Da li dolazi Bajden?

“Bregzit – je – Bregzit”, rekla je ne može biti razgovetnije, i do juče antibregzitovka danas će strastveno raditi protiv svoga sopstvenoga stava kojega je imala do 24. juna. Tereza Mej protiv Tereze Mej. Nije tu dabome kraj njenim paradoksima, evo još samo dva. Kad je ulazila u trku za novoga lidera konzervativaca, je l’ da, ona je opako nagazila Borisa DŽonsona, kao političkog lakokategornika, i odlučujuće uticala da se ovaj povuče sa scene; danas joj je, kako znamo, on član kabineta, i šef Forin ofisa. I ne samo on. Andrea Lindsom, koja je htela – ispostavilo se, nespretno – da diskredituje Terezu Mej kao novoga lidera nacije rekavši kako je insuficijentna jer nema dece, uzeta je od iste te Tereze Mej za ministarku ekologije, hrane i sela.

Ima toga, dabome, i kod najbližih britanskih saveznika, preko Okeana: Sanders se u utorak predao, i prekinuo borbu za nominaciju, izjavivši da Hilari Klinton je ta koja zaslužuje da bude predsednica Sjedinjenih Država. Do utorka je govorio sve suprotno: da ona to nipošto ne treba da bude. Najgore je u svemu (ili najbolje, ko bi ga znao?) da dobar broj ljudi veruje – najpre u jedno, a onda i u drugo, i to sa istom snagom. Naravno: mi sad lamentiramo na tom hipokrizijom, ali bez nje politike ne bi ni bilo. Štaviše, ona je deo političkog stila, nipošto ne njen nedostatak. (Što više hipokrizije, to više politike!) Setite se samo Đinđića, i njegovih reči, da ako vam je do morala, onda idite u crkvu. Ne u politiku! Doduše, ni tamo nećete moći biti sigurni u Đinđićev nauk, jer postoji jedan drevniji od njegovog, onaj iz Biblije, o tome kako se probisvet, skoro bandit, Savle, na putu za Damask premetnuo u Pavla, koji će kasnije postati ništa manje nego veliki svetac. Trebalo je samo da na tome putu sevne munja, i pukne grom, i da sve odjednom postane drugačije. Političari se uglavnom tako i vladaju; skoro istovremeno možeš biti i protivnik i saveznik, i levičar i desničar, i, dakle, Savle, i onda Pavle. (I radikalski, i postradikalski Vučić.) Malo je ime za ovu veliku igru, ali izvesni Senić iz Tadićeve stranke, naša je ovonedeljna ilustracija za to da si političar tek kad si čovek bez svojstava. Nisi prostitutka, nego političar! Prešao je Vučiću ne kad ga je Vučić ubedio da radi nešto bolje, nego tek kad je video da njegova dotadašnja uverenja, i dotadašnji bos, nemaju perspektivu vlasti. Ako pak ona postoji, onda postoji sve.

Ovo su sofizmi, znam ja to, ali tragovi protekle sedmice tako su izgledali, kao stvoreni za njih. Bila je ovo nedelja trijumfa političkog pragmatizma, i teških poraza političkog idealizma. Ostavimo to, međutim, našim svakidašnjim jadikovkama u vezi sa politikom, nema tome kraja. U političkom smislu središnji događaj ovde bio je dolazak Viktorije Nuland. Kerijeva pomoćnica za ovaj, naš, svet, ima očajnu reputaciju nekoga ko je Ukrajincima smestio rat, i kad čovek vidi i čuje nju i nema drugu asocijaciju negoli baš tu. To nije škodilo njenoj karijeri u Vašingtonu, naprotiv, ali ju je obojilo bojom političkog jastreba, kakvih smo mi imali prilike da gledamo i pre nje, u pojavi, recimo, nezaboravnog u tome smislu Dika Holbruka. Za divno čudo, Viktorija Nuland u Beogradu ličila je ovoga puta na sve samo ne na sebe. Tako je, doduše, delovalo kad se gledalo spolja.

Apsolutno izvan uobičajene političke agresije, ispunjena prijateljstvom i razumevanjem, ona je u živome obraćanju našoj javnosti – koje sam gledao na N1 – mekim rečima (skoro tepanjem) pozdravila naš put u Evropu, dopustila slobodu da se ne opredeljujemo između Rusije i Zapada, izbegla, najzad, da se odredi prema eventualnom našem priznanju Kosova. Rekla je da je tu dijalog važan, i da je u pitanju proces. Bila je to muzika za Vučićeve uši. Ničim nije reagovala ni kad je intimus njenoga domaćina, onaj Vučićević iz Informera, prostački zaurlao, izvan šeme pitanja koja je važila za druge novinare, da šta će se raditi sa siledžijama i ubicama koji su preplavili Srbiju. Drugim rečima, fuck you draga gospođo, imamo ja i moj prijatelj važnijih pitanja od ovih kojima se ti baviš. Kako biste drugačije protumačili tu provokaciju? Nulandova je ostala mirna, i nasmejana.

Vratimo se nazad, na sadržaj posete: prema ovome što je rečeno, da, skoro pa ništa. Sve smo to uglavnom znali. I Vučić je na svom Tviteru napisao da su on i pomoćnica državnog sekretara razgovarali o putu Srbije u Evropu, o regionalnim izazovima, i o energetskoj stabilnosti. Opet, stare teme, i stare formulacije. Analitičar se na ovome mestu prirodno pita: a zašto je onda Nulandova uopšte i dolazila? Da opovrgne i anulira invektive o američkoj uključenosti u savamalske proteste, koje je izneo spomenuti premijerov prijatelj u svome opskurnome listu a potom i ona, pomalo opičena, portparolka ruskog MID-a, Marija Zaharova, u svojoj verziji tabloidne diplomatije? Da pita po stoti put za braću Bitići? Da pita za famoznu paljevinu američke ambasade? Da zatraži da se Vučićevi mediji i njegovi radikalski praoci uzdrže od prakse pritisaka na američkog ambasadora? Da veže Dodiku i noge i ruke? Da, najzad, zatraži da Ljilja Smajlović ode iz Politike zbog svog upornog antiamerikanizma?

Držim da zbog ovog poslednjeg nije dolazila, mada je smena pala u dan njenoga dolaska, kao dar za doček. Zbog drugih spomenutih stvari možda i jest, ali mi to ne znamo. Ako je, međutim, verovati glasovima koji stižu izvan škrtih, a što ne bih rekao: izvan bednih javnih obraćanja, koja su isporučila jednu besadržajnu, siromašnu, i, u krajnjoj liniji, lažnu sliku o tome o čemu razgovaraju Srbija i Amerika, onda ovo ipak nije bila propuštena prilika i izgubljen dan. Pođimo redom, samo nekoliko stvari. Nulandova je sa sobom povela ljude iz vojske, bez uniformi i sa uniformama, i nije ih sigurno vodila zbog nekog rituala. Dakako: poslata nam je ovom prilikom jedna suštinska poruka, sa više jasnoće i odlučnosti nego valjda ikada ranije – o tome, naime, da je Vašington rešen da pomogne Kosovu u finalnim njegovim naporima da formira svoju vojsku. Ta glavna vest stigla nam je najpre iz Prištine, gde se šatl Nulandove najpre zaustavio, ali je ona odjekivala ovde više nego tamo. Naši, ministar odbrane i načelnik generalštaba, ostali su, međutim, nemi, ostavljajući utisak, prilikom susreta sa gostima koje je predvodio Majkl Karpenter, da nemaju o tome ništa da kažu, čak ni nešto koncepcijski, antimilitaristički, kad ne već nešto drugo. Ne mogu oni tu stvar da spreče, to je jasno, ali mogu da izlože šta o njoj misle. Nisu.
Iza zavese susreta, ostala je i sledeća stvar: ako je ovoga puta izbegla da dublje razgovara sa Vučićevom opozicijom, Nulandova nije propustila priliku da domaćinima skrene pažnju na važnost nezavisnih institucija i ljudi koje njih bira parlament. To je bio suptilno biran cilj. Mislilo se pre svega na Sašu Jankovića, Rodoljuba Šabića i Brankicu Janković, čiji je rad u razgovorima spomenut sa nedvosmislenim patosom, i brigom za to da imaju odrešene ruke. Podeljeni su im za stolom i komplimenti, kao vrednostima Srbije, i u tome smislu, i kao patriotskim simbolima. Domaćine je to šta drugo nego nerviralo, ali preostajao im je uzak prostor za tu njihovu emociju. Videćemo kako će razumeti poruku.

Možda, ipak, najintrigantnija priča iza scene ovih razgovora Nulandove i Vučića je ona o mogućnostima da potpredsednik Bajden dođe uskoro u Beograd. Ako su naši izvori tačni, onda se radi o nedeljama, ne mesecima. Ovde se na jesen očekuje Medvedev, i ovo bi ispalo kao američki dolazak koji vodi računa o svom momentumu. Ali, kako se čuje, Bajden ne bi želeo da se vrati kući praznih šaka, i poklon odavde ne bi se ticao pre svega Rusije nego Kosova. Dva su tu potencijalna dogovora, koje bi Vučić morao u tome smislu da realizuje: jedan je u vezi sa telekomunikacijama, drugi u vezi sa elektroprivredom. Ali, da li će se Bajden pojaviti ovde, recimo sredinom avgusta, zavisi izgleda manje od njega a više od Vučića. Vučićev odgovor (Vučićev izgovor) na ponudu bio je da nema još vladu, neophodnu za delikatne i suštinske poteze, i da mu to predstavlja prepreku. Ako se dobro sećam, na margini nekoga otvaranja nečega, kazao je tu skoro da ćemo vladu imati pre nego Englezi. Englezi su je napravili za tri dana, a on neće evo ni za tri meseca. I ako ova poseta Nulandove nešto otkriva kao onaj side-efect, to je čvrsto saznanje da Vučić ima strašan strah od odlaska u Parlament. Ni ideja da mu na noge dođe njegova američka najveća simpatija (žalio je, setite se, što Bajden neće u trku za predsednika!) nije dovoljna da ga pokrene da završi taj posao ako želi da bude regularni premijer. On zna da ga u Parlamentu čekaju odvratna pitanja, i još odvratniji ispitivači, i to kod njega proizvodi politički spazam. Ukočen za recimo Radulovića, on je evo – ko bi rekao – ukočen i za Bajdena. Da sad nešto bane u Beograd, Bajden bi kao onomad Jeremiću kome drugome nego Vučiću jamačno rekao: A ti li si onaj trablmejker!