Da li će Srbiju rusko oružje koštati američkih sankcija?

To je politika koja nominalno traga za rešenjem pitanja Kosova, dok istovremeno slavi svako povlačenje priznanja njegove nezavisnosti. To je politika koja se gnuša i same pomisli na članstvo u NATO, ali i hvali odličnim odnosima koje gaji sa Severnoatlantskim partnerima. To je put ka članstvu u Evropskoj uniji i negovanje bratskih odnosa sa Rusijom. Neki bi ovakvu politiku nazvali promišljenom. Neki drugi šizofrenom. U svakom slučaju, morala bi da bude oprezna, pošto se odnosi između ključnih svetskih igrača pogoršavaju iz dana u dan. Za sada, utisak je da Srbija uspeva da balansira na sve tanjoj liniji između sukobljenih blokova. Međutim, to bi uskoro moglo da se promeni.

Oružje ruske proizvodnje, osim nespornog kvaliteta (ako za nešto što ubija može da se kaže da je kvalitetno) i niže cene, u lokalnom kontekstu poseduje i značajnu simboličku težinu. Počev od kalašnjikova pa naviše, rusko oružje je u ovim krajevima oduvek bilo na ceni pa i devedesetih, kada se Srbija našla nasuprot skoro celokupnog Zapadnog sveta. Ova opčinjenost ruskim naoružanjem je nakratko zamrla početkom dvehiljaditih, da bi svoju renesansu doživela poslednjih godina. Nabavka ruskog oružja je, uz neumorne napore stranih faktora i domaćih plaćenika da smene aktuelnu vlast, lajtmotiv domaćih provladinih medija. Ipak, kada se pogleda iza tabloidnog šarenila, lako se uočava da Srbija u predvidivoj budućnosti ima ozbiljnu nameru da kupi od Rusije jurišne helikoptere Mi-35 i raketni sistem Pancir S1.

Mi-35, kolokvijalno „leteći tenk“, zapravo je izvozna varijanta najrasprostranjenijeg jurišno-desantnog helikoptera na svetu Mi-24. Trenutno ovaj se helikopter, s razlogom koristi u 58 zemalja sveta. U skladu sa žargonskim nazivom, trup i kabina Mi-35 su odlično oklopljeni i gotovo otporni na municiju kalibra 12.7 milimetara. Da ne bude zabune, radi se o borbenom helikopteru. Ispod kabine ima mitraljez jačine 12.7 mm ili fiksirani dvocevni automatski top kalibra 30 mm.

Na krilima takođe mogu da se montiraju automatski topovi, bombe, vođene rakete… Karakteristike ovog helikoptera, tvrde upućeni, idealni su za sukobe niskog intenziteta, borbe protiv terorista, gerilaca i drugih pobunjenika. Informer se potrudio da svojim čitaocima dočara hipotetički scenario upotrebe ovih helikoptera tekstom sa naslovom „Šiptari u panici! Vojska Srbije sa Mi-35 na Kosovu za 45 minuta“. Inače, isti tekst može da se pronađe i na internet stranici vulin.rs, nezvaničnoj prezentaciji koja „objektivno i faktografski prati sve državničke i političke aktivnosti Aleksandra Vulina“.

Uzgred, baš uoči Vulinove posete Minsku i Moskvu u martu ove godine počelo je plasiranjem, najpre spekulacija, a potom i konkretnijih informacija o nabavci helikoptera Mi-35. Prvo se pričalo o šest, koje ćemo kupiti od Belorusije, ali se već mesec dana kasnije iskristalisalo da se radi o četiri helikoptera Mi-35, plus još četiri transportna Mi-17. U aprilu je ministar Vulin preko Tanjuga iz Moskve poručio da helikopteri stižu krajem ove, početkom naredne godine. Kada stignu, Mi-35 biće treća vrsta helikoptera koja u našoj vojsci ima „sposobnost vatrenog delovanja“, posle vremešnih „Gazela“ i najnovijih Erbasovih H-145M koji početkom godine stižu iz Nemačke.

Paralelno sa nabavkom borbenih helikoptera, Srbija je radila i na kupovini raketnog sistema Pancir S1. Snažan PVO sistem, iz razloga koji su očigledni, već duže vreme je želja državnog rukovodstva. Impresivni S-300, sistem zemlja-vazduh dugog dometa, bio je van dometa našeg konsolidovanog budžeta. Jedino što smo dobili je maketa ovog oružja, koji je Dmitrij Rogozin, zamenik premijera Rusije poklonio Aleksandru Vučiću.

Nakon toga, počelo se spekulisati o nabavci PVO sistema srednjeg dometa „buk“ i „tor“. Međutim, i ti razgovori su propali, pod pretpostavkom da ih je bilo. Ipak, u maju ove godine dolazi do preokreta. Navodno, PVO sistem Pancir S1 je tokom vojne parade u Moskvi, Aleksandru Vučiću lično preporučio predsednik Rusije Vladimir Putin. Gotovo istovremeno Miroslav Lazanski, vojni analitičar i poslanik na listi Srpske napredne stranke, gostujući na RTS-u izjavljuje da smo odlučili da kupimo sistem Pancir i da su za to već obezbeđene pare.

Sam predsednik je bio rezervisaniji kada je izjavio da nam Moskva daje vojnu opremu „po povoljnim uslovima“ i pritom najavio da će do kraja ove godine javnosti biti predstavljeno šta je sve u oblasti nabavke vojne tehnike urađeno u poslednjih nekoliko godina. Pancir S1 je u upotrebi u još od devedesetih. Radi se o PVO sistemu malog dometa koji Rusi uglavnom koriste kako bi pružili zaštitu sistemima S-300 i S-400. Godinama u senci, Pancir je svetsku slavu stekao sasvim nedavno kada je u Siriji korišćen, i navodno bio veoma uspešan, u zaštititi ruskih vojnih baza.

Dakle, šta u nabavci ruskog oružja može da bude sporno? Oružje je roba, i stoga, Srbija, kao suverena zemlja, ima pravo da ga kupuje po tržišnim cenama od koga god to želi. Problem je u tome što ni trgovina mnogo benignijom robom nije izuzeta od političkog uticaja, a kamoli kupoprodaja oružja. Posledično, nabavka borbenih helikoptera i raketnog sistema od Rusije moglo bi Srbiju da košta sankcija od Sjedinjenih Američkih Država. Konkretno, potencijalni problem Srbije sadržan je u Zakonu o suprotstavljanju američkim protivnicima kroz sankcije (CAATSA).

Sredinom juna prošle godine izglasao ga je Kongres sa većinom koja je veoma neuobičajena za američke prilike (u Senatu je bilo 98 glasova za i 2 protiv). Zakon je 2. avgusta 2017. godine nevoljno potpisao Donald Tramp, javno protestujući da je zakon „ozbiljno manjkav“. Suštinski, ideja zakona je da se okameni konfliktni odnos sa zemljama koje američka administracija vidi kao suparničke i da se, istovremeno, vežu ruke nepredvidivom predsedniku.

Zakon uvodi (zapravo samo potvrđuje postojeće) sankcije Rusiji, Iranu i Severnoj Koreji, i predviđa, između ostalog, sankcije za svakoga ko sa ovim zemljama ostvari „značajnu transakciju“ u vojnom ili obaveštajnom sektoru. Za našu priču najznačajniji je član 231 (d) u kojem je pobrojano 36 najznačajnijih ruskih vojnih entiteta (gotovo celokupna ruska vojna industrija), kao i 96 oligarha sa kojima je saradnja zabranjena. Naravno, na ovoj „crnoj listi“ su i oni koji treba da Srbiji izruče oružje. Sankcije koje zakon predviđa su raznolike i grubo se mogu podeliti na četiri vrste. Mogu da „zalede“ imovinu pojedinaca, pravnih lica, kao i država u SAD. Pored toga, pojedinci za koje se ispostavi da su prekršili odredbe zakona mogu dobiti zabranu ulaska u SAD.

Još jedna sankcija predviđa blokadu izvoza u SAD. Najzad, možda i najoštrija kazna za velike države je zabrana transakcija u okviru finansijskog sistema SAD. Međutim, da li će, u kojoj meri i prema kome da budu primenjene ove sankcije u značajnoj meri zavisi od odluke političara. „Zabrana značajnih transakcija“ sa entitetima na „crnoj listi“ je jedna široka, fleksibilna definicija, otvorena za različita tumačenja. Pa je tako, primera radi, kinesko Odeljenje za razvoj opreme kineske vojske i njen direktor Li Šangfu, su se sredinom septembra našli sa pogrešne strane Zakona o suprotstavljanju američkim protivnicima kroz sankcije zbog kupovine oružja (nije precizirano kog) od Rusije.

Istovremeno, Indija je bila u završnim fazama pregovora oko nabavke pet bataljona raketnog sistema S-400 Trijumf. Za sada, Indiji nisu nametnute nikakve sankcije, a čak je i američki Sekretar odbrane DŽejms Matis, tražio da se zakon ne primenjuje. To bi, upozoravao je Matis, samo gurnulo Indiju u još čvršći savez sa Rusijom.

Imajući u vidu ovaj voluntarizam koji prati primenu Zakona o suprotstavljanju američkim protivnicima da li Srbija treba da strahuje da će njene namere da kupi helikoptere Mi-35 i Pancir raketni sistem da je svrstaju u tabor američkih protivnika, uz sve sankcije koje to vuče sa sobom? Stavovi stručnjaka sa kojima smo razgovarali su podeljeni.

Prema mišljenju Nikole Lunića, kapetana bojnog broda u penziji i člana Glavnog odbora Demokratske stranke, Srbija nabavkom četiri helikoptera Mi-35 i dva diviziona PVO sistema Pancir definitivno krši odredbe koje predviđa američki zakon.

„Pitanje koje nam se nameće kao društvu je da li smo time strategijski unapredili operativne sposobnosti sistema odbrane ili je državni vrh doveden u zabludu zbog interesa pojedinaca. U ovom trenutku Srbija nema potencijala za bilo kakvu vrstu konfrontacije sa svetskim silama, niti da društvo podnosi teret sankcija zbog finansijskih ili političkih profitera“, navodi Lunić.

S druge strane, vojni analitičar Vlado Radulović, smatra da, iako nabavka ruskog oružja neće proći neopaženo, istovremeno neće nikoga u Americi preterano uzbuditi.

„Zvanični stav Srbije je, i tome se ne može prigovoriti, da smo mi neutralna zemlje i da kao takvi možemo da sarađujemo sa kim god želimo. Naravno kupovina oružja neće proći neopaženo, međutim radi se o svega nekoliko helikoptera i dva bataljona PVO sistema. Ta nabavka će verovatno biti predmet budućih razgovora između zvaničnika dve zemlje, ali stvarno ne očekujem da zbog ovoga snosimo sankcije koje predviđa američki zakon“, navodi Radulović.

O tome da li će Srbija biti podvrgnuti sankcijama, u kojoj meri i ko će njima biti pogođen pokazaće vreme. Poslednjih godina, američka spoljna politika podjednako je nepredvidiva kao i naša.