Da li ćemo i kada u gradski prevoz ulaziti samo na prednja vrata?

A da bi se to u nekoj za nas sada već prilično dalekoj budućnosti ostvarilo, treba ispuniti nekoliko preduslova – potrebno je više autobusa, da se vozači pridržavaju voznog reda, povećaju prihodi Gradskog saobraćajnog preduzeća, ali i poveća naplata karata. To kažu i gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić, vozači Gradskog saobraćajnog, ali i Vladimir Momčilović, vanredni profesor na Saobraćajnom fakultetu, a slično razmišljaju i Beograđani.

I dok su za gradonačelnika Beograda informacije o novom sistemu javnog prevoza od 1. januara “budalaštine koje neko plasira”, on naglašava i da mora da prođe određeni period da bi se podigao kvalitet gradskog prevoza.

“Da bi građani ulazili na jedna vrata, a izlazili na druga, moraju da mogu da se kreću kroz autobus. Kako će da uđu na jednu, a izađu na drugu ako ne mogu da se pomere”, upitao je Šapić i dodao da uvođenje kontrole u svakom vozilu za sada nije realno.

Prema rečima Ivana Mihajlovića, predsednika Saveza ozbiljnih sindikalaca GSP, da bi ovakav sistem mogao da postoji, neophodno je srediti problem sa rasporedima polaska autobusa kako autobusi ne bi kasnili i kako ne bi dolazilo do velikih gužvi.

„Radim kao vozač u GSP-u i iz iskustva mogu reći da je to veoma teško sprovesti, konkretno u gradu Beogradu, zato što su velike gužve i zato što je teško naučiti ljude da to poštuju. Ako se neki autobus pokvari, a tako nešto nije retko da se desi jer još uvek nemamo najnoviji vozni park, taj autobus se isključuje. Svaka linija ima svoj red vožnje i čim ispadne jedno vozilo iz rasporeda, stvara se veliki razmak između narednog polaska i tu se stvara još veća gužva“, ističe Mihajlović.

Kako objašnjava, naredno vozilo koje kasni i dođe u takvu gužvu i pritom otvori samo prva ili samo zadnja vrata, dolazi do nervoze putnika, kao i vređanja i psovanja.

„Samim tim kada bi se vozila manje isključivala i ređe išla za garažu, red vožnje bi se više poštovao“, tvrdi Mihajlović.

Ni dugogodišnji vozač GSP Zoran Stefanović, koji se u oktobru nakon pisanja Danasu vratio na poziciju vozača nakon što je nezakonito dobio otkaz, nije optimističan.

„Ovakav sistem može da postoji u gradovima gde građani znaju šta dobijaju od ovakvih pravila. Ovakva navika ne postoji kod naših ljudi, nije ovo Novi Sad. U Novom Sadu se godinama tako praktikuje da se ulazi samo na prednja vrata i da ljudi tu kupuju karte. Iz tog razloga oni sada kupuju nove “Solarise“ na struju, dok mi vozimo mnogo manje kvalitetna vozila, eto razlike“, naglašava Stefanović.

Prema njegovim rečima, alternativni načini plaćanja GSP-a mogli bi da značajno poboljšaju stanje i motivišu građane da kupuju karte.

Prvobitno rešenje bi bilo da od svakog kupljenog proizvoda bude recimo, pet ili deset dinara na ime „JKP GSP Beograd“ i da onda narod ne plaća kartu ili da se poveća PDV sa 20 na 21 odsto. Ali bitno je da to bude pošteno i korektno, da taj jedan procenat ili tih pet, deset dinara koji se odvajaju prilikom kupovine svakog proizvoda bude striktno na račun GSP-a i da se ljudi tako voze besplatno. Drugo rešenje koje jedino vidim jeste da se spusti cena kartica za barem hiljadu dinara, i da time nekih hiljadu dinara ide poslodavcu, hiljadu dinara zaposlenom i svako će moći da se po normalnoj ceni vozi sa svojom kartom“, kaže Stefanović.

Kao ni Stefanović, ni predstavnik saobraćajne struke, Vladimir Momčilović, vanredni profesor na Saobraćajnom fakultetu, nije mnogo optimističan.

Svi veliki gradovi imaju kulturu da se ulazi na prednja vrata i da se izlazi na srednja i zadnja, ali kod nas sa ovakvim gužvama i gde su autobusi jedini dominantan sistem prevoza ne možemo da računamo da će takav sistem da zaživi skoro“, rekao je Momčilović.

On smatra da bi ovakav sistem mogao da zaživi tek kada bi postojao gradski prevozni sistem gde autobusi nisu pretežno opterećeni.

Definitivno postoji problem da mora da se poveća prihod gradskog prevoza. Međutim, sada kada saobraćaj nema dovoljnu “ponudu”, odnosno sada dok nemamo dovoljno vozila ili vozača, vi ne možete da očekujete od putnika da ulaze po takvom sistemu. U gradovima koji imaju neki kapacitivniji sistem i poseduju kontrolu pristupa, na primer ogradicu kroz koju morate prvo da prođete, možete da organizujete takvu vrstu organizovanog prolaska. Drugo, gradovi koji imaju veću ponudu prevoza, na primer poseduju metro, autobusi doživljavaju manji pritisak i manje gužve, objasnio je Momčilović.

On takođe navodi da postoji problem povlašćenih kategorija čiji troškovi nisu pokriveni u gradskom prevozu.

Jedna jako loša stvar jeste što postoji puno povlašćenih kategorija. Kada postoje grupe ljudi koje su oslobođene od troškova, neko za njih mora da plati iz budžeta. Svuda u svetu se ide na tu priču da onaj ko predlaže smanjenje cena za određenu kategoriju građana, na primer penzionere, onda će iz nekog drugog ministarstva oni da pokrivaju za te kategorije razliku u ceni ili potpuno oslobađanje troškova. Na taj način prevoznik dobija realnu cifru, a ne način da se ti troškovi praštaju i niko ne snosi taj trošak, zaključuje Momčilović.

Gradski saobraćajni prevoznik u Beogradu već dugi niz godina nailazi na problem u svom funkcionisanju, a na njegovo poboljšanje može se očekivati, čini se samo ukoliko dođe do promena u kvalitetu vozila i gradskih linija ili uvođenja alternativnog vida prevoza. Nažalost, do toga je još daleko, pa spremite mnogo strpljenja za nastupajuće gužve.

Pavlović: Promena nemoguća sa ovakvim sistemom

Dušan Pavlović, odbornik pokreta Ne Davimo Beograd, kaže da ovo nije prvi put da se o ovakvoj ideji priča i razmišlja.

Mislim da je takva promena nemoguća sa ovim sistemom kakav trenutno postoji, sa ovim resursima koje oni imaju da se uopšte uvede. Nije ovo prvi put da se priča o uvođenju ovako nečeg, ranije Đilas, a mnogi pre njega su imali te ideje. Gradski prevoz ne može tako da funkcioniše, oni moraju da unapređuju GSP na drugačije načine. Moraju biti poboljšane alternativne metode prevoza, da se poveća broj žutih linija, poveća kvalitet autobusa i da se na ovaj način građani motivišu da imaju razlog da plaćaju prevoz, naglašava Pavlović.

Šta kažu Beograđani

Na pitanje o uvođenju ulaska na prednja vrata u gradski prevoz Beograda, građani imaju različita mišljenja.

Dunja M. – „Mislim da u Beogradu to ne bi funkcionisalo zato što je Beograd brz grad, imamo manjak autobusa, oni često kasne, a ljudi žure. Ono što najviše verovatno nervira jeste što ljudi ne znaju ni da se smeste u autobusu. Imamo ljude koji stoje na vratima, a ne izlaze četiri stanice. Onda imamo ljude koji sednu, a na sedište do njih koje je prazno ne dopuštaju ljudima da tu sednu. Tokom špiceva, svi se žale kako se ljudi nabiju uz vrata, dok sredina autobusa ostane poluprazna“.

Jana P. – „To se neće u ovoj zemlji desiti dokle god nemamo dobar saobraćajni sistem gradskog prevoza, dokle god nema nikakvog reda, ne u ljudima, nego u samom tom sistemu, dokle god se vozimo u nehigijenskim autobusima i tramvajima koji nemaju ni klime ni grejanja ni funkcionalnih prozora, pa ni onih čekića za razbijanje prozora u slučaju nesreće. Neće se desiti jer nemamo šta da poštujemo niti kome da verujemo da će nam obezbediti normalan i funkcionalan prevoz.“

Veljko R. – „To je očigledno smišljao neko ko se ne vozi do i od posla linijama koje prelaze mostove kad je špic. Ti autobusi su uvek prepuni, kasne i ljudi se praktično uglavljuju u koji god prostor mogu. Znači, ako bi se forsiralo izlaženje na srednja vrata, to bi izazvalo praktično gnječenje ljudi. Što se tiče uvođenja kontrole u svaki autobus, ti resursi bolje da se usmere na dobavljanje više vozila, da ne bi bilo toliko gužve u autobusima. U pravu je Šapić što kaže da nemamo funkcionalni gradski sistem i ovo kod nas ne bi funkcionisalo. Ako želimo da funkcioniše mislim da je potrebno da se pre svega nabavi dovoljan broj vozila za sav narod koji putuje javnim prevozom, pa da se onda priča o tome na koja vrata treba da se izlazi.“

Aleksa M. – „Kada je pandemija bila u jeku stavljali su nalepnice gde ne sme da se sedi u prevozu zbog socijalne distance, u roku od dve do tri nedelje više niko nije obraćao pažnju gde sedi. Narod ne želi da prati pravila sistema koji ne pruža ništa narodu. U državi u kojoj nemamo autobuse, gde su gužve, neprijatni mirisi, manjak sedišta i klime, ali i buku zbog starosti vozila, ovo bi možda moglo da postoji.“