Da li i to postaje umetnost?

Smanjene proporcije figure istakle su njenu snagu. Da li tako smrt deluje – smanjuje nas na ovakav način? Ili smrt, sama po sebi, nije tako velika, i samo se telo smanjuje? Uz „Mrtvog oca“ osećamo tišinu i snagu umetničkog dela, koje čuva svoje tajne; utoliko pre kada je okruženo uobičajenim intrigama bučnih, direktnih Mladih britanskih umetnika, koji samo misle na novac.

Skoro tačno pre jednog veka francuski lekar i vajar Pol Riše napravio je odlivak mrtvog tela. Figura nage, mršave, prerano ostarele žene, čije je telo izobličila patnja. Naslov, ili pre oznaka, govori nam da je umrla od „reumatizma zglobova“, ali podnaslov – „Ataktična Venera“ („La Venus ataxique“) – govori nam više. Ataksija je spoljna manifestacija sušenja moždine ili tercijarnog sifilisa nervnog sistema. Sušenje moždine izaziva jedan od najjačih bolova koje poznaje medicina, a ovoje telo (ili kopija tela) koje je doživelo beskrajno mučenje. Leva ruka je iz zgloba gotovo izvrnuta upolje, desno stopalo okrenuto je za devedeset stepeni, a levo koleno je groteskno naduveno. Može biti da je to slučaj „Šarkoovog kolena“, s klasičnim ataktičnim promenama. Sve ima smisla, pošto je Riše bio direktor Odeljenja za pravljenje odlivaka ljudskog tela ili „glavni ilustrator patoloških nervnih promena“ u bolnici Salpetrijer u Parizu, kojom je upravljao čuveni neurolog Ž.-M. Šarko.

Ova propala, izmučena figura, gotovo bez grudi, oslikana naga u gotovo realističkom maniru, neizbežno nas podseća na drvene skulpture razapetog Hirsta – naročito one surovije, kakve su stvarane u severnoj Evropi. Pisac Alfons Dode, koji je patio od tercijarnog sifilisa, baš u vreme kada je i nastala ova slika (žena je umrla 1895, a on 1987), uporedio je svoju patnju – tačno, nebogohulno – s Hristovom na krstu: „Raspeće. Tako je to bilo prethodne noći. Mučenje na krstu: jaki trzaji šaka, stopala, kolena; nervi istegnuti i dovedeni do tačke pucanja.“ Eženb Karijer je naslikao portret Dodea 1893; Edmon de Gonkur ga je video, i zapisao u svom dnevniku: „Dode na krstu, Dode na Golgoti.“

„Mrtav otac“ je trebalo da bude izložen i prodat kao umetničko delo, skulpture mrtvog Hrista su izvajane da bi pobudile sažaljenje, strah i poslušnost; „Ataktična Venera“ je bila nastavno sredstvo za profesore i studente koji su proučavali nervne bolesti. Urađena je s velikom veštinom uzimanjem otisaka; onda je obojena i retuširana, dodata joj je kosa i približna boja kože; voajerski potezi Rišeovi i dalje se mogu videti u voštanom odlivku. Godine 2001. bila je izložena umetničkoj palati, u Muzeju Orsej, a izložbi priređenoj u šest soba i s eksponatima odlivaka sa živih modela, ili „moulages sur nature“, umetnika XIX veka. Možemo li, da li bi trebalo, moramo li da je nazovemo umetnošću?

Izložba je isprovocirala ovo pitanje, nenametljivo, ali i principijelno, uporno, bez ikakvih  zahteva u pogledu svog sadržaja, osim da se podstakne interesovanje – koje je, u svakom slučaju, bilo veliko i dovoljno čudno. Bilo je odlivaka napravljenih za svaku namenu, ali nisu bila izložena umetnička dela. Bilo je mrtvačkih maski i zapisa, ruku umetnika i stopala plesača, glava Maora i Islanđana (čak i jednog Engleza), atletskih torzoa, lica unakaženih u ratu, sifilističnih noseva, erotskih ženskih oblina, leproznih zadnjica, majmunskih glava, ruka jednog diva, odranih pasa i neobičnih gljiva, crvenih paprika i lubenica. Sve je prikazano – medicina, antropologija, frenologija, botanika, arhitektura, vajarstvo i čista zverska ljudska radoznalost. Ali umetnost pravljena odlivaka u XIX veku znala je svoje mesto: ona je bila sporedna, bila je tu da posluži. Pa zašto je onda pokušavala da bude nešto što bi teško bila i pre jednog veka ili nešto više?

Umetnost se tokom vremena menja; takođe se menja i odgovor na pitanje šta jeste umetnost. Predmete predviđene da posluže u pobožne, ritualne i rekreativne svrhe ponovo su kategorizovali oni koji su došli kasnije i bili pripadnici druge civilizacije, koja više ne reaguje na te, prvobitno zamišljene namene. Kakve bi bile karikature u časopisu New Yorker bez duhovitih crteža iz pećine Lasko, u kojima jedan slikar bizona pravi anahrone “umetničke” opaske drugom? Takođe se događa da se način rada i zanatska vešina smatraju neumetničkim u nekom periodu, a onda se ponovo procenjuju. U XIX veku je odnos između izlivanja otisaka sa živog modela i sklupture bio isti kao i odnos između fotografije i slikarstva, i svaki sličan način rada se u odnosu na stariju umetničku formu smatrao obmanjivačkom alternativom. Njihovi kvaliteti – brzina i snažan realizam – takođe su u sebi nosili ograničenja: malo ili nimalo prostora je ostavljeno za maštu. Godine 1821. izvesni doktor Antomarši je na Sv. Jelenu odneo mrtvačku masku Napoleona; tokom nekoliko godina, počele su da kruže kopije napravljene bez njegove dozvole. Godine 1834. Antomarši je podneo tužbu, a njegov advokat je tvrdio da “odlivak treba da se tretira na isti način kao i vajarsko i slikarsko delo, te je pravno gledano “careva mrtvačka maska istinsko umetničko delo”. Odbrana je tvrdila da je livac bio “čisti plagijator Prirode i Smrti” i da je izlivanje otisaka na osnovu živog modela samo fizički posao”. Sud se složio s ovom argumentacijom, odbacivši Antomaršijevu tužbu s obrazoloženjem da on nije posedovao prava na delo koje je stvorio – drugim rečima, posebno se istaklo da on nije umetnik. Za mnoge je pravljenje odlivaka na živom modelu bila uvreda za kreativni rad vajara. Roden je rekao: “Radi se brzo, ali to nije umetnost.” Drugi su se bojali da celokupni estetički kanon mogao biti “skroz uništen”: ako bi se previše dozvolilo prikazivanje Prirode, to bi udaljilo Umetnost od njene istinske težnje za Idealom.

Gogen je pred kraj veka bio zabrinut razvojem fotografije: ako ikada taj proces odvede do upotrebe boje, zašto bi se neki slikar trudio da postigne sličnost četkicom napravljenom od veveričjeg repa? A ipak, slikarstvo se pokazalo zapanjujuće otpornim. Fotografija ga je promenila, naravno, baš kao što je i roman morao da preispita narativ nakon pojave filma. Ali pukotina između starije i mlađe umetničke forme uvek je bila uža nego što su to mislili nepopustljivi. Slikari su uvek imali tehničku pomoć – asistente u ateljeu koji su radili na dosadnim detaljima, koristili su kameru lucidu i kameru opskuru; s druge strane, očigledno manje zahtevni zanatski radovi podrazumevali su veliku veštinu, razmišljanje, pripremu, odabir i – zavisno od toga kako ćemo definisati takav rad – maštu. Izlivanje odlivaka na osnovu živog modela je bio složen tehnički posao, što je ustanovio i Bendžamin Robert Hejdon, kada je sipao 250 litara maltera preko Vilsona, modela-crnca, i gotovo ga usmrtio.

Vreme menja naš pogled na svet. Svaki nov umetnički pokret podrazumeva novu procenu onoga što se zbivalo pre njega; ono što se sada radi menja ono što je prethodno urađeno. U nekim slučajevima to jednostavno služi vlastitoj koristi, pri čemu se nova umetnost služi starom kako bi sebe opravdala: pogledajte kako ono prethodno ukazuje na sve ovo, zar nismo najpametniji što predstavljamo vrhunac svega onoga što se radilo pre nas? Međutim, obično je to pitanje ponovnog buđenja senzibiliteta, što nas podseća da stvari ne uzimamo zdravo za gotovo; svako malo nam je potreban estatički ekvivalent operacije katarakte. Bilo je mnogo eksponata na toj izložbi u Muzeju Orsej – nevini mali igrači u drugoj polovini XIX veka – koji bi se danas, srećom, nalazili u prodajnoj ili javnoj galeriji. Tu se nalazio i Balzakov bademantil, izliven u belom gips-malteru, kako čudno stoji sam za sebe, opirući se gravitaciji, kao da ga je pisac trenutno skinuo i tu ostavio. Mnogi kustosi bi se odlučili da izlože i zadivljujući odlivak ruke diva iz Barnumovog cirkusa (francuski anonimni umetnik, oko 1889, vosak, platno, drvo, staklo, 53x34x19,5 cm). Prvi utisak je na oku – zapaža se suprotnost između neočekivane veličine i izuzetne verodostojnosti – što je Muek stalno koristio.

Zatim, pojavljuje se ljudski element: primećujete da ispod noktiju ima prljavštine i da jagodice prstiju jako štrče iznad njih (da li je div nervozno grizao nokte ili gigantizam znači da mesto jednostavno nadrasta nokte?). Onda obratite pažnju na elemente izbora, aranžmana, umetnosti ako hoćete – da uredan, nabran kraj rukava s dugmetom, što sve delu pruža ravnotežu i raznolikost teksture. Iako je ovo samo modelovana ruka, ipak deo, u potpunosti, predstavlja celinu; i kao eksponat koji je javno izložen, proniciljivo i dirljivo nas podseća na original u punoj veličini, koji je u svoje vreme, u istoj meri, bio žrtva piljenja u njega. Nismo daleko od Degaove slike “Mala balerina” (“La petite danseuse”), za koji je jedan kritičar rekao da bi trebalo da bude izložena u Dipetrenovom muzeju patologije; ipak, bliži smo savremenoj umetnosti koja ovo delo naziva veoma modernim.

Ah, da li je to umetnost? To staro, neprestano ponavljano pitanje postavljalo se kadgod se cigle polože, kreveti raspreme, ili svetla upale ili ugase. Umetnik braneći je, odgovara: “To je umetnost jer sam ja umetnik pa, prema tome, sve što uradim je umetnost.” Galerista pominje estetički kodeks koji bez razumevanja ponavljaju ili mu se rugaju nitkovi i lupeži u štampi. Uvek bi trebalo da se složimo s umetnikom, bez obzira na to šta mislili o delu. Umetnost nije i ne može biti hram iz kojeg treba odstraniti nesposobne, šarlatane, one koji jure za srećom i one koji traže publicitet; umetnost je više nalik kampu za izbeglice u kojem većina stoji u redu čekajući vodu s plastičnom kantom u ruci. Ono što „možemo“ da kažemo, ipak, kada pogledamo još jedan video malog dela umetnikovog svakodnevnog života, koji se beskrajno ponavlja, ili zidni kolaž običnih fotografija, jeste: “Da, naravno da je to umetnost, naravno da ste umetnik, i vaše namere su ozbiljne, siguran sam. Problem je u tome što to nije mnogo vredno: pokušajte da o tome više razmislite, unesite nešto originalno, poslužite se veštinom, maštom – pokažite interesovanje, jednom rečju.” Veliki majstor kratke priče, Džon Čiver, jednom je rekao daje prvo pravilo estetike – interesovanje.

Većina umetničkih dela, svakako, predstavlja lošu umetnost; veliki procenat umetničkih dela danas je lične prirode; a loša lična umetnost je najgora od svih. Član žirija takmičenja u poeziji jednom mi je ispričao kako je detaljno iščitavao hiljade i hiljade amaterskih pesama: “Bilo je”, rekao je, “kao da je većina njih, upravo, odsekla deo sebe, ruku ili nogu, uvila ga i poslala.” Ne bi trebalo da sumnjamo da je to bila poezija, baš kao što je, recimo, delo Tresji Emin umetnost. Ovde bi trebalo da pozdravimo pesnika Krejga Rejna, koji je upotrebio termin “homeopatski”, kako bi opisao delo čiji je umetnički sadržaj toliko razblažen da ne može imati bilo kakav estatički efekat nego placebo.

Bart je objavio smrt autora, oslobađanje teksta od autorove namere, te posledično osnaživanje čitaoca; doduše, ovo je izjavio, može se spomenuti, u jednom tekstu napisanom s posebnom namerom kako bi saopštio nešto vrlo specifično čitaocuod kojeg se očekuje da ga ne razume pogrešno. Ali ono što ne može baš dobro da posluži u književnosti može u umetnosti. Slike izmiču namerama njihovih tvoraca; tokom vremena “čitalac” zaista postaje moćniji. Mali je broj nas koji mogu da posmatraju srednjovekovnu oltarsku ikonu u skladu sa slikarevom “namerom”, a kamoli afričku skulpturu ili one figure s Kiklada koje su pohranjivane s pokojnicima. Premalo verujemo, a estetički znamo previše; stoga, mi ponovo stvaramo, iznalazimo nove vrste zadovoljstava u umetničkim delima. Isto tako, odsustvo umetničke namere kod Pola Rišea i drugih zaboravljenih zanatlija koji su ljudsko telo mazali bojom, koji su modelovali, izlivali, ukrašavali i lickali pre jednog veka i nešto duže – više nije od značaja. Ono što je bitno je sačuvani objekt i naša reakcija na njega. Provere su jednostavne: da li ta dela privlače oko, uzbuđuju intelekt, podstiču um na razmišljanje i pokreću srce; sem toga, da li se primećuje koliko je prisutna veština? Danas veliki deo moderne umetnosti uznemirava samo oko i nakratko intelekt, ali ne uspeva da zaokupi um i dušu. Možda, da upotrebimo staru dihotomiju – lepo retko sadrži značaju dubinu. (O ovoj temi, uzgred budi rečeno, trebalo bi da pratimo ne Kitsa već Larkin “Uvek sam verovao da je lepota u lepoti, istina u istini, da nije sve u tome da znate sve na svetu niti da je potrebno da znate.”) Jedno od trajnih zadovoljstava koje nam pruža umetnost leži u njenoj sposobnosti da nam se približi iz neočekivanog ugla i da nas navede da naglo zastanemo u čudu. Ataktična Venera ne čini delo “Mrtav otac” rona Mueka manje izražajnim i potresnim; ali ona se zaista nudi kao saputnik, prethodnik i, da – suparnik.

JP Službeni glasnik objavilo je knjigu engleskog romanopisca i esejiste Džulijana Barnsa Širom otvorenih očiju (urednica Milka Zjačić avramović). Reč je o zbirci eseja u kojima autor aalizira opus pedesetak velikana likovne umetnosti XIX i XX veka. Barnsovi tekstovi, kako primećuje recenzent Mileta Prodanović, odišu verom u misiju slikarstva, i čitaoca koji živi u epohi sveopšte lakoće i površnosti podsećaju na postojanje velike umetnosti.

Uz saglasnost izdavača Danas iz ove knjige prenosi jedan esej u kojem Džulijan Barns možda najcelovitije iznosi svoj pogled na umetnost.