Da li ćemo prodisati do 2030. godine: Šta piše u Programu zaštite vazduha koji je usvojila Vlada?

Teško je preceniti težinu i ozbiljnost problema: po procenama koje u Programu nudi Ministarstvo zaštite životne sredine, u Srbiji samo od akutnih posledica zagađenja česticama PM 2,5 svake godine umre gotovo 10.000 ljudi.

Program zaštite vazduha nudi još vrlo upečatljivih, poraznih brojki – kao što je procena da u Srbiji svake godine postoji oko 22.000 dodatnih, tj. “viška” slučajeva bronhitisa kod dece od 6 do 12 godina starosti, a koji su najpre akutne posledice nezdravog vazduha.

U pitanju je presudan društveni i zdravstveni problem današnje Srbije koji već godinama čeka na odgovor. Da li je ovaj Program pravi korak u njegovom rešavanju?

Šta je plan?

Srž ovog Programa je procena. S obzirom na to da relativno dobro znamo kakvo je stanje kvaliteta vazduha u Srbiji danas, Program nudi nekoliko scenarija stanja vazduha u Srbiji 2030. godine, u zavisnosti od mera koje je moguće preduzeti u međuvremenu.

Najvažniji scenario – i onaj koji Program potencira u svom akcionom planu – je onaj najoštriji. Cilj deluje naizgled nedostižno: da se emisije zagađujućih čestica PM 10 i PM 2,5, inače najvažnijih faktora zagađenja vazduha u Srbiji, prepolove do 2030. godine. Sa njima će se, piše Ministarstvo, prepoloviti i broj akutnih smrti od zagađenja, kao i mnogi drugi važni parametri, a nivo kvaliteta vazduha u Srbiji bi najzad imao šansu da ispuni kriterijume koje je uspostavila EU.

U pitanju je na hiljade spašenih života – i to svake godine. Kako ostvariti taj cilj?

Pored niza mera koje Program preporučuje u sferama industrije, a posebno energetike, kao i poljoprivrede, važan činilac je i energetska tranzicija individualnih ložišta. Kako bi se ostvario željeni cilj, neophodno je da do 2030. godine 55 odsto domaćinstava u Srbiji zameni stare peći na čvrsta goriva manje zagađujućim alternativama, objašnjava portal Klima101.

Za gradove koji su posebno pogođeni zagađenjem – a to su Beograd, Niš, Kragujevac, Užice i Valjevo – ove brojke moraju biti mnogo veće: primera radi, u Užicu, program predviđa stopu tranzicije od 80 odsto kako bi taj grad „prodisao“.

Za stanovništvo su ključne i mere koje se tiču putničkih vozila: Program predviđa da je neophodna državna intervencija u tržište automobila, između ostalog, zabranom uvoza automobila bez filtera za čestično zagađenje, kao i prelazak sa zastarelih “dizelaša” na vozni park koji odgovara savremenim evropskim standardima emisije (pre svega tzv. Euro 6).

Međutim, glavno pitanje nisu same mere, jer su uzroci zagađenja već koliko-toliko poznati, već njihova cena.

Cena čistog vazduha

Po procenama iznetim u Programu, cena ispunjenja najoštrijeg, a neophodnog scenarija je oko 2,6 milijardi evra do 2030. godine. A nju će najpre platiti privatni sektor i stanovništvo: visina javnih investicija, pre svega kroz subvencije, bila bi oko 417 miliona evra.

U pitanju je, naravno, trenutno samo predlog mera i njihovih cena, koji tek treba da bude usvojen. Ukoliko se to dogodi, pored niza regulatornih i edukacionih mera, evo nekoliko najvažnijih instrumenata koje će država ponuditi kako bi stanovnicima omogućila tranziciju:

– Subvencije do 2100 evra korisnicima dizel automobila za nabavku polovnih vozila koja ispunjuju kriterijume Euro 6;

– Subvencije za zamenu individualnih ložišta od 50 odsto na teritoriji čitave zemlje, sa višim stopama za lokalitete koji su posebno ugroženi zagađenim vazduhom;

– Procene iznosa subvencija kreću se od 240 evra (donja granica za savremene uređaje na drvo) do 3000 evra kao maksimalni iznos za ugradnju toplotne pumpe.

Čak i ukoliko budu sprovedene po slovu Programa, ove mere ne treba očekivati sutra: kako navodi Ministarstvo, u budžetu trenutno nema odgovarajućih sredstava za sprovođenje planiranih javnih investicija. U trenutno pristupačna sredstva spadaju samo ona iz Zelenog fonda i iz Budžetskog fonda za energetsku efikasnost, koja ukupno iznose oko 41 milion evra.

Da se razumemo, u pitanju nisu nepremostivi problemi, niti nedostižne brojke. Ciljevi koji su navedeni u Programu zaštite vazduha do 2030. godine su i te kako ostvarivi ukoliko postoji politička volja. Ali nije problem samo u njegovoj implementaciji.

Problemi u metodologiji?

Prvi i osnovni problem je u subvencijama za energetsku tranziciju u individualnom grejanju. Naime, kako pokazuju aktuelna istraživanja, o kojima je pisala i Klima101, subvencija od 50 odsto za nabavku novog uređaja za grejanje jednostavno nije dovoljna za veliki deo stanovništva u Srbiji.

Drugim rečima, izrazito je upitno da li bi takva subvencija uopšte imala šansu da dovede do neophodne stope tranzicije od 55 odsto do 2030. godine.

Štaviše, visina subvencije je u programu isključivo u vezi sa nivoom zagađenja, pa se veće subvencije, od 80 do 100 odsto, predviđaju samo za katastrofalno zagađene gradove Beograd, Niš, Kragujevac, Užice i Valjevo. Ovo znači da bi velikom procentu materijalno ugrožene populacije, koja ne živi u ovim urbanim sredinama, cena tranzicije mogla biti viša nego domaćinstvima u npr. Beogradu.

Ovo nije jedina instanca u Programu koja može dovesti do većih izdataka za siromašnije: jedan od predloga finansiranja tranzicije je i naknada (taksa) za putnička vozila u odnosu na njihovu kategoriju, od 15 evra godišnje za vozila Euro 5 do 60 evra godišnje za starije Euro 3. Mada sam iznos možda nije nerazumno veliki, i on može finansirati druge aktivnosti Programa, ovakve mere svejedno dovode do toga da cenu tranzicije disproporcionalno plaćaju oni koji zapravo nemaju dovoljno sredstava da ispune postavljene ciljeve.

Na kraju, ostaje problem samog merenja kvaliteta vazduha u Srbiji. Kao što je već pisala Klima101, podaci koje nudi Agencija za zaštitu životne sredine (SEPA), a koji čine jednu od okosnica Programa zaštite vazduha, nisu sveobuhvatni, a u nekim slučajevima ni indikativni za razumevanje nivoa zagađenja vazduha u Srbiji.

S obzirom na to da se sada, primera radi, predlažu različite visine subvencija za energetsku tranziciju u zavisnosti od nivoa zagađenja grada – ne možemo biti sigurni da smo subvencije rasporedili na pravi način, jer mnogim mestima u Srbiji nedostaju osnovni alati, kao što su merne stanice koje bi merile zagađenost vazduha česticama PM 2,5.

Da li će, drugim rečima, stanovništvo gradova kao što je Vranje, u kojem se zagađenje PM 2,5 trenutno uopšte i ne meri, biti “osuđeno” na najniže stope subvencija, samo zato što je mreža mernih stanica SEPA ograničena, pa potencijalno prekomerno zagađenje ostaje nezabeleženo?

Program zaštite vazduha je neophodan i ključan dokument – bez njega nećemo izaći iz temeljnog zdravstvenog i društvenog problema u kojem se nalazimo. Činjenica da je program u ovom obliku, sa ovako ambicioznim ciljevima usvojen u Vladi predstavlja verovatno najbolju vest ove godine kada je u pitanju problem zagađenja vazduha u Srbiji.

Međutim, kako god planovi izneseni u Programu zaštite vazduha izgledali jednom kada bude počelo njegovo sprovođenje, jedno je sigurno: ne može država rešiti problem katastrofalnog zagađenja sa jednim okom zatvorenim. Ovaj program treba da prati i ulaganje u razvoj mreže mernih stanica; u suprotnom, čitav proces ličiće na pokretanje hirurškog zahvata ali sa faličnom dijagnostikom.