Da li je blef Dodikovo najjače oružje?

Sagovornici su bili Neven Anđelić, profesor na Regent’s univerzitetu u Londonu, i Siniša Vuković, profesor na američkom Johns Hopkins univerzitetu.

Bilo je reči o tome zašto se Dodik opredijelio da podržava rusku agresiju na Ukrajinu, da li je on jedan od najvernijih Putinovih saveznika u Evropi, da li vodi vlastitu politiku ili prima naloge iz Moskve, koliko njegovi potezi destabilizuju Bosnu i Hercegovinu, a koliko region, zašto su reakcije Zapada na njegove poteze do sada bile relativno mlake, da li zbog neslaganja u Evropskoj uniji ili zato što Vašington i Brisel ne znaju šta bi sa Dodikom.

Razgovaralo se i o tome šta je NATO htio da poruči nedavnim prelijetanjem dva američka bombardera u niskom letu nad Bosnom i Hercegovinom, da li Zapad veruje da bi preko predsednika Srbije Aleksandra Vučića mogao da obuzda Dodika, da li će Dodik ostvariti svoju pretnju o otcjepljenju Republike Srpske ako Visoki predstavnik Christian Schmidt donese odluku o državnoj imovini, kao i o tome da li bi NATO intervenisao ako bi Dodik nakon odluke o otcepljenju izveo policiju na administrativnu granicu između Republike Srpske i Federacije Bosne i Hercegovine.

Omer Karabeg: Može li se reći da je Milorad Dodik jedan o najvjernijih ruskih saveznika u Evropi?

Neven Anđelić: Moglo bi se reći, ali pitanje je koliko je to bitno za Rusiju. Dodik je saveznik na poddržavnom nivou, to je isto kao da je lider jedne regije u nekoj državi blizak idejama Moskve. Međutim, zbog toga što se on nalazi na čelu Republike Srpske unutar Bosne i Hercegovine Zapad mora da ulaže dodatne napore kako bi sprečio maligni ruski utjecaj na Zapadnom Balkanu.

S tog stanovišta Dodik je za Moskvu izuzetno koristan igrač. On je svakako jedan od najglasnijih saveznika Moskve. Ali njegovo glas se ne čuje na svetskoj sceni. Njegova uloga je ograničena na Bosnu i Hercegovinu, odnosno u najboljem slučaju na Zapadni Balkan.

Siniša Vuković: Dodik i sam prihvata takvu ulogu i vrlo se njome ponosi. Ali njegova uloga nije da promoviše rusku politiku kako bi Rusija preuzela primat u regionu, njegov cilj je destabilizacija Zapadnog Balkana koji je snažno usmeren ka Evropskoj uniji.

A destabilizacija Zapadnog Balkana čini i Evropu i Zapad nestabilnijim i doprinosi konfuziji kad je reč o njihovoj politici prema tom regionu. Njegova uloga je da bude „spoiler“, neko ko kvari igru. Dodik to čini veoma uspješno, kompromituje određene procese i do nipodaštavanja gazi norme i principe. U tome je ne samo uspešan, nego i veoma koristan.

Jedina karta

Omer Karabeg: Početkom ove godine Dodik je u jeku ruske agresije na Ukrajinu odlikovao ruskog predsednika Putina najvišim ordenom Republike Srpske, a nedavno je tokom posete Rusiji, gdje ga je primio ruski predsednik, izjavio da je ukrajinski rat sukob Zapada i Rusije, da je Rusija bila prisiljena na vojnu intervenciju, a zemlje koje su uvele sankcije Rusiji nazvao je neprijateljskim. Putin je ovih dana i odlikovao Dodika ordenom Aleksandra Nevskog.

U isto vreme, Dodik vređa zapadne ambasadore najgorim rečima. Američkog ambasadora u Bosni i Hercegovini nazvao je smradom. Zašto su njegovi potezi sve agresivniji i agresivniji? Izgleda da on nema granicu.

Neven Anđelić: Mislim da Dodik ima u vidu kako je završio Slobodan Milošević, pa je odlučio da potpunosti igra na jedinu kartu koja mu je preostala. On nastoji da sebi produži politički život i obezbedi sopstvenu sigurnost. Setimo se gdje je završio Veljko Kadijević, gde su završili mnogi iz Miloševićevog režima. Završili su u Rusiji. Mislim da Dodik vidi sebe u tom kontekstu.

Siniša Vuković: Mislim da je Dodikova strategija veoma promišljena. Nije on prvi koji se koristi zapaljivom i bombastičnom retorikom. Postoje slični političari u svetu koji su koristili takav narativ kako bi konsolidovali svoju bazu i od sebe načinili neku vrstu žrtve ili martira koji se bori protiv „zapadnih imperijalističkih sila“. U tu strategiju spada i stalna eskalacija poteza. Čim ne postigne željeni rezultat, Dodik podiže prag pristojnog i prihvatljivog i pojačava viku. On na sebe skreće pažnju ne zbog onoga što je uradio već zbog onoga što preti da će uraditi.

Na taj način obesmišljava politiku i stvara osećaj bespomoćnosti jer se stiče utisak na njemu niko ništa ne može.

Postoje Bonska ovlašćenja, ali mi znamo da se one neće primeniti na način na koji su se primenjivale devedesetih godina. To je davno prošlo vreme. Ne možemo očekivati da Zapad ima isti pristup kao što je imao u jeku rata ili nedugo nakon njegovog završetka.

Danas su potpuno nove okolnosti u kojima Dodikova strategija, na žalost, prolazi. On je primer kako igra kvarnjaka može da se isplati i održi nekoga politički relevantnim. To urušava smisao bavljenja politikom, da ne pominjem konfuziju koja se stvara oko toga da li Bosna i Hercegovina zaslužuje da bude funkcionalna država.

Svi se upliću u Dodikov narativ, pa se onda plasira besmislena teza – kad već ne možemo da ga savladamo, hajde da prihvatimo da Bosna i Hercegovina ni ne mora da bude baš toliko funkcionalna država.

Omer Karabeg: Da li Dodik radi po zadatku?

Neven Anđelić: Mislim da u potpunosti ne radi po zadatku. Dodik radi ono što je osmišljeno u krugu njegovih najbližih saradnika i savetnika. U geopolitičkoj konstelaciji u svijetu, koja je nastala poslednjih godina, oni vide mogućnost da Republika Srpska ostvari nezavisnost, da se otcepi i kasnije pripoji Srbiji. To je vrlo uzak krug ljudi koji na osnovu snažnog antizapadnog sentimenta kreiraju politiku koju on pokušava da sprovede. U osnovi te politike je negiranje opstanka Bosne i Hercegovine.

Još čekam da neki od njegovih savetnika izađe sa analizom zašto je Bosna i Hercegovina izmišljena država, a Hrvatska, Crna Gora, Srbija ili bilo koja druga nije. Svaka država je umetna tvorevina. Nijedna nije nastala prirodno. To je činjenica.

Omer Karabeg: Dobija li Dodik naloge iz Moskve?

Siniša Vuković: Mislim da stvari nisu baš toliko direktne. Više je reč o njegovom tumačenju vlastite uloge. Međutim, ja bih skrenuo pažnju na nešto što se, čini mi se, često zanemaruje – zašto u Republici Srpskoj ne postoji nikakva alternativa koja bi kontrirala Dodikovom narativu. On je uspeo da politički diskurs u Republici Srpskoj do te mere ekstremizuje i radikalizuje da nećete naći alternativu njegovoj politici.

Politički diskurs je do te mere obesmišljen da nema alternative, već samo nijansiranje ekstremne politike. Zbog čega se u Republici Srpskoj još uvek nije pojavio neko ko je u stanju da mu oponira na način na koji bi obesmislio njegovu strategiju? Mislim da je tu suština problema.
Bučna nelagoda

Omer Karabeg: Zapad je do sada prilično mlako reagovao na Dodikove poteze. Sjedinjene Američke Države su mu uvele sankcije kojima se on ruga, a mora se priznati da ga previše i ne pogađaju. Evropska unija ne može ništa da preduzme jer Dodik ima zaštitnike poput mađarskog premijera Orbana. Ispada da Zapad praktično ne zna šta bi sa Dodikom.

Neven Anđelić: To se dešava prvo zbog toga što su suštinski interesi Zapada u ovom momentu van Zapadnog Balkana. Drugo, funkcionisanje liberalne demokratije je komplikovanije i manje odlučno nego što su to autoritarni režimi. Možemo govoriti i o neslozi na Zapadu jer vidimo da su SAD i Velika Britanija Dodiku uvele sankcije, dok Evropska unija kaska jer ne može da usaglasi 27 različitih interesa 27 različitih zemalja.

Siniša Vuković: Ja sam sklon školi mišljenja koja smatra da Zapad još uvek nema jednu telefonsku liniju. Na Zapadu ima više Zapada. Zapad nema jedinstvenu agendu i to je ono što ljudi poput Dodika vešto koriste. Dodik nije jedini. To mnogo veštije koristi Aleksandar Vučić koji uspeva da se provuče kroz praznine zapadnih politika u regionu. Mada to Dodik radi rogobatnije i traljavije, on i dalje uspijeva da zadrži podršku onih koji su skloni njegovoj ekstremno desnoj etnonacionalističkoj retorici.

Ne zaboravite da mu je ministar inostranih poslova Mađarske Peter Sijarto uputio poruku podrške nedugo nakon kritike koja je došla iz Evropskog parlamenta. Dodik takođe može da računa na desne snage u Evropi koje urušavaju temelje Evropske unije. Oni u Dodiku vide bliskog partnera. Nije da on nema partnere na Zapadu, ali ih još uvek nema na ključnim mestima odlučivanja. Ipak, s obzirom da se Zapad bavi većim problemima, Dodik uz svu svoju agresivnu retoriku ostaje samo neka vrsta bučne nelagode.

Dodik se, nažalost, na Zapadu percipira kao nešto što se može kontrolisati slanjem određenog broja trupa, upućivanjem oštrih poruka ili stalnim „izražavanjem zabrinutosti“ Evropske unije što je već postalo predmet ismejavanja.

Međutim, što se duže bude odugovlačilo, politika Dodika će biti normalizovana. Tu nastaje veliki problem za cijeli region. Jer primjer koji daje Dodik pokušava se repodukovati na sjeveru Kosova, na neki način i u Crnoj Gori. Jača uticaj Rusije, crkve i Beograda dok Zapad pokušava da se retorikom nosi sa tako destruktivnom politikom kao što je Dodikova.

Američki bombarderi

Omer Karabeg: Jedno od najjačih upozorenja Dodiku bilo je nedavno prelijetanje dva američka bombardera u niskom letu iznad Bosne i Hercegovine. Da li je to imalo nekog efekta?

Neven Anđelić: Mislim da to dugoročno nema preteranog efekta. Nije to prvi put. Bile su i pokazne vežbe NATO snaga sa oružanim snagama Bosne i Hercegovine. NATO je prisutan u Bosni i Hercegovini od rata devedesetih i on de facto kontroliše celu regiju bez obzira što Srbija, Kosovo i Bosna i Hercegovina nisu članice. Ja, međutim, ne vidim da se u Bosni i Hercegovini zaoštravaju odnosi među ljudima bez obzira na retoriku političkih lidera.

Siniša Vuković: Mislim da je to preletanje više bilo neka vrsta poruke onima koji očekuju reakciju Zapada. Oni su to doživeli kao potvrdu da Zapad i dalje posvećuje pažnju regionu i Bosni i Hercegovini. Ali to ni na koji način nije uplašilo Dodika. Naprotiv, mislim da takve stvari njega osnažuju. On upravo i želi takvu reakciju. Njemu to treba kako bi opravdao dalju eskalaciju. Vrlo je očigledno da Dodik politički opstaje zahvaljujući podršci koju uživa u Beogradu, ali Zapad to ni na koji način ne koristi kao sredstvo kontrolisanja Dodika.

Istovremeno, Zapad ne vidi potrebu da na bilo koji način osnaži ili ohrabri političke činioce u Bosni i Hercegovini koji otvoreno oponiraju Dodiku zato što su oni marginalni i ne mogu kratkoročno donijeti bilo kakve političke rezultate. Zbog toga Zapadu ostaje samo traljava strategija da s Dodikom nosi i rve koliko može.

Očigledno je da Zapad nema viziju o budućnosti Bosne i Hercegovine za razliku od odnosa Srbije i Kosova gde je vizija normalizacija i međusobno priznavanje. Još uvek nije do kraja definisano da li treba revidirati ili snažiti Dejton, da li treba jačati Republiku Srpsku, da li treba jačati Sarajevo, kako će da izgleda budućnost Bosne i Hercegovine u narednih 25 godina jer vidimo da je zemlja još uvek zaglavljena u 1995. godini.

Omer Karabeg: Da li je taktika Zapada – bilo je takvih spekulacija – da prvo pridobije Vučića i privuče ga na svoju stranu, pa da onda od njega traži da obuzda Dodika? Jer jedino bi Vučić bez većih turbulencija mogao da obuzda Dodika s obzirom na ugled koji ima u Republici Srpskoj.

Neven Anđelić: Teško je procijeniti koliki je uticaj Aleksandra Vučića u Republici Srpskoj kada se uporedi sa Dodikovim utjecajem. O tome je moguće samo spekulisati bez jasnih pokazatelja o javnom raspoloženju među Srbima u Bosni i Hercegovini. Zapadu je Vučić mnogo bitniji za rešenje kosovskog pitanja. Kao što ne postoji alternativa Dodiku u Republici Srpskoj, ni u Srbiji ne postoji dovoljno snažna alternativa Vučiću. Imamo dva autokratska režima – jedan na državnom, drugi na poddržavnom nivou.

Zapad, međutim, toleriše autokratske vođe dok god ne ugrožavaju stabilnost regije i ne čine probleme Zapadu, odnosno Evropskoj uniji. Vučić je naučio da igra u tom kontekstu. Dodik je ispao iz te igre. Tako da nisam siguran da ga Vučić može eliminisati. Ne vidim jasne znakove da je to moguće.

Dodik i Beograd

Omer Karabeg: Gospodine Vukoviću, mislite li vi da bi Zapad preko Vučića mogao nekako da obuzda Dodika?

Siniša Vuković: To je jedini put. Koliko se to na Zapadu vidi – stvar je individualne procene. Upravo u tome je i problem. U razgovorima sa donosiocima odluka na Zapadu neretko ćete čuti da oni ne vide način na koji bi Vučić bio u stanju uticati na Dodika, da je Dodik neka vrsta solo igrača koji ima sopstvenu agendu i da Vučić u najboljem slučaju može samo da ga primiri, ali ne i da ga promeniti.

S druge strane, jasna je povezanost Dodika s Beogradom. Kad kažem Beogradom, tu ne mislim samo na Vučića, već na celokupni sistem – bezbednosni, crkveni, medijski i intelektualni koji ga podržava. Iz tog sistema Dodik crpi svoj politički legitimitet. Dodikov politički legitimitet zasnovan je pre svega na podršci Beograda, a ne na podršci koju uživa u glasačkom telu Republike Srpske. Građani Republike Srpske uvek gledaju šta Beograd kaže, pa podrška koju Dodik uživa u Beogradu nadjačava bilo koji drugi legitimitet.

Omer Karabeg: Ali baš zato što je glasačko telo Republike Srpske okrenuto prema Beogradu, dalo bi se očekivati da će Dodiku pasti podrška u Republici Srpskoj kada bi mu rukovodstvo Srbije okrenulo leđa. ​

Siniša Vuković: Sigurno. Ali Dodik je u ovom trenutku koristan igrač za sve strukture koje sam pomenuo. Zato što se te strukture, koje su etnonacionalističke i ekspanzionističke, nisu pomirile sa rezultatima rata 1995. godine. Za neke od njih – to je Ivica Dačić čak i javno priznao – primirje 1995. bilo je samo prvo poluvreme. Oni sada preko Dodika i njemu sličnih oblikuju procese kako bi došli do konačnog rezultata, a to je stvaranje srpskog sveta.

Teško je očekivati od Vučića ili od nekoga bliskog Vučiću da okrenu leđa Dodiku jer bi time izgubili jednog od ključnih igrača u regionu za sprovođenje agende srpskog sveta. Jasno je da se svi problemi u Republici Srpskoj, na Kosovu i u Crnoj Gori rešavaju promjenom agende u Beogradu, ali, kad vidite kakva je alternativa u Beogradu, situacija postaje mnogo kompleksnija.

Omer Karabeg: Gospodine Anđeliću, da li je Dodik toliko potreban Vučiću i Beogradu da bi oni vrlo teško mogli da ga se odreknu? ​

Neven Anđelić: Zavisi od toga kolika je Vučićeve moć preko granica Srbije. Podsetio bih da se tokom rata u Bosni i Hercegovini Milošević razišao sa tadašnjim vođstvom Republike Srpske – Karadžićem i ekipom, ali tek je Zapad uspio da promeni tadašnji režim na Palama kada su na čelo Republike Srpske došli Milorad Dodik i Biljana Plavšić.

Dodikov poker

Omer Karabeg: Dodik je nedavno ponovio pretnju o otcepljenju Republike Srpske. Zapretio je da će, ako visoki predstavnikKristijan Šmit nametne odluku o državnoj imovini, istog dana Narodna skupština doneti odluku o budućem statusu Republike Srpske. Kaže da je o tome razgovarao i sa Putinom i dobio uveravanja da Republika Srpska neće biti sama. Mislite li da bi Dodik stvarno krenuo u otcepljenje ako bi Šmit doneo odluku da Republika Srpska nije, kao što Dodik tvrdi, vlasnik državne imovine koja se nalazi na njenoj teritoriji? On je to i ranije najavljivao, a da li bi ovoga puta to stvarno uradio?

Siniša Vuković: Dodik je očigledno nezasitni igrač pokera. On želi da vidi do koje mjere njegov blef neće biti pročitan. Putin mu u ovom trenutku ne može pomoći jer ne može ni sam sebi pomoći. To je svima jasno. Putin ima bitnijih problema, ali Putinu bi odgovaralo otvaranje novog žarišta kada bi Dodikove parapolicijske i paravojne formacije, nastale u proteklih deset godina, dovele do toga da se Bosna i Hercegovina opet zapali. To bi Putinu apsolutno koristilo.

Ali ne vidim spremnost Dodika da se upusti u takvu avanturu. Mislim da je su njegova zapaljiva retorika i eskalatorni pristup u stvari kompenzacija za nedostatak mogućnosti da to uradi. Pretnje su njegovo najjače oružje. Blef je u stvari njegovo najjače oružje.

Neven Anđelić: Siguran sam da bi Dodik sve to maskirao u neko demokratsko odelo specijalnim i vanrednim zasedanjem Skupštine Republike Srpske. Siguran sam da bi i opozicija bila saglasna s vlašću, pa bi skoro jednoglasno usvojili zaključke da se naprave koraci ka otcepljenju, ali sam isto tako siguran da ništa ne bi uradili u tom pravcu. I ranije je u nekoliko navrata bilo takvih prijetnji, ali sledeći korak nikada nije bio napravljen.

Crvena linija

Omer Karabeg: Ali pretpostavimo da ipak dođe do otcepljenja Republike Srpske. Da li bi Zapad tada intervenisao, da li je to jedina crvena linija za Zapad?

Siniša Vuković: Mislim da je to jedna od crvenih linija. Ako bismo prihvatili da je otcepljenje jedina crvena linija, mislim da bismo na taj način učinili uslugu Dodiku jer onda ispada da je sve što Dodik radi prihvatljivo osim otcepljenja.

Neven Anđelić: Mislim da se de facto otcepljenje ne bi desilo. Moglo bi to biti samo deklarativno otcepljenje koje bi vrlo brzo bilo ugušeno. NATO bi morao da spreči bilo koji dalji korak nakon deklarativne izjave o otcepljenju kao i da spreči potencijalne nasilne reakcije iz Federacije Bosne i Hercegovine.

Republika Srpska nema ustavno pravo na odluku o otcepljenju. Ona je pravno ništavna, ali politički je bitna i zbog toga bi, u slučaju da ona bude doneta, NATO morao ojačati prisustvo svojih vojnih snaga na bitnim tačkama unutar Bosne i Hercegovine kako bi sprečio bilo koji dalji korak. Mada ne očekujem dalje korake iz Banjaluke u tom smjeru.

Siniša Vuković: Mislim da bi odluku o otcepljenju odmah osporile centralne institucije u Sarajevu, pa bi došlo do neke vrste borbe deklaracijama. Sve bi ostalo na nivou forme. Naravno, druga je stvar ako bi Republika Srpska izvela paravojne i parapolicijske trupe na administrativnu granicu između Republike Srpske i Federacije i kada bi one počeli da zauzimaju neka komandna mesta. To bi neminovno izazvalo reakciju NATO pakta i bilo bi u zaustavljeno u korenu.

Ali ja sam uveren da bi sve ostalo na deklarativnom nivou. Jačala bi retorika, stvarala bi se dodatna međuetnička netrpeljivost, Bosna i Hercegovina bi postala još disfunkcionalnija. Opet bi se tražili neki pregovori, kompromisi i ustupci Dodiku. To bi bila uvertira za dodatnu decentralizaciju i obesmišljavanje Bosne i Hercegovine kao države. A što se tiče oružanog sukoba, mislim da Republika Srpska u ovom trenutku apsolutno nije kadra da preduzme bilo što.