Ču En Lajov poučak

Plima svakovrsnog teoretisanja obnavljala se svih ovih godina posle tog Al Kaidinog izazova Americi, da bi primetno ojačala proteklih dana, pred obeležavanje prve decenije udara otetim putničkim avionima na dva oblakodera Svetskog trgovinskog centra u Njujorku i enormnu tvrđavu Pentagona u Vašingtonu. Nezaobilazna mantra u tim reagovanjima glasila je da „Amerika više nikad neće biti ono što je bila“, ali je vremenom u tom kontekstu počeo da se forsira zaključak da je globalna velesila „uprkos hiljadama žrtava i ostalim ožiljcima, iz te septembarske nesreće izišla ojačana i spremna za nove izazove sveta i vremena u kome živimo“. Kako je to, uostalom, konstatovao prošlog vikenda i sam Barak Obama, na komemoraciji povodom godišnjice napada.

Istovremeno, počinje da se čuje glas i onih koji smatraju da je došao pravi trenutak da se svede na razumniju meru preuveličavanje dugoročnog značaja 11. septembra na unutrašnju i spoljnu politiku Vašingtona. Njihova argumentacija polazi od nesporne činjenice da je taj teroristički meganapad na nedužne civile imao sve elemente teško zamislive tragedije i predstavljao, uz to, provokaciju izuzetnih razmera. Ali, i da istovremeno baš i nije nešto posebno promenio svet, niti značajnije transformisao zacrtanu putanju generalne političke strategije Amerike.

To je ono čega nije bilo. A, od onoga što jeste i što je uveliko podiglo uverenje o određenoj ugroženosti i ranjivosti unutar i van američkih granica, manifestovalo se na domaćem bezbednosnom terenu, kao i u odnosima sa arapskim i, uopšte, ostalim islamskim svetom.

Fokus je u tom desetogodišnjem periodu, sasvim razumljivo, bio usmeren na što ekspeditivniju realizaciju određenih zaokreta koje je u osam godina posle napada sprovodila Bušova administracija. Zahteva, koji su uglavnom bili konzistentni sa dugoročnim trendovima i ciljevima dotadašnje politike SAD. Da bi bili nastavljeni, bez naglašenijih odstupanja, i posle januara 2009, kad je sadašnji predsednik Barak Obama preuzeo vlast u Beloj kući.

Ključna dilema koja se s tim u vezi postavlja ovih dana vezana je, međutim, za činjenicu da je Amerika, koja je izronila iz dima i ruševina 11. septembra, danas ipak drugačija zemlja. Ali, u kom smislu i koliko drugačija?

U traženju odgovora, možda će malo pomoći da se vratimo u prošlost. Priča se, naime, da je Ričard Nikson, tokom istorijske posete Kini, 1972, jednom prilikom zapitao svog domaćina Ču En Laja šta misli o Francuskoj revoluciji. Ne zna se da li je gost imao na umu istorijski preokret 1789. ili studentske demonstracije 1968, ali je, u svakom slučaju, ostalo zabeleženo da je domaćinov odgovor na to pitanje glasio: „Rano je još da se o tome govori“.

Ko zna, verovatno je još isuviše rano da se potpuno sagleda i dešifruje značaj onog septembarskog haosa od pre deset godina. Da li je i to, kako neki tvrde, na neki način podstaklo varnicu nedavnog „arapskog proleća“, imajući u vidu američka angažovanja u tom regionu proteklih godina? Ili je, možda, na domaćem terenu podstaklo tekuću eksploziju ovdašnjeg radikalnog, prorepublikanski orijentisanog Pokreta čajanka, koji uveliko napreduje na talasu primetnog ogorčenja zbog „Obaminog gubitka kontrole nad zbivanjima kod kuće i u svetu“?

Bilo kako bilo, Amerika je u poslednje vreme ipak malo uzela vazduh, mada ne i spustila gard kad je reč o svom „preventivnom ratu protiv terorizma“, koji je Buš započeo vojnim intervencijama u Avganistanu (protiv Al Kaide i talibana, 2001.) i u Iraku (protiv „njihovog saveznika“ Sadama Huseina, 2003). A sadašnji predsednik sve to zdušno prihvatio i nastavio od januara 2009 – uz obećanja da će i tome „uskoro“ doći kraj (za godinu, dve ili tri, samo je još to ostalo neizvesno).

S druge strane, u periodu između obrušavanja dvadesetak Al Kaidinih terorista otetim avionima na Njujork i Vašington i 2. maja ove godine, kad je šestorka američkih komandosa likvidirala Osamu Bin Ladena, prošla je gotovo puna decenija. Sa sveukupnim bilansom od oko 6.500 poginulih i preko 45.000 ranjenih Amerikanaca u Avganistanu i Iraku, sa direktnim troškovima i ostalim izdacima koji se procenju na skoro 4.000 milijardi dolara – kao i pokrićem, u vidu jakog argumenta, da ova zemlja u međuvremenu nikad više nije bila napadnuta.

To stoji kao nesporna činjenica, koja se ovih dana i te kako pominje i ističe. Pri čemu su posledice istorijskog 11. septembra i dalje prisutne, mada ne onako intenzivno i drastično kao ranije. Ali, tu su i sasvim je izvesno da će ih i dalje biti.

Oko dileme, međutim, da li su SAD danas, generalno uzev, bezbednije nego ranije – sa svojim rigoroznim kontrolama putnika na aerodromima, praćenjem telefonskih razgovora, elektronskih komunikacija i finansijskih transakcija, sa desetinama hiljada zaposlenih u novoformiranim bezbednosnim agencijama na svim nivoima i u svim mogućim oblastima – niko se ovih dana nešto posebno javno i konkretno ne izjašnjava.