Generalna proba obojene revolucije: Zašto je vlasti bilo značajno da protest ispred Starog dvora prikaže kao napad na ustavni poredak?

Epilog – sedam potpisanih sporazuma o priznanju krivičnog dela pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja. Crno na belo, pa na naslovnu stranu. Nema tu više šta da se doda i oduzme, potpisali ljudi sporazume svojevoljno i svojeručno.

Dakle, protesti ispred Starog dvora nisu ništa drugo do nasilan pokušaj da se zbaci demokratski izabrana vlast i izazove haos u zemlji. Takoreći, Majdan.

I pošlo bi im za rukom, da je na kormilu bio neko manje odlučan, neko ko se povija pod pritiskom, kome ruka zadrhti u odsudnom trenutku. Međutim, na veliku žalost opozicije i njihovih patrona, situaciju je sa balkona predsedništva nadgledao lično Aleksandar Vučić.

Ovaj priprosti scenario je davno napisan, samo je sada malo kontekstalizovan, upodobljen aktuelnim dešavanjima. I usidren, priznanjima i rešenjima o određenju pritvora.

Da je u pitanju jedna od brojnih zloupotreba pravosuđa, otkriva i sadržaj navedenih rešenja o priznavanju. Naime, za dva dela – nasilničko ponašanje i pozivanja na nasilnu promenu ustavnog uređenja propisane su kazne koje zbirno idu i preko deset godina zatvora. Međutim, sporazumima niko nije kažnjen više od šest meseci uslovno i novčanu kaznu od 20.000 dinara. Drugim rečima, nije cilj bio kazniti počinioce, već okriviti opoziciju.

Poslata je, međutim, još jedna poruka. U danu protesta, 24. decembra, Vučić se čak tri puta uživo uključio u program, što je previše i za njegove standarde.

I koliko god protest opozicije nije imao ambicije ili organizacionu logistiku petog oktobra, izvesne paralele mogu da se povuku. Izborna krađa, autoritarni lider, ujedinjena opozicija…Ako ništa drugo, u pitanju je ista parcela. I još ako se protestanti okrive za pozivanje na nasilnu promenu poretka, eto prilike za pokaznu vežbu.

Vučić je jednom već izgubio vlast na ulici. Postupanje državnog aparata u poslednih desetak dana pokazuje da ne planira reprizu. Onda opet, sve što radi proteklih godina, od kontrole medija do migracija birača, otkriva da mu ni ideja o porazu na izborima nije baš draga. Mada – ne pita se samo on.