, Čaba je bio izuzetno uporan i 2004. uspeo da me nagovori da makar pokušam. Uradio sam četiri probne table u olovci i na moje veliko iznenađenje, posle par nedelja, stigao je ugovor za četvrti tom „Tajne istorije“. Scenarista je bio Žan-Pjer Peko.

Od Spajdermena do Novog talasa

Većina domaćih strip autora je počela u omladinskoj štampi, svirali ste, završili akademiju. Koji trenutak vas je odveo u strip vode?

– Još kao klinac bio sam fasciniran stripom, tom idejom da u par nacrtanih sličica možeš da ispričaš bilo šta. Počelo je naravno superherojima… Mislim da je Spajdermen bio prvi koji me očarao, valjda zbog tog kostima, ne znam… Kasnije kad sam malo odrastao došao je i Novi talas, kako u muzici tako i u stripu. „Novi kvadrat“, Kordej, Ilić… Odlazak u Novi Sad u srednju dizajnersku bio je, mislim, ključni momenat, jer sam se tada upoznao sa francusko-belgijskom školom (Mebius, Herman…) i gomilom strip fanatika koji su išli sa mnom u razred. Tada sam počeo i da objavljujem svoje prve table.

Kakva je bila saradnja sa scenaristom?

Mentalno preživeti teška vremena

Ljubitelji roka vas znaju kao gitaristu „Džukela“ i „Goblina“, talenti za muziku i crtanje se prepliću, koji vam je draži?

– Meni to nekako ne ide jedno bez drugog. I pored toga što sam se u jednom trenutku (početkom 90-ih) potpuno okrenuo muzici i možda nepravedno zapostavio profesiju, znao sam da se od sviranja neću baš mnogo leba najesti, ali mi je to u tom momentu bilo izuzetno važno. Da preživim ta teška vremena. Mentalno. Muzika je nešto što me pokreće, puni baterije, ali ja nisam muzičar po profesiji, jedino što umem najbolje da radim jeste da crtam. Naravno, crtanje bez slušanja muzike mi je nezamislivo.

– Žan-Pjer je jedan od najčitanijih i najproduktivnijih scenarista u Francuskoj i ta činjenica je pomalo ulivala tremu kada sam počeo da radim, međutim, način na koji piše vrlo je prilagodljiv za crtače i ostavlja mnogo slobode i kreativnog prostora kada su u pitanju kompozicija table, uglovi kadriranja, itd… On je jedini sa kojim sam radio dosad, savršeno odgovaramo jedan drugome i verujem da ćemo i ubuduće sarađivati. To mi je lično potvrdio.
Da li je bilo treme i dileme da li će im se svideti?
– I te kako. Kao što sam rekao, skoro 10 godina nisam, što se kaže, liniju povukao, a odjednom sam se našao u situaciji da radim za prestižnu izdavačku kuću, i to sa, ni manje ni više, nego Žan-Pjerom. Imao sam veliku tremu svaki put kada sam slao skice i sa velikom strepnjom očekivao odgovore. Moram da kažem da sam imao ogromnu pomoć Freda Blanšarda i Ilivijea Vatina, velikih crtačkih zvezda koji su radili superviziju na „Tajnoj istoriji“. Od njih sam mnogo naučio za kratko vreme i uspeo nekako da preguram taj prvi album („Tajna istorija“, četvrti tom pod nazivom „Ključevi sv. Petra“). Iako sam bio potpuno nov u tom poslu, njihov odnos prema meni bio je izuzetno kolegijalan, a ja sam ih prosto molio da me što više koriguju kako bih više naučio i napredovao. Taj napredak osećam sa svakim sledećim albumom, što mi vraća nekad izgubljeno samopouzdanje.
Bili ste nedavno na promociji u Parizu?
– Bila je to promotivna turneja povodom izlaska drugog toma „Velike igre“, trajala je osam dana i za to vreme pored boravka u Parizu gostovao sam i u Lilu, Amijenu, Bezansonu i Vijenu. Bilo je nezaboravno. Meni je bilo prosto fascinantno koliko ljudi u Francuskoj cene i poštuju strip. To je ogromna industrija, oko 4.000 naslova godišnje, svaki žanr ima svoju publiku. Pravi raj za strip crtače.
Od čega zavisi dalja saradnja?
– Odnos sa izdavačem je vrlo profesionalan, ugovori su dosta obavezujući i treba ih ispoštovati. Tu pre svega mislim na rokove. Ukoliko se crtač trudi da svaki album uradi bolje nego prethodni, ne filozofira mnogo, poštuje tajming i na vreme šalje skice i gotove table, uopšte ne mora da se plaši za dalju saradnju.
Postali ste deo familije domaćih strip crtača u inostranstvu. Objavljivali stei i u Holandiji?