Foto: Portret Doda To vam je čitav roman, sa crnom predistorijom. Situacija koja me je duboko ubola u srce, izmenila mi život, dovela do napuštanja otadžbine. Hvala ti, Bože, pogledao si me, stekao sam sreću i smirenost u novoj domovini, Svetoj zemlji. Izrael obožavam kao što sam nekad obožavao Jugoslaviju.
Iz Matice srpske su me išutirali početkom 1991. bez reči objašnjenja (zahvalnost nisam ni očekivao) – mada sam osam godina, besplatno, radio na podizanju srpske kulture (koja se baš tada izrodila u nekulturu). Na izborima pre toga, bio sam treći po broju glasova, dobio sam više nego Dobrica Ćosić… A onda se jedan pijani časnik Matice srpske, u kafani, izlajao: – „Mihaleka nismo uzeli jer NIJE PRAVI SRBIN!“
OK, nisam pravi Srbin, ali sam celog života radio na uzdizanju srpske kulture, a deda mi je bio profesor na Bogosloviji u Sremskim Karlovcima… Strašno me to peče, i dan-danas!
(Pre toga, prestao sam sa časovima u Prištini, kad su nam miloševićevski žbiri, nakon naših redovnih prijemnih ispita, naredili da moramo da primimo svakog srpskog studenta, čak i bez muzičkog sluha)!
Onda sam u septembru iste, 1991, dao otkaz na mesto glavnog i odgovornog urednika u Radiju, jer su mi zabranili da emitujem hrvatsku muziku… Bacili su me na tri puta manju platu, a znali su, podlaci, da imam četvoro male dece.
Najstariji sin Jan napunio je 18 godina, a započeo je Vukovarski rat i već se kuvalo u Bosni. Jan je od rođenja poluslep. Svi lekari su kazali isto – nema živac između oka i mozga i tu se ništa ne može uraditi. A ipak su ga proglasili sposobnim za front.
Utom je došao 2. oktobar 1991, rekli su da će u ponoć zatvoriti granice. Jan i ja uzeli jedan mali crni kofer, poljubili se sa familijom i krenuli put Mađarske. Smestili smo se kod rođaka i ujutro se povezali s Jevrejskom agencijom. E, od tog trenutka smo se osećali sigurnim.
Oni su, tokom svih ovih ratova, učinili sve što se moglo, pa i ono nemoguće, da bi pomogli svakom Jevrejinu, ili unuku Jevrejina, da se spase. Već kroz tri dana bili su u Budimpešti i supruga Zlata i troje dece. Dobili smo državljanstvo zato što je Zlatin tata Jevrejin. Njega su, sa mamom, babom i ostalom familijom nemački nacisti 1944. poslali u Aušvic. Jedini se od cele porodice vratio iz logora. Sve su zverski ubili, samo zato što su bili Jevreji. I sada, samo zahvaljujući tome što je on bio Jevrejin – mi smo spasli svoje glave.
Odmah, na aerodromu u Tel Avivu, dobili smo izraelsko državljanstvo, pare, stan u prihvatilištu za nove došljake. Jedno vreme nas je bilo 200 Jugovića tamo. Dobili smo divan stan, sa tri spavaće sobe, na dva sprata…
I tako smo krenuli u izraelski život.
Izraelsku karijeru počeo sam kao čistač đubreta. Metlu i lopatu u ruke, pa čisti parkinge oko robne kuće, sunce upržilo, plus 50 stepeni, a ja čistim li čistim. No, kada sam dobio prvu mesečnu platu – bio sam presrećan: video sam da sa njom mogu da prehranim porodicu.
A onda, krajem 1992, pobedio sam na konkursu 40 ruskih doktora nauka (jer je konkurs bio za muzikologa – novog došljaka, a došlo te godine u Izrael milion sovjetskih Jevreja) – i postao direktor Izraelskog muzičkog centra. Za 12 i po godina izdao sam preko 3.650 kompozicija 140 izraelskih kompozitora… Crnački posao, koji mi je doneo veliki ugled u izraelskim muzičkim krugovima, ali mali ugled u mom džepu…
Rešio sam 2005. da se „skinem“ s muzike. Nema tu hleba! Posebno ne sa muzikološkom diplomom!
Završio sam kurs za mali biznis, u nadi da ću praviti veliki…
Bavio sam se uvozom i izvozom. Kad sam mogao da prodajem savremenu izraelsku muziku Mehti, Mazelu, Berlinskoj filharmoniji i Pitsburškom orkestru – moći ću valjda i daske ili đubre, nije važno. Bavim se i turizmom. Diplomirao sam i na Turističkom fakultetu (već kao deda troje unuka) i dobio državnu licencu za bavljenje biznisom u oblasti turizma.
Počeo sam da zarađujem znatno više (bar pet puta više) nego kao muzikolog. Ostaje mi dosta vremena i za muziku, pa kad god imam slobodnog vremena, ponešto napišem, ili organizujem neki koncert. Kao i pre. Čitavog života – besplatno, samo što sam se pre zbog toga jedio, a sad se ne jedim.
Čoveku se i psiha menja. Kažu da pare kvare ljude, ali popravljaju raspoloženje. Zadovoljan sam što će, zahvaljujući ovom poslu koji sam, kako se u Jugi kaže, „odradio“, stotine ljudi dobijati plate, države svoje poreze, pa će i neki muzičar negde dobiti svoju platicu da radi svoj voljeni posao… Država Izrael dodelila mi je 2017. Povelju za izuzetan doprinos jačanju veza između Izraela i Srbije.
U Izraelu nam se rodilo devetoro unučadi.
Autor je prvi vojvođanski muzikolog, glodur Radija i osnivač Odeljenja i Zbornika za scenske umetnosti i muziku Matice srpske.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
