Da li će i kolike posledice ostaviti tragedija u OŠ „Vladislav Ribnikar“ na đake i nastavnike?

S obzirom na to da se približava kraj školske godine, procene su da se život ove škole neće skoro vratiti u normalu.

Predsednica IO Psihološkog društva Srbije i školski psiholog Marina Nedejin Simić obajšnjavaju za Danas da je većina nastavnika i saradnika prošla edukaciju za psihološke krizne intervencije, u koje spada i ova i da će sigurno svakom detetu trebati psihološka podrška.

„Društvo psihologa Srbije ima inicvijativu i pokušavamo da se organizujemo da obezbedimo telefon gde ćemo se staviti na raspolaganju i drugim roditeljima, jer su uplašeni svi, kako bi mogli da pomognemo. Deca svedoci jesu doživela traumu, nastavnici takođe. Deci je mnogo više potrebna pomoć, ja pretpostavljam da su u školi odreagovali na adekvatan način u smislu da malo primire decu, da popričaju sa njima. Važno je da deca izbace iz sebe te neke osnovne emocije, užas, strah, šok, neverica ko zna šrta je sve tu“, navodi naša sagovornica.

Deca moraju, kako kaže, da se izmaknu iz te sredine u kojoj se tragedija desila.

„Ja verujem da i u saradnji sa Ministarstvom prosvete, uprava škole i svi zaposleni se trude da urade sve što je u najboljem interesu dece. Ovo je toliko šokantno. Deci će biti potrebna psihološka podrška, na nivou škole svakako, koliko će biti organizovano na nivou sistema, Ministarstva prosvete i zdravlja, da li će biti nekih mobilnih timova videćemo.

Ona podseća da je na nivou Beograda postojao tim za krizne intervencije, koji je slat u škole kada se nešto desi.

„Kriza je i kada neko dete izvrši suicid, neka elementarna nepogoda poput one u Obrenovcu. Taj tim nekako više ne funkcioniše. Postoji mogućnost da će se oni ponovo inicirati. Šta će biti s tim ne znam, ono što mogu da vam kažem, dalji tok stanja dece zavisi od deteta, porodične situacije i kako će se roditelji snaći”, navodi ova školska psihološkinja.

Kako će se ova tragedija i oporavak od nje odraziti na decu je, kako naglašava, individiualno od deteta do deta i zavisi od toga koliko je svako dete osetljivo.

„Psihološka podrška trebaće nekome više nekome manje, ali sigurno će svima trebati“, ističe ona.

Upitana kada bi se posle ovakve tragedije, koja se po prvi put dešava u Srbiji, život u ovoj školi na Vračaru mogao vratiti u normalu, odgovara:

„Bojim se da vam se neće dopasti ono što ću reći, a to je – ne uskoro. To je jedan proces koji traje, a konkretno za ovu školu to je nešto što ne mogu da predvidim, ali sigurno, ne može brzo da se razreši na adekvatanm način. Pri kraju je i školska godina. Dobijam informacije od roditelja iz drugih škola, pa i iz cele Srbije su vrlo uznemireni, deca su uznemirena. Škole moraju da podignu nivo bezbednosti na neki način“, zaključuje naša sagovornica.

Ministarka zdravlja prof. dr Danica Grujičić izjavila je, na konferenciji za novinare u Vladi Srbije, da će na Institutu za mentalno zdravlje biti omogućena psihološka podrška svima kojima je to potrebno.

„Za sada ćemo ostaviti roditeljima i samoj deci da se jave Institutu za mentalno zdravlje ukoliko im je potrebno. Velika je sada odgovornost na psiholozima i pedagozima. Zato i hoćemo da bude psiholog u svakoj pedijatrijskoj službi u domu zdravlja, psiholog u savom domu zdravlja. Mislim da je trenutak da se pozabavimo mentalnim zdravljem, a ne samo fizičkim. Roditelji isto moraju da se pozabave decom, da znaju šta rade“, rekla je ministarka zdravlja.

Prof. dr Srđan Milovanović iz Instituta za javno zdravlje rekao je za RTS da je preuranjeno sada davati zaključke, ali da psihološka osnova ovog događaja stoji.

„Sada je posao za profesionalce iz domena mentalnog zdravlja, za psihologe i psihijatre, koji se bave razvojnim dobom. Oni su sada na prvoj liniji pomoći. Ovo je vreme kada su ljudi u šoku, veliki broj je pogođen ovom tragedijom, trebaće im vremena da vide gde su“, rekao je Milovanović.

Prema njegovim rečima, Klinika za psihijatriju Kliničkog centra Srbije oformila je tim za pomoć porodicama koje su doživele traumu, i već sutra mogu da im se obrate.

Savetovao je roditeljima da je razgovor sa decom sada najvažniji i proaktivno praćenje.

„Mi prosto moramo da iskažemo tugu, saosećanje, žalost, vremena za priču ima, treba naći mesto i vreme za pravu reč“, istakao je ovaj stručnjak.

Mnogi psihoterapeuti koje smo pozvali i sami nisu bili u stanju, posle ovakve tragedije, da daju izjave, a bilo je i onih koji nisu još uvek hteli da javno izlaze u javnost, navodeći da je situacija jako osetljiva.

Ono u čemu se slažu je da deca koja su bila svedoci ovakvog krvavog događaja u školi, moraju da ispoljavaju svoje emocije i da im se da prostor da kažu kako se osećaju.