Crna kutija

Ta vrsta bunila hoće da kaže kako živimo u potpuno razluđenom vremenu sa razularenim moralnim i vrednosnim kriterijumima. Kako se to odslikava u dnevnom poslu? Tako što se šlajfuje to jest ima se osećaj hoda u prazno, stiče se uverenje o uzaludnosti, o trudu koji nikome nije potreban. Jasno, ovo do sada namerno sam obojio tamnije no što treba. Zašto? Pa, zato što je korak od toga – utučenost (depresija). Predkomora ovom stanju je – ravnodušnost (flegmatičnost). E, ako bismo definisali dijagnozu (otud sinonimi u zagradama) stanja duha nacije, tu smo negde. A ako preterujem, onda neka ova dijagnoza ostane da važi samo za normalne ljude. Pošto spadam u one koji bi i da ostanu normalni, u svom „srpskom“ životu ništa nisam promenio: samo radim, doduše mnogo više nego ikada i sa manjim rezultatima, a valjda upravo zbog rečene dijagnoze.

Tako sam danas bio kormilar mešovitom dvojcu Ivana Đurić – Muharem Bazdulj: usaglašavaju se delovi njihovog prevoda za sada poslednjeg romana „našeg“ pisca Pola Ostera pod naslovom, bez prevodjenja, Sanset Park. Lokal-patriota: autor koji književno ne izlazi iz svog Bruklina. Kao kada ja ne bih tematski, više no topografski, napuštao Dorćol. Da li bih ja tada bio lokal-patriota? Ironičan sam jer me mori pitanje kako se postaje nacionalista? Zašto, to mi je jasno, ali kako?

Celi petak mi je prošao u radničkom intelektualnom radu. (Da li takvo šta postoji?). Opis takvog posla sigurno nije interesantan za čitanje.

Subota 18. juni

Presedan koji se nije dogodio mesecima: danas sam takoreći ceo dan pisao (tzv. svoje stvari – književne). Which is nice.

I baš taj dan, kao da me čita, jedan inozemni izdavač mi nudi ugovor za elektronsko izdanje jedne od mojih knjiga. A ja razmišljam: a šta ako pristanem, a to uskoro i kod nas bude – živ ću se pojesti.

Nedelja 19. juni

Razgovaram sa T. Pericom, rediteljem o TV seriji o gradovima koju on uveliko privodi kraju. Hvali emisiju o Istanbulu koju smo zajedno radili. Ne sumnjam da će biti dobra. Sa njim imam dobro iskustvo. Kada se setim da smo pre četvrt veka (!) snimili serijal od 30-ak TV emisija o kulturi Amerike: kao ondašnji fri-lenseri napravili smo malu revoluciju u ondašnjoj domovini. Intervjui sa najvećim imenima i institucijama u SAD, a prikazivali su ih svi jugoslovneski TV centri. I platili.

Ponedeljak 20. juni

Firma. Jutro i nedelja koje, najzad, počinju dobrom vešću: jedan američki izdavač je i formalno na svoj veb sajt stavio najavu o objavljivanju knjige Svetislava Basare „Fama o bicikistima“ na engleskom jeziku iz naše edicije Srpska proza u prevodu (Serbian Prose in Translation – SPiT): trud, strpljenje i uverenje su se isplatili. Često sam imao osećaj kao da moram domaćoj javnosti previše da objašnjavam kako je teško a važno odavde razbiti anglo-saksonske izdavačke zidine pomoću đuladi u obliku srpskih pisaca. Bodrim se sa svojom najbližom i Geopoetici najodanijom saradnicom Jasnom Novakov i ne pijemo šampanjac. Šteta. I ne podižem joj platu. Šteta. Delim radost i sa Rendijem Mejdžorom, prevodiocem ovog romana i urednikom ove naše „inostrane“ edicije, skraćeno SPiT (sa malim slovom t): ovu skraćenicu često medju sobom u šali zovemo/prevodimo kao ispljuvak. Možda neestetično, ali nama duhovito. To činimo kada smo samokritični ili želimo da relativizujemo važnost sopstvenog projekta. To vam je kao ono kada ne znate da li je neko postao ambasador zato što je nagrađen ili zato što je kažnjen te i civilizovano odstranjen iz zemlje. Kada smo već kod tog zvanja, razmenjujem silinu mejlova, utisaka i materijala sa našim agilnim ambasadorom u Turskoj D. Spasojevićem, odakle sam se nedavno vratio sa predstavljanja svog poslednjeg romana objavljenog na turskom jeziku. Dva čarobna mesta za književnost: Palata Čiragan na Bosforu u Istanbulu i rezidencija srpske ambasade u Ankari. Svi zajedno, obavili smo lep i važan književi posao. I više od toga.

Takođe razmenjujem materijale sa književnom agencijom u Istanbulu zbog svog ponovnog gostovanja u tom gradu na međunarodnom književnom festivalu u oktobru. Doduše, i na Sajmu knjiga u novembru.

Čitam dramu u rukopisu svog prijatelja. Sada ju je napisao. Do nedavno ju je doživljavao.

Opraštam se predveče, uz mnoge druge saradnike, sa direktorkom Gete instituta u Srbiji Jutom Gerig. Pri kraju svog govora, zaplače. Lepo je kada neko voli Beograd. U spomenar, pravi, kao onaj iz škole, upisujem joj zahvalnost što je na kraju divne ideje fondacije Traduki – javna prepiska nas nekoliko srpskih i pisaca nemačkog jezičkog područja – projekat završio „uživo“ u Gete Institutu (pored nekolicine sajtova, kao i u listu Danas). Sećam se da mi je posle mog monološkog dijaloga (u kojem sam zamenjivao i mog neprisutnog parnjaka Iliju Trojanova, te zaista glumio šta bi i on možda rekao) direktorka rekla: „ Posle 25 godina u ovom poslu mogu da kažem da nisam doživela lepšu tribinu od ove“. Prava pohvala.

Uveče, porodični jubilej. Kuća. Pijemo šampanjac.

Utorak 21. juni

Najduži dan u godini. Po temama za taj dan i meni će ovo biti najduži dan. Razgovaram sa dobrim beogradskim knjižarom kako da zatvorimo začarani krug neplaćanja i u našoj delatnosti. Kako održati ravnotežu između dobra i zla, između prijateljstva i posla, između filozofije i računovodstva? Tešimo se: valjda onako kako se rešava balans između života i smrti.

Dobijam sijaset ponuda za intervjue. To sa javnošću uvek ide u talasima: isto tako znam da su pisci i danas nešto poput minstrela iliti pučkih zabavljača, a najbolje im ide u letnjoj sezoni. Evo, prvi je dan tog leta. Ostali poslovi: borba sa administracijom i glupostima kojih država nikako da privredu oslobodi. Obaveze koje se traže polako dobijaju komični oblik, a možda će se pretvoriti i u reket. Neverovatan je osećaj kada shvatite za koliko ljudi ovde jedan čovek radi. I za to zapravo biva kažnjavan a ne nagrađivan. A ne biva čak ni ostavljen na miru.

Sreda 22. juni

Temu od juče nastavljam u mislima i danas: sklapam tekst za grčki časopis Epsilon (izdanje atinske Elefterotipije). Dobio sam ponudu za kolumnu te mi se nameće kao ideja članka taj socijalni bunt koji se širi Evropom: građani u Španiji kažu da oni nisu robovi političara i tajkuna, u Grčkoj se pozivaju na to da su oni Evropu naučili demokratiji te da neće više da trpe pljačku ni svojih ni onih iz Evrope. Možda je stvarno došlo nova doba Građanstva (ja bih taj budući sistem tako nazvao), kada već svi jasno vidimo da se ni kapitalizam ne pokazuje kao idealno rešenje. Poneko je tu i razmažen… A opet, ko sam ja da drugima držim predavanja? Prihvatiti pisanje kolumne, znak je povratka u novinarstvo (a meni ga je bilo dovoljno u 25 godina). Dilema.

Četvrtak 23. juni

Sastanak sa „svojim“ resornim ministrom. Pokušaj da se bolje razumemo. Da konstatujemo u čemu se slažemo, a u čemu ne. I da uprkos svemu radimo za zajedničko dobro. Zapravo, pokušavam da se izborim za nešto za šta je bitka već dobijena ili izgubljena. A ja to ne znam.

Odmah iza toga stižem na pres konferenciju kod svog izdavača: povod je Arhipelagovo novo izdanje mog starog romana Crna kutija/sa podnaslovom-Utopija o naknadnoj stvarnosti. No, pokazujemo medijima, kao deca klikere, nedavna strana izdanja moja druga dva romana: Knjige o bambusu i Hamam Balkanije. Boga mi, priličan naramak! Hvalim organizatore i publiku sa nedavnog gostovanja u Turskoj i najavljujem sledeća nova, skora inostrana izdanja ovih knjiga.

Petak 24. juni

Radujem se večerašnjoj premijeri filma The Box Andrijane Stojković na Cinema City-ju u Novom sadu. Film je radjen po scenariju Geopoetikinog autora Slavoljuba Stankovića čiju smo istoimenu knjigu objavili na engleskom jeziku u pomenutoj ediciji SpiT. Delove filma sam video i veoma navijam da je ceo kao taj deo. Ide čitava delegacija. A ja moram da sedim pored šarmantnog i duhovitog S.S. koji mi je poručio: „Što da se brukam sam!“ OK, pomoći ću mu, ali za ruke se nećemo držati.

Vraćam se na mesto zločina: na tom mestu prošle godine film Četvrtak Nikole Ljuce, za koji je scenario pisala moja ćerka, dobio je nagradu u selekciji Up to 10.000 bucks (bože, sve je na engleskom!). Druga ćerka je u njemu glumila. O supruzi da ne govorim (mada sam je pomenuo, a da se „ne vidi“). Baš smo neka porodica. A ja neki pisac.

Autor je književnik i izdavač iz Beograda