Da li je Krunić mogao da zaustavi Miloševića

Dakako, budući da su Krunićev život i delo zanimljivi pre svega po osobenom političkom tragu visokog političkog funkcionera i kontroverznoj javno-mnjenjskoj „prašini“, koja se za njim dizala poslednje decenije postojanja bivše Jugoslavije i efektivne autonomije Vojvodine, ne iznenađuje činjenica da su današnji odjeci i reagovanja samo bleda kopija uzavrelih strasti bivših vremena. Ipak, i današnji malobrojni komentari čitalaca verno reprodukuju liniju starih rascepa u društvenom tkivu Srbije.

Na „nacional-patriotskim“ sajtovima preovlađuju negativni, čak morbidni komentari anonimnih „subjekata“ virtuelne (simulakrum) debate. Na sajtu Nove srpske političke misli izdvaja se jedan od takvih: „…???? ??, ????? ???????? ???? , ?????????? ??????? ??????, ????? ???????…“, sa 62 (zelene) preporuke i samo 2 (crvena) neslaganja. Takođe, stav da su „srpski komunisti izdali svoj narod zarad propale ideje“ preporučilo je 30 čitalaca, a nije saglasno tek četvoro (25. 01. 2017). S druge strane, na sajtovima medija koji nisu formirani u tradiciji nacionalističkih uskogrudosti i omraza, srešćemo se i sa ovakvim stanovištem: „Kamo sreće da nam je bilo više takvih ‘separatista’… Vojvodina je imala veću platu od Hrvatske u to vreme, a onda su došli ‘oslobodioci’. Epilog je poznat“. 47 čitalaca je preporučilo, a 25 nije preporučilo ovakav stav (B 92, 25. 01. 2017).

Bilo kako bilo, sudbina političara i karakter sećanja na njihov život i delo presudno zavise od duha epohe i konkretnog stanja nacije i države, sa svim prtljagom trenutno vladajućih ideja, vrednosti i interpretacija „nacionalnog interesa“. Lešek Kolakovski je svojevremeno smatrao da smisao života nalaze ljudi koji osećaju ritam istorije i umeju da mu se prilagode. Za preminulog Krunića, mirne duše možemo reći da je osećao damare istorije u svim njenim dimenzijama (od perfekta do futura), nalazeći pored ostalog, u svom vremenu, egzistencijalni smisao nalik onoj Marksovoj da „ništa što je ljudsko nije mu strano“. Međutim, u nečemu, za njega i za budućnost ovoga naroda sudbinski važnom, Krunić se nije želeo kameleonski adaptirati.

Kao pravnik po zanimanju, vrlo rano, u tridesetim godinama života, otisnuo se u vode profesionalne politike, prvo u srezu Sremska Mitrovica, a potom u AP Vojvodini, Republici Srbiji i Federaciji. Bio je sekretar Pokrajinske konferencije SSRNV, u dva mandata predsednik predsedništva PK SKV, a predsednik Organizaciono-političkog veća Skupštine Srbije bio je od 1969. do 1974. godine. Bio je i poslanik Savezne (jugoslovenske) skupštine. Veći deo angažmana posvetio je poslovima iz oblasti političkog sistema. Vrhunac njegove političke karijere vezan je za poslednje godine aktivnog bavljenja politikom, na čelu „avangardnog“ jezgra sistema vlasti socijalističke Jugoslavije, kada je 1987/88. godine obavljao funkciju predsednika Predsedništva CK SKJ.

Premda mladim generacijama, pa čak i nama, rođenim polovinom prošlog veka, navedene funkcije danas deluju kao znakovi jednog davno prohujalog vremena, nalik na Gama zrake, tek pristigle sa davno nestale zvezde iz dalekog svemira, one ipak nagoveštavaju zanimljiv politički životopis. Jednim svojim tokom i većim delom karijere, obeležen je nadanjima, radostima postojanja i belodanim potvrdama opšteg društvenog napretka. Ipak, nekakvom objektivnom dijalektikom političkog ubrzanja istorije, u ideološko-sistemskom ambijentu „diktature proletarijata“, sve to se preplitalo, zaplitalo i rasplitalo dramatičnim unutarpartijskim sporovima i neizvesnom ličnom sudbinom, koju su opredeljivali ishodi ne tako retkih „promena kursa“ i sledstvenih partijskih čistki, uobičajenih za život „avangardne partije“ komunizma. Takav tok rizične politike bio je u Boškovoj karijeri finalizovan „decenijom zamora i raskola“, kako se i zove njegova knjiga o osamdesetim godinama prošlog veka.

Nakon ostavke, 1. oktobra 1988, i potonjeg isključenja iz Partije, zbog navodnog separatizma, dve poslednje decenije života dodatno su mu zagorčane razočaranjem i tugom zbog fijaska političkih ideja vodilja i sistema, nesposobnog da se nosi sa krizom, te suludog kolapsa jugoslovenske države u najkrvoločnijem međunacionalnom sukobu na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata.

Iako je u procesu demokratske pluralizacije politike iskazao sposobnost da se razborito pomiri sa činjenicom da su, naprosto, pristigla vremena za nove ideje, ljude i matrice konkurentske, višestranačke politike, što neki njegovi drugovi ni dan-danas ne žele, ili, ne mogu da shvate, on se ipak do poslednjeg momenta javnog obraćanja i delovanja nije pomirio sa jednom novonastalom okolnošću. Reč je o snažnim trendovima retradicionalizacije srpskog društva i manifestacijama politike „krvi i tla“ (Blut und Boden). Koliko god se ofanzivno nametala kao nekakvo rodno mesto „autentičnog“ nacionalnog identiteta, odoleo je politikantskom instinktu prilagođavanja takvoj kulturološko-biologističkoj paradigmi.

NJegovi živi saborci iz Saveza antifašista Srbije (SAFS) podsetiće nas da je Boško bio mlad da bi bio partizan sa puškom u ruci. Ali, kažu, bio je „dovoljno star da učestvuje u zbivanjima koja su stvarala istinske legende antifašističkog Srema. Skojevac od 15. godine, istinski levičar do kraja života, dao je dragocen doprinos borbi za poštovanje kulturno-civilizacijskih vrednosti Vojvodine, za očuvanje dragocenih antifašističkih tekovina borbom protiv aktuelnih neofašističkih pojava i tendencija. Živeo je časno, preminuo uspravno“, podvlače antifašisti Srbije.

Za razliku od većinskog korpusa posrnulih komunista-internacionalista, uoči i nakon Osme sednice CK SKS (1987), naprasno svesnih da ko ovlada nacional-romantičarskim, guslarskim narativom „Oj, Srbijo, iz tri dela, opet ćeš nam biti cela!“, taj maksimizuje šanse da osvoji poluge apsolutne vlasti na ovim prostorima, Boško Krunić, zajedno sa manjinom srbijanskog i većim delom vojvođanskog partijskog rukovodstva, ne pristaje na novi, populistički „ritam nacionalne istorije“ i „preporod“ Srbije, u kome „ni ratovi nisu isključeni“ (Slobodan Milošević).

Svestan je ogromnih rizika avanturističkog „puštanja duha iz boce“; posledica nakaradnog ispravljanja srpske istorije 20. veka; sveopšte kosovizacije društva i olako obećane brzine (Buca Pavlović) u rešavanju izuzetno složenog kosovskog problema, uključujući „albansko pitanje“, koje se u novim dimenzijama otvaralo na čitavom Balkanu.

Nakon demonstracija na Kosovu (1981) i pojave parole „Kosovo – republika“, na 18. sednici CK SK Srbije, u jednom trenutku Krunić postavlja pitanje: „Pa, dobro, tema je Kosovo, a raspravlja se o Vojvodini. Ko je na dnevnom redu, Vojvodina ili situacija na Kosovu?“. U jednom intervjuu iz 2008, za RSE pojašnjava: „Baš zato što se tako naglo krenulo u rešavanje takozvanog srpskog pitanja, sada već na nov način, i to godinu dana posle Tita, naravno da smo svi bili podozrivi da se tu hoće jedna potpunija revizija ustavnog položaja Republike, a to znači, pre svega, gubljenje pozicije autonomija i zato smo žestoko davali otpor“.

Međutim, sa urnebesnom pojavom Slobodana Miloševića na političkoj sceni Srbije, naročito nakon tzv. Antibirokratske („Jogurt“) revolucije, „podšišivanje“ nadležnosti pretvorilo se u skoro totalno pražnjenje autonomije Vojvodine. U atmosferi marševa na Novi Sad i histeričnih „događanja naroda, ni oslanjanje na jednog Edmunda Berka, po kome „pristrasnost prema jednom delu ne gasi ljubav prema zemlji kao celini“, ne bi pomoglo vojvođanskim autonomistima da odbrane dostojanstvo istinskog patriote.

Krunić, podsetiću, upozorava da kriznom dinamikom federacije i čitavog društva diriguju nespremnost na dijalog i kompromis. Kritikujući demagoške avanture „ili-ili politike“ Slobodana Miloševića, kao novog vođe „probuđene“ i uzbuđene najveće jugoslovenske nacije, strahuje da će se sve to ne samo razbuktati mržnju prema neistomišljenicima i „izdajnicima roda svoga“, već u implicitnoj i eksplicitnoj koaliciji sa hrvatskim i drugim nacionalizmima, nepovratno razoriti pretpostavke vrlo osetljivog međunacionalnog konsenzusa o temeljima federalne Jugoslavije.

U medijski indukovanom ambijentu nacionalne „oštećenosti“, „neravnopravnosti“, „žrtve“…, sa Miloševićem kao Mesijom („Karađorđem 20. veka“ – D. Ćosić) i misijom beskompromisnog „ispravljanja decenijskih nepravdi“, saglasno devizi „Ili će Srbija biti ravnopravna, ili je neće biti“, i to kao pripadnik naroda u čije ime je satanizovan kao „foteljaš“, „separatista“, „izdajnik“ i „neprijatelj“, Krunić u partijskim forumima i, koliko god je moguće, na već dobrano glajhšaltovanoj javnoj sceni Srbije, istrajno upozorava na potencijalno pogubne ishode „mitingaške demokratije“ i sve raznovrsnijeg repertoara nacionalističke simbolike, iracionalizma, mitova i političke (zlo)upotrebe religije.

Opominje da takva politika ne vodi raspletima, kako su nas ubeđivali uticajni krugovi prestoničke inteligencije, već ka novim, ekstremno opasnim zapletima. U institucionalnom smislu, gura ka komandno-administrativnom centralizmu, a u socijalno-psihološkom i simboličkom pogledu, vraća nas devetnaestovekovnim, nacionalno-romantičarskim „korenima“, tesno sraslim sa nasiljem i idejom rata, kao „roditelja“ oslobađajućeg nacionalizma. Iz tih razloga, nastoji da alarmira javnost upućivanjem na kozačku izreku: „Kad se barjak razvije, sva pamet je u trubi“.

Sa današnje distance gledano, mnogi će ne bez određenog osnova zaključiti da je predočena Krunićeva vrednosna i politička platforma bila neumitno osuđena na poraz. Sa inercijom status quo mentaliteta u dobrom delu vojvođanskih partijskih redova i institucija; snažnim tragovima ideološki rigidne politike „klasnog kursa“, iz 70-ih godina prošlog veka, nedovoljno spremne za nužno, ali po nomenklaturu rizično otvaranje prema društvu, kulturološkim elitama i elitama znanja, u atmosferi iznuđene političko-medijske defanzive u odbrani ustavnih rešenja (1974), bilo je skoro nemoguće na duplom koloseku optimalno mobilisati ionako ograničene pokrajinske kapacitete, kako bi se iniciranjem ekonomskih i političko-demokratskih reformi, u ulozi nejakog „Davida“, uspešno odolelo porivu razgoropađenog „Golijata“ za „konačnim rešenjem“ nacionalnog i državnog pitanja.

U razgovorima sa Boškom neretko sam se vraćao razlozima primetno „nesvrstanog“ odnosa vojvođanskih komunista na Osmoj sednici CK SK Srbije. NJegov odgovor se svodio na činjenicu da je tada već bilo kasno da se rezolutno podrži Ivan Stambolić i tako utiče na poraz Miloševićeve struje. Međutim, premda ova moja primedba ne ide toliko „na dušu“ Kruniću, koji je tada bio u rukovodstvu SKJ, već na adresu njegovih drugova u vrhu vojvođanskog SK i pokrajinskih institucija, držim da bi simbolički kapital Vojvodine bio superiorniji da se rezolutnije iskazala principijelna podrška razboritijim svrhama i tipu politike koju je, u sukobu sa svojim političkim „čedom“, Miloševićem, personifikovao Stambolić.

Najzad, bez obzira na neizvestan ishod, uključujući i posve izvesno Miloševićevo nepriznavanje eventualnog, za strategiju „homogenizacije“ i „suverenizacije“ Srbije, nepoželjnog rezultata propitivanja raspoloženja građana Vojvodine, fundamenti demokratske autonomije Vojvodine imali bi svih ovih decenija, od 1988-89. godine do danas, manje sporne dimenzije, da je pokrajinsko rukovodstvo uključilo „narod“ u proces institucionalnog rešenja kontroverze oko karaktera autonomije. Referendumom, kao nespornim demokratskim instrumentom, mogao se proveriti odgovor građana Vojvodine na pitanje: da li žele autonomnu zajednicu na temeljima Ustava 1974. i već usaglašene (sa Stambolićevom garniturom) platforme o promenama sistema vlasti u Srbiji (1986-87), ili, pak, optiraju Miloševićevu platformu centralističkog jedinstva i fasadne autonomije.

Ipak, lako je biti general posle bitke. Zato treba priznati da je Krunić do poslednjeg daha uverljivo obrazlagao da proces tranzicije starog režima nije morao da se dogodi na ekstremno ružan, necivilizovan način. Ishod je takav kakav je, sa osobenim krstom koji će u sećanjima i analizama, u bližoj i daljoj budućnosti, nositi svaki uticajni akter srpske raz-istorije (Ćosić), s kraja dvadesetog veka. Pritom, ako se hoće biti manje pristrasan, valja se s vremena na vreme okrenuti moralu, kao poslednjoj garanciji i merilu humaniteta.

Samo iz takve, univerzalno ljudske perspektive, naša sloboda, političko uređenje i identitetski izbor biće u saglasnosti sa vrlinom, što znači da ćemo Srbina vrednovati pozitivno zato što je čovek, a ne obrnuto. U tom procesu emancipacije, neminovno ćemo se suočavati sa izazovom ljudske prirode, u kojoj „ima nečeg netrezvenog u nesposobnosti gledanja u oči svetu ispunjenog zlom“ (Kolakovski).

Suočen sa potencijalno dramatičnim posledicama sopstvenog izbora, Krunić se nije dvoumio. Odoleo je izazovima „krvi i tla“. Umesto dobitne kombinacije demagoškog udvaranja „narodu“, urođeničkog ispravljanja nepravdi i eliminacije „antisrpskih zavera“ na novopazovački način, on se opredelio za to da bude čovek, koji voli Svoga i poštuje Drugoga. Na taj način, zajedno sa nizom srpskih intelektualaca i javnih delatnika, kritičara etnocentričnog razaranja nacije i države, pružio je šansu sopstvenom narodu da kad-tad izađe iz istorijskog ćorsokaka.

Da takve šanse i danas postoje, možda nagoveštava sledeći online komentar: „Odlazi još jedan od simbola naše časne i čestite Jugoslavije u kojoj je bilo lepo živeti bez tajkuna ili kontroverznih biznismena, bez korumpiranog sudstva i t.d. Eh, gde nam je pamet bila, Vojvođani, kada smo poslušali prevarante i lopove i izašli da rušimo ‘autonomaše’ koji su imali ugled i čast kako kod nas tako i u svetu. Saučešće porodici i pokoj ti duši, dobri čoveče, i izvini molim te što sam nažalost i ja bio u toj sramnoj grupi koji su rušili autonomaše“ (B 92, Steva, 23. januar 2017, 16:17).

Neko buduće vreme razuma i tolerancije na ovim prostorima zasigurno će odbraniti dignitet stvarnog dela Boška Krunića.