Crvenkapa u Ulici braće Grim

Mural ostavlja snažan utisak, pa je i laicima jasno da su ga radili profesionalni umetnici.

Bez sumnje je reč o jednom od najreprezentativnijih primeraka urbanog zidnog slikarstva u celom gradu.

Prolaznici iznenađeno zastanu, zaborave na košavu i počnu da se raspituju o autorima.

Mural nije samo ulepšao skromnu petospratnicu, izraslu posle Drugog svetskog rata među susednim elegantnim porodičnim objektima, već je oplemenio ceo kraj.

Mnogi građani svoje oduševljenje izražavaju na društvenim mrežama.

I većini stanara počinje da se dopada pažnja usmerena njihovom zajedničkom domu. To je, međutim, epilog.

Priča počinje pre više od 40 godina, kada se iz malog stana u prizemlju oslikane zgrade otisnuo u daleki svet sin jedinac.

Sa tek stečenom diplomom Univerziteta u Beogradu započeo je dalje usavršavanje u SAD.

Tamo je doktorirao, postao ugledan univerzitetski profesor i kao jedan od najuspešnijih naših naučnika van zemlje izabran je za inostranog člana SANU već sa 52 godine.

Pre pet godina, posle četiri decenije blistave karijere, vratio se u roditeljski stan.

Pošteđen razočarenja u naš patriotizam upražnjavan tokom devedesetih, on je to plemenito osećanje gajio u izvornom obliku, kako ga je pamtio iz školske lektire i roditeljskog doma.

Malo se zna o njegovoj štedroj pomoći mladim umetnicima, jer ulogu mecene obavlja diskretno i bez pompe, ali mu mnogi poslediplomci, afirmisani naučnici i ustanove već 19 godina javno zahvaljuju na galantnim novčanim nagradama.

One se isplaćuju iz fonda pod njegovim imenom najboljim diplomskim i master radovima u Srbiji iz oblasti hemijskih nauka i, posebno, školama, ustanovama i pojedincima zaslužnim za afirmaciju hemije.

Junak naše priče je po povratku iz SAD ulagao i vreme i novac da zajedničke prostorije u zgradi dobiju što prijatniji izgled.

Činio je to sa taktom, kako ne bi bio doživljen kao bahati parajlija.

Uz druge izdatke, diskretno je pokrio dažbine za uspostavljanje saveta stanara.

Na tajac je naišao njegov predlog da sam snosi trećinu troškova za bilo koji zajednički poduhvat komšiluka, a da razliku pokrivaju vlasnici ostalih 11 stanova.

Ćutke su posmatrane njegove akcije molovanja zajedničkog ulaza i pristupa podrumu, postavljanje plafonjera u hodniku radi sakrivanja ogolelih žica i zamena škiljavog podrumskog osvetljenja LED sijalicama, a jedino mu je jedan komšija pomogao da zakuca oglasnu tablu koju je nabavio radi lakšeg dogovaranja.

Dva puta je stavljao na klimava i landarava ulazna vrata pisanu molbu da ih stanari zatvaraju.

Cedulje su cepane, pa je postavio automat.

Odmah su usledile primedbe da mehanizam ne omogućava potpuno zatvaranje vrata. Automat je uklonjen, primedbe su utihnule, a problem je ostao.

Profesor je sa svoga prozora gledao izgaženu skoro golu zemlju zamišljenu da bude travnjak.

Zimi je na nju lopatao sneg sa staze, a leti sa nje skupljao bačene otpatke.

Postavlja zaštitnu ogradu, kako bi uredio taj prostor, ali ga komšije prijavljuju komunalnoj policiji.

U opštini, srećom, nailazi na razumne ljude sa smislom za lepo i korisno.

Drugom prilikom u opštinskoj upravi saznaje da je protiv njega podneta prijava, koju su nadležni odbacili uz komentar: „Nije Vam lako u takvom komšiluku!“

Letos je pedantni profesor svim stanarima pismenim putem nagovestio da će im fasadu ukrasiti renomirani umetnici. Nedeljama nije bilo reakcije, a onda se jedan stanar setio da profesor, umesto murala na zajedničkoj fasadi, uredi oronuli zid susedne zgrade, jer mu kvari pogled.

Bračnom paru nisu smetali skaredni i šovinistički grafiti na zidu zgrade, ni toksična isparenja iz topionice zlata u njihovom podrumu, ali im je Crvenkapa već na slepo vređala „dobar ukus“.

Pojavio se i spisak protivnika murala, ali je uključivao imena nepitanih stanara.

Umetnici su ometani u radu, a prvog dana došla je po prijavi policijska patrola i mandatno kaznila profesora.

I narednog dana usledila je prijava, uz ponovnu pojavu patrole i dodatnu kaznu.

Policajci su se izvinjavali što nemaju izbora, a kada je slikanje privedeno kraju, čestitali su profesoru.

On sa prividnim mirom, ali vidno razočaran, posmatra kako se korisne inicijative doživljavaju kao pretnje.

Mora da se setno seća mladosti kada su stanari s proleća zajedno okopavali travnjak, međusobno se posećivali i izvečeri pred kućom na donetim šamlicama zajedno srkali kafu.

A nad svima nama lebdi pitanje: kako je moguće da smo se toliko prozlili? Ratovi, 30 godina srljanja stranputicama, šta god da je, ne sluti na dobro.

Autor je epidemiolog, penzionisani univerzitetski profesor