Ćutke trpe nemaštinu

Sa svoje troje maloletne dece – Sanjom (13), Milojem (12) i Milojkom (9) žive na porodičnom imanju u Puljcima, jedva sastavljajući kraj sa krajem. Preživljavaju od dečjeg dodatka i slabe zarade od nadničenja po selu.

Dumbelovići ćutke trpe muku i tešku situaciju u kojoj su našli nakon što je „glava“ porodice napustio posao fizičkog radnika u novovaroškom Komunalnom preduzeću. „Godinama smo živeli kod ženinih u Komaranima. Jeste nam teško, ovde je domaćinstvo zapušteno, nemamo ni mehanizacije, ni vrta, „gledamo“ svinju, kozu, dvoje jaradi i to je sve. Ali, hteo sam da se vratim na svoju đedovinu, da obrađujem svoju zemlju. Plata komunalca mi jeste bila koliko toliko sigurna para, ali daleko je, neizvodljivo je da uz rad po smenama stignem i u Varoš i da ovde nešto oposlim“, kazuje Jegdomir.

Ova porodica živi u starom i trošnom kućerku, u jednoj prostoriji od desetak kvadrata. Tri pohabana kreveta, starinski kredenac, sto i dotrajali šporet na drva je sve što imaju od nameštaja. Oskudno pokućstvo, a takav je i jelovnik.

– Za decu svaki dan mora da ima po tri-četiri hleba, kuvam pasulj, kupus, makarone, kupimo u selu malo sira i mleka. Često nema za tri obroka. Teško je, ali idemo u maline, kleke, po selu nadničimo kad nas ko zovne, priča Milana i sa tugom u glasu dodaje da joj najteže pada što se deca muče. „Do škole dnevno moraju da prepešače i do 18 kilometara dnevno. Strah nas zimi, svakakvih zveri ima“.

Najveća muka i jeste što su Sanji, Miloju i Milojku, pored borbe roditelja da im pruže najviše što mogu, najlepši dani detinjstva obojeni sivilom nemaštine, koja je šesti član ove porodice. Kompjuter, televizor, mobilni telefon, igračke, nova garderoba, za njih su samo nedosanjani snovi. „Poslušni su i dobri. Ne traže ništa, samo najosnovnije, uče, ne izostaju iz škole, ne prave nam nikakve probleme. Zaslužuju mnogo više, da žive kao i ostala deca“, pričaju Milana i Jegdomir.

Dumbelovići u svojoj muci, ipak, nisu sami. Pojedini rođaci su spremni da pomognu, poput Predraga Peda Dumbelovića.

– I Jegdomirovo detinstvo je obeleženo mukom i siromaštvom. Odrastao je bez majke u kući u kojoj je bilo puno gladnih usta. Malo smo se ljutnuli na njega što je napustio posao. Ali, treba im pomoći zbog dece koja su dobra i zdrava što je i najvažnije – dodaje Pedo, koji će u saradnji sa opštinskim Centrom za socijalni rad i nekolicinom ovdašnjih privrednika uložiti novac da se Dumbelovićima izgradi kupatilo i opremi sanitarijama. Potrebna im je i mašina za veš, televizor, nešto nameštaja, potrepštine za decu…

U ovdašnjem CSR obišli su ovu porodicu i, prema rečima direktorke Jelene Leković evidentirali ih u bazu podataka i započeli proceduru za ostvarivanje prava na stalnu socijalnu pomoć države.

– Dumbelovići nam se dosada nisu obraćali sa zahtevom za pomoć, a za njihovu tešku materijalnu situaciju saznali smo u kontaktu sa rođacima i meštanima. Istina je i da do skoro nisu ni mogli da ostvare pravo na stalnu pomoć iz republičke kase jer je Jegdomir bio zaposlen. Učinićemo sve da prevashodno deci pružimo svu potrebnu stručnu, savetodavnu i finansijsku podršku , a iskoristićemo i mogućnost dodele povremene i jednokratne novčane pomoći koja se dodeljuje iz budžeta opštine Nova Varoš, kaže Leković.