Crnjanski i Valilon Berlin

Možda je tek njegov članak „Šta sprema jesen u nemačkoj književnosti“, objavljen u Srpskom književnom glasniku 15. novembra, mogao okrenuti pažnju u tome pravcu.

U članku se kaže da će jesen „biti vrlo obilna“ i posebno ističe

da se očekuju „sakupljena dela nezaboravnog Rilkea, među kojima će biti i njegova pisma“. Zapravo više govori post festum, nama, nego što je govorio ondašnjim svojim čitaocima: Crnjanski se jeste spremao. Teško, međutim, onako i onoliko koliko, recimo, Mirko Magarašević kaže da jeste (u: TRAGOM CRNJANSKOG, 2014). On nam otkriva da Crnjanski i supruga Vida nisu čak mogli doći na svadbu njenoga brata zbog Crnjanskove zauzetosti pripremama – nema ih, veli Magarašević, na svadbenim slikama njegove tetke koja je postala Vidina snaha i Crnjanskova šurnjaja (…)

U isti mah izvan očiju javnosti Crnjanski je terao jedan spor sa Maticom srpskom. Nešto stoga što je Matica odbijala da štampa drugo izdanje Dnevnika o Čarnojeviću, nešto iz načelnih razloga. Barem je oko Dnevnika Crnjanski bio u pravu: Vojvodina, koje se taj roman ponajviše tiče, zbog haotične distribucije njegovo prvo izdanje praktično nije bila ni videla. Drugo, sad nije htela. (Vratili su Crnjanskom rukopis romana koji im je bio poslao.) Ali je sve delovalo utoliko nesrećnije što se odigravalo u vreme kad je Matica obeležavala sto godina postojanja. Upravo tad spor se zakomplikovao. Tri dana pre nego što će u Novom Sadu početi svečanosti, na sednici Književnog saveta Matice 25. decembra 1927.

Crnjanski je izabran za člana Saveta. Vest je primio hladno. Rezervisanost je izlazila najviše iz toga što je smatrao da je ova ustanova trula, i da na svaki način treba izmeniti i unaprediti njen rad. Nije ga bilo u slavlju ni 28. decembra, ni u glavnom, dan kasnije, kad je Knez Pavle došao u Novi Sad zastupajući Kralja Aleksandra koji je imao seansu lova na Belju. (I Knez je pravo s voza otišao na svečanu sednicu, i s nje se odmah vratio u Beograd, ostavljajući petsto ljudi na banketu da kliču Kruni).

Crnjanski je posle jubileja počeo da meri. Otezao je sa konačnim odgovorom oko članstva u Književnom savetu, tu i tamo sugerišući da ima dilemu („takvi Saveti, većinom, samo produžuju bolest, kao i zgodne opozicije“).

U međuvremenu, pokrovitelj njegovog berlinskog detašmana Slobodan Jovanović Kraljevim ukazom od 31. januara 1928. postavljen je za predsednika Srpske Kraljevske Akademije.

Ništa to neće promeniti u njihovom odnosu: još uvek će Jovanović imponovati Crnjanskom, i još će uvek Crnjanski magnetski privlačiti Jovanovića. (Sedenje u Mažestiku i Ruskom caru, i ogovaranje grada, i dalje se podrazumevalo.) U senci magistralnih do gađaja držao se i redovni ritam književnih poslova i malih uživanja. Milan Tokin 29. februara 1928. u svoj dnevnik beleži da je toga dana Crnjanskog slušao na književnoj večeri PEN-a u Beogradu. Platio je bio skuplju ulaznicu da pisce posmatra izbliza. „Crnjanski me je opazio i smešio se, ali posle je primetio ispred mene jednu srednjoškolsku šiparicu i onda ona je bila predmet njegove pažnje i osmeha.“ Čitao je, kaže Tokin, haikai. (Danas je to haiku.) Čitao je japansku poeziju, rekli bismo, iz one svoje antologije koja će se pojaviti tog proleća.

Pre nego što će povući poslednji potez, Crnjanski je razmenio nekoliko ne baš prijateljskih pisama s Matičarem Markom Maletinom, i onda 10. marta 1928. daje Matici korpu. „Književni savet mi se ne čini zgodan teren za makakav zbiljski rad na poboljšanju literarnih prilika koje vladaju u Letopisu i zato se izabranog članstva ne mogu primiti.“ Poruku je potpisao učtivo: „S poštovanjem, Miloš Crnjanski“.

Odgovor Matici srpskoj poslao je nakon što je doneta formalna odluka u Ministarstvu inostranih poslova o njegovom slanju u Berlin. Pomoćnik šefa diplomatije Vojislava Marinkovića, Stevan K. Pavlović, 7. marta 1928. šalje dopis ministru prosvete Milanu Grolu kojim se traži Crnjanski (u: ARHIV JUGOSLAVIJE 66-583-964). „Kako se je ukazala potreba da se pošalje jedno poverljivo i spremno lice za vršenje naše propagande u Berlinu, to mi je čast zamoliti Vas da izvolite odobriti jednogodišnje odsustvo profesoru IV Muške Gimnazije g. Milošu Crnjanskom, i staviti ga na raspoloženje ovom Ministarstvu, kako bi ga mogao upotrebiti u gore navedenu službu“. Grol je zahtev malo opismenio i 13. marta prosledio Ministarskom savetu; Savet je o njemu rešavao 20. marta, prihvatio ga, i ovlastio ministra prosvete da

odluku sprovede u delo. Rešenje su prema proceduri potpisali predsednik vlade (Velja Vukićević) i ministri. Slučajno ili ne, ne svi.

Crnjanski je uzeo manje od tri nedelje da se spakuje i otputuje. U Skupštini je tih dana išla rasprava o budžetu, i u tome okviru i o spoljnoj politici zemlje: Nemačka u koju je odlazio nije bila u prvom planu. Nije se, gotovo, ni spominjala. Konstatovano je da je u decembru ratifikovan trgovinski ugovor s njom, i to je bilo sve; reparacije su smatrane za multilateralnu stvar. Hitler još nije bio na vidiku (bolje rečeno, nazirao se na političkom horizontu), i tek je bio poslao Gebelsa u Berlin da počne rad, na ledini. Kraljevinu SHS tad je mučila Italija, i Musolini. I donekle, Mađarska, sa svojom trijanonskom traumom.

Crnjanski će se prijateljima kasnije pravdati da ga je gužva omela da se oprosti kako treba. Put Berlina krenuo je pred katolički Uskrs koji je 1928. padao 8. aprila. Uzeo je, naravno, voz, ali je do Berlina silazio u više mesta (danas bi se reklo, hop-on hop-of ) mada ne u sva na itinereru Beč – Augsburg – Minhen – Nirnberg – Bamberg – Vircburg. U pismu Marku Ristiću kaže da je stigao i do Vajmara, da vidi gde je umro Gete. „Verujte obična soba iz avlije“.

Najviše se zadržao u Nirnbergu – sigurno i ne sluteći da će u tome gradu u budućnosti imati fatalnih trenutaka, tamo će sresti Hitlera (koji mu je stavio ruku na rame? Koji ga je zagrlio?) – u Nirnbergu se masivno obeležavala četristogodišnjica Direrove smrti. Monogram Direrov kao neko znamenje video se ne samo na kulama Nirnberga, već i po ostalim gradovima Nemačke, pisaće on kasnije u ogledu Tajna Albrehta Direra. Bilo ga je na stegovima, stubovima, i kapijama, postavljan je pred železničkim stanicama, među crvene, ljubičaste i zelene semafore, padao je u oči, veli, pri ulasku brzih vozova, nosači su ga nosili na prtljagu, a po hotelima, visio je na ogromnim plakatima.

Pred tim monogramom se igralo i sviralo, i nizali kongresi, koncerti, večernji programi. Posle dugih kiša, na Veliki petak, započele su i zvanične svečanosti („nad grobom“). Direr je izvikivan genijem i najslavnijim sinom grada. „Da sam i ja, tada, stigao prošav Alpe, u proleću kišovitom, pred kapije i kule Nirnberga, bila je beznačajna slučajnost, kao i moj dolazak u Fiorencu, pre nekoliko godina, pri proslavi Danteovoj“, pisao je Crnjanski. Video je sličnosti i razlike proslava, naročito razlike („u Alpima, proleću, i u meni“) koje su dočaravale njegovo raspoloženje: umesto silaska prema čistim toskanskim nebesima peo se, kaže, u magle bavarskih brda.

Onamo su predeli koji se svugde opisuju kao raj, ovde ona Germanija koju je rimska već proza opisivala kao tužnu zemlju, pustih predela i hladnog podneblja. Crnjanski veli da prenosi Tacita, mada je taj znao biti i velikodušniji prema severnim varvarskim susedima Rima. Takav, turoban, i s predrasudama, išao je ususret svome novome boravištu. Nije se, međutim, sećao samo Toskane. Dok je voz prolazio banju Gastajn setio se i jedne velike prečanske drame iz vremena svoje mladosti. Odigrala se u jesen 1913: pod krajnje misterioznim okolnostima u Gastajnu baš netragom je nestao srpski patrijarh Lukijan Bogdanović. Posle šest nedelja nađen je, tridesetak kilometara od mesta, u besnoj planinskoj reci Ahe koja mu je bila raznela i unakazila i glavu i telo. Da li se ubio? Da li je ubijen? Ta su pitanja, razume se, produžavala dramu, i dizala joj ton u inače već uskomešanoj Carevini. Lukijan je nosio breme čoveka raspetog između peštanske vlade i svoje crkve; imao je i žig izdajnika, i žig mučenika. Bio ga je glas da ga neuroze čine nesigurnim, znalo se da uzima barbiturate.

Pratila ga je i odiozna glasina zavodnika koji se s peštanskim glumicama kupa u šampanjcu. Itd. Crnjanski će pak čitav taj silan epski materijal prevesti u malu lirsku sliku dok je voz prelazio „blještave skretnice Gastajna“ i „hučni gorski potok“: reći će samo toliko da se u tu brzu vodu „strmoglavio samoubica, lepi, budimski vladika Lukijan“, čije se lice, veli, pojavljuje i gleda ga u oknu prozora „čisto kao nekad“. Sažetost i melanholija ovog pasaža ne sprečava da uočimo da je Crnjanski sasvim određen u kontroverzi koja nije rešena do danas, i kojoj se ponegde daje status predigre sarajevskog atentata: stao je među one koji drže da je Lukijan digao ruku na sebe; i

među one, isto tako, koji su smatrali da je Lukijanovo lice lepo i čisto. (Bez obzira, dakle, na sve anateme.) Ne znamo da li je takav stav o poslednjem patrijarhu koji je stolovao u Sremskim Karlovcima igrao ulogu, tek ovaj će kratki, dirljivi spomen Crnjanski štampati samo u Glasniku te jeseni 1928. Kasnije će ga brisati i izostavljati iz teksta Tajne Albrehta Direra.

Pravoslavni Uskrs dolazio je nedelju dana iza katoličkog. Onaj koji je Crnjanskog protežirao za Berlin – Slobodan Jovanović, i onaj koji ga je kao šef čekao u Berlinu – Živojin Balugdžić, delili su svojim tekstovima naslovnu stranu uskršnje Politike: Jovanović je pisao o Crnobarčevim memoarima, a Balugdžić o svojim nekim uspomenama na Kralja Petra. Dve sive eminencije beogradskog života demonstrirale su i time svoj položaj u varoši. Crnjanski pak pisao je za praznični broj Vremena – ostavio je pre puta jedan nazdravičarski esej („Uskrsnuti i na strašnom mestu postojati“) pisan očevidno u oskudici pažnje i na brzu ruku, možda i iz nove pozicije državnog službenika. „Ne osećamo kako pod nama klija i drhti velika jedna, mlada zemlja, koja tek ima da rađa i čiji smeh tek ima da se razleže“, evo fraze u mnoštvu sličnih. To je, međutim, bilo od manje važnosti.

U istom broju Vremena, Dragan Aleksić pravi neku sintezu o, kako kaže, deset godina SHS Parnasa pa zaključuje da „dobar deo srednjih počinje da se miri sa starima“, i da „u redu pomirljivih“ vešto, veli, vode Miloš Crnjanski i Sibe Miličić. Tako je Crnjanski ispraćen iz Beograda. Poslednjom tvrdnjom koju bi bio spreman da čuje: da je njegova književna pobuna završena, i da je na redu kohabitacija sa onima protiv kojih se bio digao.

U Berlin ne dolazi prvi put. Kad je uleto 1926. sa svojim avijatičarima išao u Prag – govorili smo već o tome napravio je izlet do Drezdena (on kaže: do Drezde), i Berlina. „Hohštaplirao sam pod Vašim smokingom“, pisao je Marku Ristiću 5. avgusta (u: ARHIV SANU, M. RISTIĆ, NEOBRAĐENA GRAĐA). Javlja mu da je u Drezdenu video izložbu sa 300 000 ruža. Bio je manje barokan od oglasa u drezdenskim novinama koje su brojci i ružama dodavali i ono – „u punom cvatu“. Nije, naravno, mogao da izostavi da „posle Drezde sva je zemlja Lužičkih Srba“. Ali i da setno doda: „Svi su izumrli, samo još dojkinje u Drezdi Sorbkinje su“. Tu, veli, pevao je lepo. Ne spominje veliku, svetsku, izložbu avangarde – niko nije izostao, svi su bili tu, od Kandinskog i Pikasa do njegovog ljubimca Paula Klea.

Kaže samo da su tu „Amerikanke“, i šalje neku moguće lascivnu šifru „japanski jaz-yaz“. Izgleda da ga je taj prvi susret sa vajmarskom Nemačkom izbacio iz ravnoteže.

„U Berlinu sam gledao revije, noć, crnački balet, strašnu sirotinju i luksuz divne električne reklame, ljubičaste plave zelene – avijone – 4000000 stanovnika. U reviji Berlin ohne Hemd puno pozorište golih žena. Satanska liturgija, homoseksualci, ludo. Jednom Amerikancu u kafani digli 8000 maraka, pomnožite 24 puta, u dinare. Itd, itd. Prosi se po ulicama. Muzej kao Luvr.

Novine pišu da je naša zemlja potopljena i sve podavljeno. U 5 sati svi igraju čarlston. Sav je Berlin u garu, jedna vesela veče sa srpskim studentima din. 1000. Nemačka ima 47 vazdušnih pruga, mesta po tri dana unapred prodata“. Ovo je, dakle, za njega bio Berlin: Vavilon. Istrzani i zadihani raport koji šalje mladome prijatelju u Beograd svedoči da je bio pomalo zatečen, i pomalo ošamućen. Živeo je u Beču, Pešti, Parizu, Rimu – pa opet tu i tamo govori kao Njegošev vojvoda Draško kad se vratio iz Mletaka. Na stranu skup život koji je merio svojim plitkim džepom – druge su ga stvari zatekle nespremnijeg da ih primi: noćni Berlin naročito. U kentaurskoj prozi Iris Berlina koju će napisati tri godine posle ovog pisma (pismo joj je sinopsis!) on će Berlin i dalje doživljavati isto: pre svega kao „Vavilon perverzija“. Prijateljima će pisati da je Berlin grad kiše, prostitucije i pederastije.

Homoseksualce i lezbejke opisuje tonom što bi mu danas lako priskrbeo epitet homofoba. Predstava koju spominje Ristiću, Berlin bez donjeg veša, upravo je bila izašla ispod ruke Džemsa Klajna, igrala se svake večeri od pola deset u Komiše operi, navode je istorije kabarea, ali, svejedno, Crnjanskog se nije dotakla. Za taj najspektakularniji znak „gole kulture“ vajmarske epohe imao je jednu reč: bljutavo. Baš takva stoji u pismu Ristiću.

Štaviše, sa svojim karakterističnim cinizmom napisaće u istome pismu da se odmorio tek u akvarijumu zoološkog vrta – gde dame, kaže, kupuju Indijce, sa kojima jašu na slonovima, i tapere sa kojima igraju na štulama. „Bog bezimeni stvorio je ribe šarene i male kao leptirovi. Video sam divne zmije i vanredne kornjače velike kao tele. Hteo sam da skočim među aligatore i da ih zagrlim“. Tek posle toga će reći: „Bilo mi je vanredno dobro u Berlinu“.