Čudovišta savremenog Japana

Čovekova nepresušna radoznalost prema nepoznatom, neobjašnjivom, onostranom, jezivom, užasavajućem pronašla je svoje mesto u ovom žanru, u književnosti skoro svake nacije na planeti.

Igrajući na kartu straha, horor nas povezuje sa najdubljim korenima ljudskog bića. Dovodi nas do primordijalnog nivoa ljudske psihe na kome obitavaju samo instinkti, a svaka reakcija biva iskrena i neiskvarena.

Horor, u svakom smislu te reči, otkriva neušminkanu realnost i autentičan karakter kako pojedinaca tako i čitavih naroda.

Na ovoj premisi zasniva se tumačenje opusa japanskog pisca Hirotake Adaćija, poznatijeg pod pseudonimom Ocuići.

Rođen 1978. godine u prefekturi Fukuoka, ovaj četrdesetdvogodišnji pisac dobitnik je nekoliko prestižnih nagrada i član je Udruženja Pisaca misterija Japana, kao i Kluba pisaca misterija Honkaku. Pored toga što piše uglavnom kratke horor priče, aktivno radi i u filmskoj industriji.

Njegova najznačajnija dela pretočena su u filmove i mange, prevođena na nekoliko svetskih jezika.

Autentični glas modernog Japana

Ocuići je debitovao romanom Leto, vatromet i moj leš (1996) koji je napisao u srednjoj školi, dok su ga proslavili roman Gotika (2002) i zbirka priča Zoološki vrt (2003).

Ocuićijev literarni stil ogleda se u izuzetnoj pitkosti s kojom se njegova dela čitaju, nepredvidljivim obrtima u radnji, kao i neočekivanoj humanosti koju ispoljavaju čak i najjeziviji likovi o kojima piše.

Uz to je i autentični glas modernog Japana, predstavnik multikulturalnosti žanra horora koji pozajmljuje motive i simbole iz zapadnjačke književnosti u istoj meri u kojoj ih i nudi piscima sa Zapada.

Radnja Ocuićijevih dela slikovita je i brutalna.

On se ne ustručava da vrlo neposrednim jezikom obrađuje zastrašujuće, krvave i gadne scene, čineći ih živopisnim za svačiju maštu, ali je interesantno kako koristi stepen nasilja ne bi li napravio gradaciju čudovišta o kojima piše.

Jer čudovišta upravo jesu njegova centralna tema – ne neka mitska bića pretekla iz legendi, već njihove moderne varijacije i sublimacije.

Od čistog, nepatvorenog zla, do onih koji kod čitalaca bude duboko sažaljenje, Ocuićijeva moderna čudovišta su uvek i jedino ljudi, sa svojim tragičnim sudbinama i sa snažnim osećajem sopstvene faličnosti.

Dobar primer toga je priča Zoo, gde glavni junak naslućuje da sa njim nije sve u redu, a tek zajedno sa čitaocem otkriva koliko.

Kako on svakoga dana dobija sve jezivije fotografije leša svoje devojke koji se raspada, tako se i njegovo psihičko stanje urušava, dovodeći nas do one tačke da čak i kada otkrijemo da je on ubica, ne možemo da ga krivimo, a ne možemo ni da ga se ne gadimo.

Osnovna crta koju njegovi likovi imaju jeste dvojakost – oni nisu ni dobri ni zli – i jesu i nisu od ovog sveta.

Njihov čudovišni identitet ogleda se u tome što pre ili kasnije postanu ubice, svojevoljno ili protiv svoje volje.

Ova dualnost je ujedno i jedna od najkarakterističnijih odlika japanskog horora.

Od Edogave Ranpoa, začetnika žanra u Japanu, preko Tecua Janoa i Sakjoa Komacua, zatim neizostavnog Kođija Suzukija, do najmlađeg Ocuićija, brojni su primeri prikaza čudovišta koja čine neoprostiva nepočinstva, ali u takvom književnom postupku koji nepogrešivo ističe njihovu ljudsku stranu, nevinost, tugu.

Oni ne žele da nanesu zlo, svesni su da ih goni neka jača sila, podležu joj protiv svoje volje i duboko pate zbog toga što su učinili.

To za uzvrat kod čitalaca budi osećaj humanosti i sažaljenja, čime se još pojačava osećaj tragedije.

Ta crta naglašene humanosti svojstvena je više istočnjačkom nego zapadnjačkom mentalitetu, noseći u biti budističku poruku – svaka negativna reakcija posledica je jednako negativne akcije.

U jednoj od svojih najslikovitije jezivih priča, Bela kuća u hladnoj šumi“, Ocuići nas taksativno vodi kroz život glavnog junaka čudovišta.

Od nesrećne mladosti iz koje izlazi osakaćen i fizički i mentalno, što sticajem nesrećnih okolnosti a što greškama i nemarom drugih, do neminovnog okretanja nezamislivo brutalnom nasilju, autor iznosi uzročno-posledični niz koji glavnog junaka vodi putem na kome više nema nikakvog izbora – samo golo delovanje i puko preživljavanje najmanjeg zrnca ljudskosti.

Prvobitna dečačka nevinost u potpunosti je uništena i zamenjena ne toliko željom za osvetom, koliko neminovnim nasiljem koje postaje jedini modus operandi ovog nesrećnog čudovišta.

Sublimacija starih predanja i legendi

Kod Ocuićija je primetna i sublimacija starih predanja i legendi. Kako sam autor navodi u pogovoru romana Gotika, njegovi likovi su moderni jokai.

Prema drevnim verovanjima, jokai su božanstva koja su ostala bez svojih obožavalaca, pretvorivši se u duhove – demone.

Oni obitavaju između sveta živih i sveta mrtvih, ali ne pripadaju ni jednom, tako da je i kod njih prisutan motiv dualne prirode.

Serijske ubice i glavni likovi Gotike imaju isti čudovišni identitet – opsednutost smrću, potreba za validacijom svoje božanske prirode, demonstracija natprirodne moći.

Za razliku od narodnih predanja, ta božanstvenost zapravo je osećaj nepripadanja svetu u kome se nalaze, otuđenost od ljudi i neslaganje s modernim tekovinama i običajima, dok je natprirodna moć odraz smelosti da se prekorače sve granice i prekrše sva pravila, najčešće putem vanserijski brutalnih ubistava.

Ipak, ono što ih sve definiše, jeste traženje svog mesta u svetu.

Glavni lik romana, tinejdžer čije se ime otkriva tek pri kraju dela, odličan je primer savremene verzije jokaija.

Opsednut čudnim ubistvima, željom da posmatra ubice na delu i stoji na mestu na kome je nedavno izvršeno ubistvo, Kamijama pokazuje da mu je prava priroda onostrana, odnosno neprihvatljiva u ovom svetu.

On je dobrim delom u spiritualnom svetu, dok manjim pokušava da se drži u realnom svetu – imitirajući uobičajena ljudska ponašanja kao što su smejanje, ćaskanje, gledanje filmova.

Nešto blaži oblik jokaija je i glavni ženski lik, Morino.

I njena su interesovanja onostrana, ogledaju se primarno u potrebi da se pretvara da je leš, dok joj oponašanje normalne tinejdžerke mnogo teže polazi za rukom.

Ono što je za nju specifično jeste to da ima snažan psihičko-psihološki dar da privuče jokaije, na prvom mestu Kamijamu, a potom i druge ubice – antagoniste s kojima Kamijama deli istu moć.

Njihovu začudnost, kao i delimičnu onostranost, Ocuići prikazuje postavljajući ih pred živopisno gadne prizore iskasapljenih leševa.

Ono što bi kod svakog normalnog iznedrilo duboko gnušanje i gađenje, kod Morino i Kamijame ne izaziva nikakvu emotivnu reakciju.

Time se potvrđuje njihova nečista priroda koja ih svrstava među jokaije, dok se ujedno pravi i gradacija među čudovištima.

Dok proučavaju one koji su mnogo više od njih zagazili u domen smrti, one zaista nepopravljive, Morino i Kamijama ne iskazuju želju ili potrebu da se umešaju, a još manje da ih zaustave, već da ih samo posmatraju na delu.

Zanimljivo je, međutim, da nakon njihovog, a posebno Kamijaminog uplitanja, ubice bivaju ili proterane ili trajno zaustavljene. Kao da pisac nudi neku vrstu nade u bolji svet, makar čitaocu, kad već ne može svojim likovima punim mana.

S druge strane, tu su i oni likovi koji su, slobodno se može reći, čudovišta nižeg ranga – oni čija se ljudskost još uvek žestoko bori za opstanak.

Malo šta čitaocu donosi tako snažan osećaj unutarnjeg konflikta kao segment Pas u romanu Gotika.

Vodeći priču iz vrlo neodređenog prvog lica, gde nije teško samo utvrditi da li je narator muško ili žensko, već i šta je, Ocuići kombinuje detaljne opise ubijanja malih pasa kućnih ljubimaca sa scenama rastućeg porodičnog nasilja koje ubica trpi.

U jednom od najzanimljivijih književnih obrta, otkriva se da je ubica zapravo devojčica koju njen pas podučava ubijanju, kako bi se oboje spasili od majčinog dečka zlostavljača.

Kulminacija radnje nije pravedničko zaustavljanje ubice, već otkrivanje teške tragedije koja je tužna svakodnevica savremenog sveta.

Situacija se dramatično menja od posmatranja devojčice kao nečistog čudovišta koje ubija nedužne životinje do lika koji se bori da povrati normalno detinjstvo koje joj je uskraćeno.

I tu se ogleda još jedna svojstvenost kako japanskog horora tako i Ocuićijevog stvaralaštva – otkriva se geneza svakog čudovišta, njihove nesavršene i nečiste prirode, kao i tragedije koje su ih stvorile i iznedrile.

Time čudovišta postaju kompleksni entiteti koji publiku ujedno i plaše, ali od nje dobijaju i saosećanje.

Postoji još jedna značajna odlika koja se vezuje za jokaije – istorijski gledano, oni postaju aktuelniji u periodima tranzicije iz nečeg ustaljenog ka nepoznatom.

Kao bića koja postoje na granici dva sveta, oni su momenat promene iz jedne kategorije u drugu, predstavljaju strah i nelagodu koju ta promena stvara i čine kulturološko otelotvorenje strepnji Japanaca u određenim istorijskim periodima.

Obilata upotreba simbola i motiva jokaija u japanskom hororu tako ukazuje na još uvek nepoznate posledice naglog tehnološkog napretka koji ova zemlja proživljava nekoliko poslednjih decenija, a koji joj bezmalo svakodnevno menjaju lice.

Brojni su i eklatantni primeri dubokog jaza, s jedne strane, i tesne bliskosti, s druge, kad je u pitanju veza između modernog i tradicionalnog u Japanu danas – kao što je vozač brzog voza Šinkansena koji će spremno izvršiti samoubistvo ritualnom metodom rasporivanja stomaka zato što je kasnio minut i po na godišnjem nivou.

Staromodni osećaj časti mu ne dozvoljava takav prestup, dok moderna tehnologija, na prvom mestu, omogućava postojanje, a zatim i merenje nečeg tako zanemarljivog (a nama na ovim prostorima i nepojmljivog).

U zemlji gde ovakva pojava nije iznimna, već čini bezmalo svakodnevnu realnost života savremenih Japanaca lako je uočljivo da još uvek ne postoji neki novi kodeks ponašanja koji bi bio više u skladu sa novonastalim tekovinama. A u toj sivoj zoni nalaze se i vrlo realna i imaginarna čudovišta modernog sveta – to je mesto gde se gube granice koje razdvajaju čudovišta od ljudi.

Krhkost ljudske psihe

Jedna od tih granica je i pojam iskupljenja, ili katarze.

Iskupljenje nije kategorija koja je na Istoku jednako shvaćena kao i na Zapadu; ona je produkt budističkih učenja i generalno se odnosi na celokupno ponašanje pojedinca tokom života koje se posle manifestuje na njegov naredni život.

Pokajanje kao takvo nije garancija boljeg zagrobnog života. Svest o trajanju, odnosno o doslednosti nekog ponašanja duboko je urezana u umove Japanaca i snažno utiče na njihove živote.

Da ta svest može da bude opterećujuća, da bude izvor tuge i nesreće, vrlo je lepo prikazano u liku Saekija, koji se javlja kao još jedno od nevoljnih čudovišta u romanu Gotika.

Saeki zna da sa njim nešto nije u redu. On zna i šta. I svim silama se bori da ne podlegne tom mračnom nagonu.

Njegova borba opisana je kao rat koji se vodi između anđela i demona, sila svetla i sila mraka, vrlo bukvalno – on ima nezaustavljivu potrebu da ljude zakopava žive, u mrak, i da im ostavi samo jedan tračak svetla.

Pošto zna da je taj njegov nagon pogrešan, bolestan i nedopustiv, kad ga napokon uhvate i razotkriju, dubina njegove nesreće je nemerljiva.

Iskreno kajanje dolazi sa katarzom, čime se njegova čudovišna priroda potire i pretvara u čisto ljudsku. Na taj način, spreman da pokaže svoje pravo lice pred svima, Saeki pronalazi svoje mesto u svetu – to je mesto duboko faličnog čoveka koji zaslužuje zatvor i javnu osudu – ali je ujedno i mesto na kome je on konačno svoj i ima punu kontrolu nad sobom.

Naposletku, kao odgovor na pitanje „Šta je horor?“ nameće se sledeće – horor nisu groteskne i jezive scene u čijem je oblikovanju Ocuići tako vešt.

Horor se nalazi u tragičnim pričama o patnji nedužnih ljudi, patnji koja ih navodi na put na kome mogu, ali i ne moraju da postanu čudovišta.

Horor je u čitavom tom procesu neprekidnog odabira između dva polariteta, posebno u dvojakosti čudovišnih identiteta koji nikako ne mogu da postignu ono za čime najviše žude, jer sama priroda toga za čim žude potire njihovu pravu prirodu.

Horor je u uzročno-posledičnom nizu događaja koji su u samom početku svoje geneze savršeno realni i mogući – izuzetno ljudski i od ovoga sveta.

Čak i tamo gde počinje kao nedužni beg od realnosti u carstvo imaginacije u kome nemoguće ne postoji, žanr horora nadasve jednostavno abreaguje prizore gadnog i užasnog i uvodi čitaoca u svet dubokog preispitivanja. Izuzetno krvav, neoprostivo brutalan i vanredno jeziv, japanski horor u srži ipak otkriva krhkost ljudske psihe.

A ta krhkost nastaje iz nestalnosti koju sa sobom nosi svaki novi dan u zemlji u kojoj se sve menja vrtoglavom brzinom, iz otuđenosti i usamljenosti među ljudima koje su posledica neusaglašenosti između tradicije i tehnološkog napretka.

Stoga se zapravo može reći kako japanski pisci ovog žanra pokazuju visok stepen saosećanja sa svojim likovima, oni im nude iskupljenje, mesto pod suncem, razumevanje i pažnju koji su im uskraćeni u okvirima njihovih svetova. Oni skidaju veo natprirodnog, razmontiravaju čudovište i prikazuju čoveka u njegovoj srži.

Književnica i prevoditeljica

Dina Hrecak, književnica i prevoditeljica, rođena je u Beogradu 1984. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na odseku za japanski jezik i književnost. Za izdavačku kuću Tanesi priredila je više antologija japanskih i američkih priča XX veka. Prevodila je monografije i naučne radove, dela Edgara Alana Poa i romane Šjusakua Endoa i Kođija Suzukija. Povremeno piše kritike i prikaze raznovrsnih književnih dela za časopise i internet portale. Njen prvi roman, Sat, pomeren unazad, objavljen 2013. našao se u širem izboru za Ninovu nagradu.