Da li ima pozorišta bez publike?

Tema „nepopularnih razmišljanja” o pozorištu bila je aktuelna u dnevnom listu „Pravda” i mnogo pre nego što je ovaj termin počeo da kruži internetom u 21. veku, u eri socijalnih mreža. Autor teksta bio je Borivoje Jevtić, jedna od brojnih zanimljivih ličnosti prošlog veka.

Kao glavno „nepopularno razmišljanje” nametnulo se pitanje sa kojim su se dramski umetnici vekovima borili – da li je pozorište umetnost. Ako jeste, kada je to? Ako nije, zašto nije? 

Kako u svemu postoji ravnoteža koju čine suprotnosti, ni ovo nije izolovan slučaj. Postojali su, kao što i danas postoje, oni koji su smatrali da jeste, ali i oni koji su branili stav da nije.

„Najzad, sama istorija pozorišta, stara preko dve hiljade godina; borbe oko njega i za njega; ona važnost koju mu ukazuju sve državne kulturne politike na svetu – sve su to dokazi da je ustanova pozorišta – filozofski bi se to reklo: pozorišta kao takvog – idealno ostvarenje jedne zajednice srodnih umetnosti, jedna umetnička simbioza, prvog reda.”

Oni koji su, pak, stava da već stvorene forme nisu dovoljne, te da je sumnja najbolji prijatelj svakog napretka, pa i umetničkog, držali su se Platona, oduzimajući pozorišnoj umetnosti odlike autonomne, stvaralačke duhovnosti.

„A o pozorištu su govorili kao o otrovu koji demorališe mase, jer im mesto stvarnosti daje iluziju, i mesto pravog života jedan njegov netačan, iskrivljen surogat.”

Zalaženje u teorijska pitanja iz, kako autor kaže, nepouzdane oblasti estetike, nisu bila interesna sfera ovog teksta, već ono praktično.

„Uvek je sam teren – praktična primena pitanja i praktično obrazloženje apriorističke formule – najcelishodniji odgovor na jedan problem koji ima dva lica i seče sa dve oštrice.”

Kada se gleda praktična strana, autor ističe nekoliko faktora koji čine „pozorište na terenu”: predstava, repertoar i publika. 

Iako izostavljena, pozorišna kritika nije manje važna, čak, autor ističe, sastavni je deo, ali ona dolazi „post festum”, dok je ovog puta akcenat na „stanju u toku”.

Često se može čuti kako je neka predstava bila dobra iako je pozorišni komad bio slab. Uzimajući u obzir da bi to značilo kako je gluma presudan faktor, moglo bi se reći da je gluma autonomna umetnost. Međutim, autor smatra da to nije tako.

„U tom slučaju ne bi glumac bio samo tumač teksta, koji preobražava prema jačini i stepenu svoga talenta, nego i pisac, stvaralac njegov, majstor improvizacije koji je u istom trenu dvostruki stvaralac i dramski pisac i najverniji i najneposredniji tumač tog pisca.”

Spajanjem više autonomnih umetnosti stvara se novi umetnički oblik, ali ne bez odricanja od sopstvenih odlika. Taj skup koji stvara novi umetnički oblik, podleže i zakonima samog prostora, odnosno pozorišta, te je najsloženija i najteža, ističe autor.

Na tom mestu, javlja se pitanje – da li postoje veliki glumci bez velikih uloga?

„Svi veliki glumci tražili su velike tekstove da bi mogli dati velike kreacije. I učili te tekstove s pažnjom, ili ulazili u njih intuitivno – to je pitanje od drugostepene važnosti; ali je istoriska činjenica da velikih glumaca nije nikad bilo bez velikih dramskih pisaca, ukoliko veliki pisci nisu često bili i veliki glumci (Sofokle, Molier, Šekspir).”

Neizbežno je bilo dotaći se i pitanja dobre glume u lošim pozorišnim komadima. O ovoj temi govorili su mnogi, a među njima je bio i Gete.

„Dobri glumci napraviće nešto i od rđavog komada. Tačnije je govorio Gete, čovek praktičnog pozorišnog iskustva: on glumca stavlja u prvi plan. Drugo su, opet, pitanja dramskog teksta.”

Dramski umetnici, glumci, nisu delili mišljenje sa Geteom. Za njih, tekst je od izuzetnog značaja.

„Drugačije razmišljaju veliki glumci, nadahnuti umetnici, oni znaju vrednost plemenitog teksta, i traže ga. Samo, oni su retki, kao što je retko sve što je izuzetno darovito.”

Drugo „nepopularno mišljenje” ili velika pozorišna zabluda, kako ju je autor nazvao, odnosi se na sam repertoar. Akcenat je stavljen na hipotezu da je repertoar onakav kakvoj je publici namenjen.

„Pravdajući rđavu repertoarsku politiku, mnogi pozorišni ljudi svaljuju krivicu na publiku i stepen njene kulturne zrelosti. Drugi se brane finansiskim uspehom: Pozorište je ustanova namenjena širokim narodnim slojevima; koja korist od najboljeg repertoara – ako ova kuća Molierove ‘velike umetnosti’ zjapi prazna?”

 Stavljanje repertoara i samog pozorišta u takav kontekst, ruše se osnove onoga što pozorište zapravo jeste – nega viših osećanja i uzvišenijih ideja.

„Publika utiče na repertoar, ako joj se to dopusti; ili postaje takva kakav joj se repertoar daje, u kakvoj igri, u kakvoj spremi i opremi. Inače se pozorište pretvara u obično zabavište, lišeno svake umetničke funkcije, i po vrhu, one glavne funkcije: da bude merilo stvaralačkih kulturnih mogućnosti jednog naroda, duhovni primer i obraz.”

Sudeći po mišljenju autora, zaista nema pozorišta bez publike.

„O publici se čuju često laskava mišljenja. Čućete ih naročito u pozorišnim krugovima, iz potpuno shvatljivog uzroka: ni u jednoj umetnosti nije dodir između publike i umetničkih ostvarenja bliži i neposredniji koliko u pozorišnoj umetnosti.”

Jedan smeh povlači drugi, jedan pljesak povlači sledeći, stvarajući jednu vrstu kolektivne zaraze.

„Pozorišni ljudi znaju kako generalna proba nekog komada možda duhovitog, ali koji se daje samo pred nekoliko zainteresovanih stručnih lica, protiče pokatkad mrtvo, bez ikakvog odjeka. Čak i oni koji glume taj komad, besumnje i pod uticajem praznog gledališta, još su daleko od prave ‘forme’, nedostaje im ono grozničavo podrhtavanje koje se rađa čim glumac čuje žagor publike iza zatvorene zavese.”

Borivoje Jevtić za svog života postao je deo istorije stvarajući je, kroz svoja dela, pisana i ona koja moraju da se osete, ali i kao deo pokreta „Mlada Bosna”. „Pravda” je u ovom četvorobroju objavila kompletan esej na celoj jednoj strani.

Celokupno izdanje može da se čita na linku Narodne biblioteke.

Za dnevni list „Vreme” i njegov četvorobroj uoči Vaskrsa, Boško Tokin, pionir filmske kritike na ovim prostorima, razmatrao je o velikim svetskim imenima iz sfere filmske režije.

„Ako se izbliza posmatra istorija filmske umetnosti, vidi se da su izvesni sižei jedno vreme u modi, a onda nestaju. Kada je talas mode izneo poneku vrstu filma ni velikim režiserima nije uspelo da se otrgnu i oni su, pored lepih filmova, radili i prosečne.”

Među imenima koja je naveo našli su se brojni režiseri iz celog sveta, od Rusije, preko Evrope, pa sve do američkog tržišta. Međutim, nekoliko imena dobilo je poseban prostor za detaljniju analizu.

Na prvom mestu bio je nemački režiser, Ernst Ljubič. U moru drugih pokušaja, uspelih ili manje uspelih, njegovi pokušaji u području istorijskih rekonstrukcija, karakterističnih za to vreme, najviše su zapali Bošku Tokinu za oko.

„Ljubič je bio prvi koji je u monumentalne filmove uneo realnost i pokazao da se istoriski filmovi mogu realistički prikazati. Osim toga, sve šta je ovaj ‘čarobnjak’ filma radio, bilo je uvek fotogenično.”

Kao drugog, naveo je Fric Langa, takođe nemačkog režisera. Od njegovih filmova istakao je: „Tri svetlosti”, „Nibelungen” i „Metropolis”.

„Monumentalan i poetičan, poneki put teatralan, majstor u iznošenju velikih gomila na filmu, Lang je tu i tamo zalutao i trošio svoj talenat u filmove kao što su ‘Dr Mabuze’ u kojima ima samo vanrednih pojedinosti.”

Kao remek dela sedme umetnosti navedeni su i filmovi „Faust”, „Mefisto”, „Poslednji čovek” i „Izlazak sunca” autora Fridriha Murnaua, takođe nemačkog porekla.

„Murnau je simbolizam slika doveo do vrhunca. Umeo je da istakne realni simbolizam slika i da taj simbolizam oduhovi.”

Navodeći ga kao autora prosečnih filmova, Tokinovu pažnju Evald Andre Dipon privukao je flimom „Variete”.

„Nema u njemu ničeg suvišnog, nijedne greške. Režija igra, tehnika savršeni su. Sve ono što je film skoro trideset godina tražio, našao je Dipon.”

Nije samo Evropa radila. Holivud je u svemu pratio evropski film, ističe autor. Jedno od holivudskih ostvarenja koje je vredno pomena bio je „Ben Hur” Freda Nibloa iz 1925. godine.

„Ben Hur Freda Nibloa rezime je ukusa jedne epohe. U njemu je izražen do sitnica duh miliona koji su tražili i da ih film zabavlja i trone i da vide lepe scene i da se rastuže nad sudbinom glavnog junaka.”

Boško Tokin je u ovom, na neki način, rezimeu i kritici nabrojao još veliki broj filmskih režisera i njihovih, za istoriju filma, značajnih dela.

Celokupno izdanje može da se čita na linku Narodne biblioteke.

List Danas svakoga dana prelistava glavne vesti na današnji dan pre 80 godina, tačnije 1940. godine. Predmet analize su dnevni listovi Vreme i Pravda, koji danas ne postoje. Ideja jeste da se čitaoci vrate u prošlost, da sa vremenske distance vide kako su izgledale vesti, ali i kako su novinari, pa i sami sugrađani, razmišljali u Srbiji u turbulentnom periodu između dva rata i pred sam početak Drugog svetskog rata. Pored političkih vesti, objavljivaćemo i društvene, ekonomske, ali i vesti iz domena zabave i sporta.

Projekat je realizovan u saradnji i uz materijal iz digitalne arhive Narodne biblioteke Srbije i Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“.