Cvetković: U našem društvu nije moguć dijalog zasnovan na znanju i poverenju

U razvijenim državama postoje dobri naučnici koji proizvode vredna znanja i umeju da ih saopšte na razumljiv način. Ova znanja zatim prihvataju i koriste vlasti i građani. To je idealan slučaj. Međutim, u zemljama poput naše ima malo pravih eksperata koje vlast i inače uopšte ne sluša i čiji građani po pravilu imaju veoma nisko opšte znanje o geonaukama. Loše propagiranje naučnog znanja kroz slojeve društva dovodi do toga da građani bivaju podložni manipulaciji, a to direktno utire put za ono što se naziva „nemarnim odnosom prema prirodnom nasleđu i resursima“. U takvoj zajednici je teško objasniti da je nemaran odnos prema resursima i kada napravite društveno štetan ugovor sa stranom kompanijom, ali i kada tražite moratorijum na geološka istraživanja sirovine o kojoj nemate pojma i to skupljanjem potpisa uplašenog i dezinformisanog naroda. Pritom, problem se ne svodi samo na korumpirane političare i neobrazovane građane, ogromnu krivicu snose članovi akademske zajednice koji takođe pokazuju nesposobnost da komuniciraju već nude isključivost koja nije svojstvena intelektualcima – kaže u razgovoru za Danas profesor Rudarsko-geološkog fakulteta UB Vladica Cvetković, novi redovni član SANU, koji je prošle nedelje u Akademiji održao pristupnu besedu.

Tema Vaše pristupne besede bila je „Stene Srbije – Ključni zapisi o geološkoj prošlosti Balkana“. Šta je to ključno što bi trebalo da znamo o delu planete na kome živimo i zbog čega je Srbija, u ustavnim granicama sa KiM, u pogledu prirodnih resursa zanimljiva svetu?

– Bez kvalitetnog znanja o geološkoj građi svog područja nijedna zemlja ne može pravilno da raspolaže rudnim bogatstvima niti da se suoči s prirodnim hazardima. Međutim, nije država ta koja kao zna ili ne zna geologiju. To se samo tako kaže. Znanje poseduju ljudi, zato se pitanje „državnog znanja“ u stvari svodi na to koliko znamo kao eksperti, kao oni koji donose odluke, dakle vlast, i kao obični građani. Nije stvar u „ključnim znanjima“, nego u ključnim ljudima koji bi samo trebalo da poseduju za njih adekvatna znanja. U pogledu resursa mi nismo ni bogati ni siromašni, ali istina je da smo skrenuli pažnju na sebe nedavnim otkrićima ležišta bakra i zlata u istočnoj, odnosno litijuma i bora u zapadnoj Srbiji. Pažnja je sasvim razumljiva ako imamo u vidu cene metala i činjenicu da će litijum biti još dugo strateška sirovina na svetskom planu. A razlozi za to što mi ta ležišta uopšte posedujemo jesu isključivo geološke prirode. Što se tiče moje besede, govorio sam o tome da su naše stene tako dobro očuvane da se iz njih može izvući najviše informacija o geološkoj prošlosti čitavog Balkana. To je bilo akademsko izlaganje, ali dovoljno prilagođeno svakome ko je bio zainteresovan da sazna nešto o geodinamici našeg regiona.

Kako su nam se i zbog čega dogodili Projekat Jadar, Rio Tinto i slične kompanije za eksploataciju, a sada, u najavi svetskog „rata za vodu“, priča se da se za naše rezerve vode interesuju i svetski biznismeni poput Ilona Maska?

– Nerado komentarišem mogućnost velikih zavera. Prvo, ne vidim dokaze da se tako nešto zbiva, a drugo, ako se stvarno i događa, verovatno je reč o procesima na koje mi malo možemo uticati. Mnogo mi je logičnije da pričamo o nama samima. Nama se problem sa Rio Tintom dogodio zato što smo mi takvi kakvi jesmo. Mi smo društvo čija se deca decenijama unazad nedovoljno dobro obrazuju i koje zbog toga samo izlazi iz jednog oblika diktature u drugi. Poslednja diktatura je možda na izmaku, ali su njene društveno razarajuće posledice u najvećem poletu. Narod je sluđen, nikome ne veruje, ali ipak glasa za SNS, voleo bi da diše čist vazduh, ali i da se greje na jeftinu struju. To je logika na prvi potez, bez dugoročnijeg i realnog promišljanja. Recimo, meni je potpuno jasno da niko pametan u Srbiji ne veruje da ova vlast može da kontroliše jednu veliku svetsku firmu, mnogo je verovatnije pomisliti da će oni s Rio Tintom napraviti dogovor na ličnu korist i kolektivnu štetu. Ali, dozvolite, kako odatle stigosmo tako brzo do zahteva za moratorijum na celokupno istraživanje litijuma i bora u Srbiji? Da li je neko uradio studiju o ispravnosti moratorijuma koji se zahteva? Nije. Prema onome što sam čuo, kreatori zahteva su uradili istraživanje javnog mnjenja i na toj osnovi odlučili šta će tražiti; za mene je takav pristup društveno neodgovoran. Opozicija je do prvog merljivog uspeha u borbi protiv SNS vlasti došla tek kada se dokopala ‘svog’ parčeta narodnog straha kojim može da manipuliše, a za to joj je poslužila opravdana bojazan građana za životnu sredinu. Međutim, kod zahteva za moratorijumom su malo preterali. Tu imamo nasilje nad logikom, a javno zlostavljanje logike je ono što Vučić radi čitavu deceniju.

Kad je reč o litijumu, jedno od pitanja je i kako su domaće projekcije rezervi ovog metala stigle do stranih kompanija. Da li je u vreme satelitske „špijunaže“ uopšte moguće „sakriti“ i zaštiti prirodna bogatstva?

– Ne bih rekao da se tu radilo o projekcijama rezervi, više o tome da su naši geolozi imali izvesne ideje o potencijalnosti ovog regiona za pronalaženje ležišta litijuma i bora. Međutim, od jednog takvog grubog uvida u potencijalnost terena do elaborata o proceni rezervi mora da se pređe put od hiljadu milja. Tek onda bi sledile i druge studije koje bi sve morale da daju pozitivne ocene da bi nekome uopšte pala na um eksploatacija. To što ste nazvali „satelitskom špijunažom“ u stvari jesu tehnike daljinske detekcije kojima se vrši karakterizacija terena najčešće putem obrade hiperspektralnih snimaka. Ta istraživanja mogu da potvrde da neko područje zaista obećava u metalogenetskom smislu, ali ona veoma malo znače u pogledu procene i ocene rezervi. Za pravo razumevanje koliko ima rude, u kom obliku i da li se isplati da se ona izvadi, za to se mora doći i bušiti na lokaciji za koju postoje indicije da je perspektivna kada je reč o postojanju rudnih ležišta.

Kakva je u svemu tome uloga politike – i globalne i lokalne? Priča se da je navodno cena političke podrške bivše nemačke kancelarke Angela Merkel bila i poštovanje njenog stava da je bolje „kopati“ litijum u Srbiji nego u Nemačkoj.

– Ako pod time mislite da li se politički može dogovoriti da jedna država na svoju štetu eksploatiše sirovinu koju poseduje, verujem da može i to je nešto što ne bismo smeli da dopustimo. Ali da bismo mogli da se odupremo, naši političari ne smeju biti potkupljivi, stručnjaci ne bi trebalo da budu šarlatani, a narod glup. Ne kažem da je sada tako, ali ako je istina to što kažete u vezi sa uslovnom podrškom Angele Merkel, onda nešto od toga jeste, a veoma moguće i sve troje. Mi smo trenutno društvo u kojem nije moguće uspostaviti dijalog koji je istovremeno zasnovan na znanju i poverenju. Ono što trenutno imamo daleko je od rasprave i dijaloga, na sceni je pojedinačno ili horsko plasiranje isključivih mišljenja, tvrdih, presečenih i neupitnih stavova koji kao da nisu ni predviđeni za diskusiju. Kada otvorimo pravu debatu o jadaritu, onda možemo sistematski da postavljamo i odgovaramo na međusobno uvezana pitanja kao što su: Da li životna sredina može da ostane potpuno netaknuta posle bilo kakvih rudarskih aktivnosti? Ako ne može, postoji li maksimum narušavanja prirode na koji možemo da pristanemo? Ako postoji, ima li postupaka eksploatacije – prerade litijuma koji to mogu da postignu? Ako ih ima, da li je to tehnologija koju planira Rio Tinto? Ako jeste, kako država predviđa sve to da kontroliše, i tako dalje u istom stilu. Ovo je samo jedan niz povezanih pitanja, a sigurno ih ima mnogo više.

Da li je izbacivanje geologije iz osnovnog i srednjeg obrazovanja najveći krivac za nepostojanje svesti o prirodnim resursima, brigu o njima, njihovom istraživanju, korišćenju i zaštiti, ekologiji, pa zakonskoj regulativi koja bi štitila državne i nacionalne interese?

– Ne mislim da je osnovni problem to što geologija više nije poseban predmet u gimnazijama. To se pitanje uglavnom pokreće iz esnafske koristi, jer bi zapošljavanje nastavnika geologije značilo više studenata, a to automatski i više novca fakultetu. Ja takvu univerzitetsku računicu napadam na planu čitavog visokog obrazovanja, ali to je d(r)uga priča. Da dovršim odgovor na Vaše pitanje, geološko znanje nije dovoljno prisutno u srednjoškolskom obrazovanju, ali bi inoviranjem programa iz predmeta Geografija moglo puno da se učini. Postoje projekti koji u tome pomažu srednjoškolskim profesorima i ova aktivnost Ministarstva prosvete nije uopšte loša. Kako god, srednjoškolski programi malo mogu da pomognu u konkretnim stvarima kao što je ekološka regulativa, visina rudne rente, dozvole za eksploataciju, rudarska inspekcija i slično. Tu promene moraju da se izvedu što pre i to može samo vlast u saradnji sa akademskom zajednicom.

Geolozi i politika

* U vreme uspona moderne srpske države krajem 19. i početkom 20. veka u javnom i političkom životu bilo je mnogo više geologa nego danas. Zbog čega? Koliko je danas geologa među akademicima i zašto osim Vas gotovo niko ne učestvuje u javnom životu?
– Čini se da su se u tim vremenima naši intelektualci uopšte lakše prihvatali politike. To je bilo poletno vreme stvaranja države, a i geologija se tada rapidno razvijala, od vremena kada se Jovan Žujović vratio iz Francuske sa školovanja 1880, pa do njegove smrti 1936. bilo je četiri rektora iz geonauka, a Žujović i Cvijić su bili i predsednici SANU i imali veoma zapažene uloge u politici. Doduše, i posle njih, geolozi su uvek imali nekoga ko je bio uz vlast – pretežno na nivou državnog sekretara i pomoćnika ministra, retko i onih na ministarskom položaju – ali nikada više ova struka nije učestvovala u kreiranju političke agende, čak ni za stvari koje se tiču struke a kamoli u vezi s nečim većim. Najlogičniji razlog za ovo zove se negativna selekcija. Ovo što ja konkretno radim ne bih baš nazvao „učešćem u javnom životu“. Ja se zapravo samo ponekad oglasim o nekim društvenim pitanjima koja ne moraju da budu direktno povezana s mojom strukom. Javni prostor je otvoreniji članovima SANU u odnosu na ostale univerzitetske profesore, ja sam shvatio da je korišćenje tog prostora pitanje dužnosti. U tim oglašavanjima – to sam rekao i na kraju svoje besede – zalagao sam se za bilo kakav vid demokratije naspram bilo čije diktature, kao i za makar i najmanje i najsporije promene u obrazovanju samo ako su pozitivne i ako u njih krećemo odmah. Pritom, trudio sam se da ne prihvatam lepljivu retoriku i populizam ni u kojem vidu i da građanima govorim ono što mislim da treba, a ne ono što žele da čuju. U svemu tome jedino sam bio ograničen svojim znanjem i svojom savešću.

„Čuvanje vatre“

* Kako objašnjavate da se u javnosti slabo čuje i glas Srpskog geološkog društva, starog 131 godinu, čak i kad je reč o problemima poput najavljene eksploatacija litijuma, statusa rudnika Trepča, problemima koji se tiču veštačkih akumulacija koje ne samo da ugrožavaju srednjovekovnu kulturnu baštinu nego i rezerve zdrave podzemne vode…?

– Akademska zajednica generalno ćuti, a slab glas Srpskog geološkog društva je samo još jedan pokazatelj opšte defanzive geologa i u naučnoj i u široj društvenoj zajednici. Mislim da je problem u tome što smo mi, geolozi, dugo živeli od „čuvanja vatre“ velikana kao što su Žujović, Cvijić, Petković i drugi. Umesto da čuvamo njihove vrednosti, mi smo čuvali samo njihova imena, zbog toga smo dospeli u područje izvan istine, vreme kada smo mislili da i dalje vredimo, a u stvari smo samo nazadovali. Svaka struka koja dugo živi u takvim uslovima mora pre ili kasnije da se suoči s problemima egzistencijalne prirode.

Biografija

Akademik Vladica Cvetković (1964) rodom je iz Aranđelovca. Sva akademska zvanja stekao je na Rudarsko-geološkom fakultetu u Beogradu, na kome je redovni profesor, a jedno vreme bio je i dekan. Usavršavao se na Univerzitetu u Salcburgu. NJegova naučna i stručna aktivnost vezana je za petrologiju magmatskih stena, vulkanologiju, geohemiju i mineralogiju, kao i njihovu vezu sa regionalnom i strukturnom geologijom, tektonskim procesima formiranja rudnih ležišta. Rukovodio je projektima britanskog kraljevskog društva, švajcarskog fonda za nauku, učestvovao u mnogim međunarodnim naučnim projektima. Član je Srpskog geološkog društva i uređivačkih odbora stranih stručnih časopisa. Dopisni član SANU postao je 2012, a za redovnog člana izabran je na poslednjoj izbornoj Skupštini SANU 4. novembra 2021. godine.