Da li će penzija na Balkanu uvek značiti siromaštvo?

Krajem osamdesetih u Hrvatskoj je čitav penzioni sistem pucao od zdravlja: bilo je nešto preko dva miliona zaposlenih i tek nešto preko pola miliona penzionera. Od nekadašnjih maltene 4:1, danas je odnos da na pet zaposlenih dolaze četiri penzionera. Slično je i u Srbiji.

Hrvatska je prema tom podatku negde na dnu lestvice među zemljama Evropske unije, ali u drugim državama regiona je još gore: mediji iz Crne Gore javljaju da se tamo već bliži odnos radnika i penzionera od 1:1.

Nema smisla raspravljati koji bi omer bio optimalan: što više penzionera na svakog zaposlenog, to su penzije manje. A kad su i prosečni prihodi maleni, onda to znači i da će čitavi stariji naraštaji biti katapultirani u siromaštvo.

Starci koji prosjače po ulici su i bili razlog što su mnoge zemlje Evrope još u 19. veku počele da uspostavljaju nekakve penzione sisteme. Osnovno načelo većine današnjih nacionalnih penzionih sistema počiva na „generacijskoj solidarnosti“.

Zapravo su Sjedinjene Države pod Ruzveltom prve ustrojile sistem tako da se novac koji stiže od trenutno zaposlenih deli onima koji su završili radni vek.

Logika je jasna: ekonomija raste, raste i broj stanovnika, tako da će novi naraštaji lako zarađivati i za penzije budućih penzionera.

U zemljama poput Nemačke logiku „generacijske solidarnosti“ ugrožava demografija. Zato i tamo država iz budžeta mora da „doglavi“ koliko treba što je takozvani „drugi stup“ penzionog sistema. Manje bogate zemlje su, osim demografskim razvitkom, pogođene i odlaskom radne snage.

U izrazito siromašnim zemljama kao što je Moldavija doznake građana iz inostranstva su jedan od najvećih izvora prihoda, ali to je slaba uteha. Jer, kada, prema podacima Eurostata, samo u 2018. godini jednu Srbiju napusti 51.000 ljudi, BiH 53.500, a Kosovo 34.500 – onda su to teški udarci za ekonomije koje ni doznake ne mogu večno da nadoknađuju.

Takav odlazak je barem dvostruki ekonomski gubitak. Prvi je trošak koji svaka država ima za obrazovanje tih osoba: nečija univerzitetska diploma čitavo društvo lako može da košta i pedesetak hiljada evra – diploma lekara još i mnogo više. A od te investicije sad korist ima neka druga država sve do mere da neke imućne države namerno obrazuju manje lekara jer računaju sa došljacima.

Drugi ekonomski gubitak je još gori: odlaze mladi, obrazovani i pre svega preduzetni ljudi jer nikad nije lako odlučiti se na odlazak iz domovine.

Upravo preduzetništvo je jedina šansa za siromašnije zemlje da se u perspektivi ne pretvore u države loše plaćenih „konobara i čistačica“ za turiste. Za svake odluke o odlasku je saznanje da u domovini nema šansi za pristojan život za sebe i porodicu.

Na to dolazi i siva ekonomija gde se plate isplaćuju na ruke, a doprinosi ne uplaćuju.

Kako onda da uopšte penzije budu više? U Srbiji je prosečna penzija, posle povećanja, i dalje manja od 240 evra, dok više od petine ljudi prima između 85 i 130 evra. U Hrvatskoj je prosečna penzija 335 evra, dok 160.000 penzionera izlazi na kraj sa manje od 135 evra.

Takozvani „treći stub“ – koji se zapravo svodi na ulaganje i računa na dividende – obzirom na postojeću nultu referentnu kamatnu stopu Evropske centralne banke tek retko jamče značajnu dobit.

Prečesto se sve svodi na to da država mora da otvori blagajnu kako bi pomogla onima koji su čitav radni vek zarađivali, ali koji u starosti jedva mogu da žive od penzije. Ali kao što se isto pokazalo, na budžet države ne treba uvek računati jer će tako zemlja neminovno zapasti u deficit. Pogotovo ako se obavezala na finansijsku disciplinu kakvu propisuje uvođenje zajedničke valute, evra, onda se i penzionerima crno piše.

U Grčkoj (nije mnogo drugačije bilo ni u Španiji ili Portugaliji), ma koliko i tamo političari znaju da sitnim poklonima privlače glasače među penzionerima, već u prvim merama štednje stradale su državna podrška za penziono i zdravstveno osiguranje. Protesti penzionera su bili brojni i žestoki jer nije bilo malo porodica gde su i nezaposlena deca i unuci živeli od babine i dedine penzije.

Kako onda i u zemljama sa nižim BDP-om obezbediti pristojnu penziju sadašnjim, da ne spominjemo buduće naraštaje?

Situacija je apsurdna: zbog sve manjeg nataliteta se u mnogim porodicama pojavljuje obrnuta piramida sa mnogo starije rodbine i malo dece – koja će jednog dana naslediti čitav imetak. Ali tek retko će to biti likvidan imetak od kojeg će moći da se plaćaju računi. A to nije problem koji se može rešiti potezom nečijeg pera.