Da li je škola zatočenik crkve ili bez njihove saradnje nema napretka u društvu?

Povod za susret je, kako je saopšteno, bio početak školske i akademske godine, a skup je završen zaključkom „bez te zajedničke osnove, kroz istoriju, nije bilo istinskog napretka, i da je u današnje vreme, kada nove tehnologije dominiraju, neophodno usmeriti pažnju na osnove učenja i tradicije“.

– Pre svega nije jasno na šta se tu misli kada se kaže saradnja crkve i škole. U našim školama imamo versku nastavu i to je dovoljno da se učenici, ako naravno to žele, upoznaju sa religijom koja je ovde tradicionalno zastupljena. Ne vidim kakav bi drugi oblik saradnje mogao da postoji – komentariše pomenuto saopštenje verski analitičar Vladimir Veljković.

Dušana Blagojevića, profesora srpskog jezika i književnosti u Gimnaziji u Lebanu, pomenuta izjava ne iznenađuje „ako imamo na umu da se naše obrazovanje već davno udaljilo od prosvetiteljskih vrednosti Dositeja Obradovića, jer je ukorenjeno u romantičarskoj ideji svetosavlja“.

– Škole i dalje slave Svetog Savu kao školsku slavu, ali zašto? Koji je zaista istorijski doprinos Svetog Save školstvu? Interesantno je razmotriti kakav bi danas uticaj imao Dositej da nije napustio manastir, distancirao se od crkvenog učenja i okrenuo nauci. Očigledno je da crkva, u saradnji sa obrazovnim institucijama, nastoji da održi svoju poziciju moći i uticaja u društvu, čime obezbeđuje opstanak i privilegije koje uživa – ističe Blagojević.

Ova simbioza, dodaje on, ne samo da jača status crkve u društvenom hijerarhijskom sistemu, već i doprinosi očuvanju tradicionalnih vrednosti koje ona promoviše, na račun kritičkog razmatranja i modernizacije obrazovanja.

– Takva dinamika ukazuje na čvrstu povezanost crkvene vlasti sa obrazovnim sistemom, koji je značajno podložan njenim interesima i uticaju – smatra Blagojević.

On kaže da škola u suštini nema konkretne interese ili vrednosti koje usvaja od crkve, „jer crkva ograničava sposobnost škole da se razvija kao nezavisna institucija, sposobna da odgovori na potrebe savremenog društva“.

– Sem floskule iz ove izjave, ostaje nejasno koje su to vrednosti koje je crkva darivala obrazovanju. Istorijski, crkva je često pružala otpor svakoj reformi u obrazovanju. Podsetimo se, na primer, koliko se protivila Vukovoj reformi, a i danas direktno utiče na pisanje udžbenika i izmenu sadržaja, zanemarujući interese građana. Crkva je od srednjeg veka štitila interese određene grupe ljudi, obično privilegovanih. Da li su to vrednosti koje škola usvaja od crkve? Međutim, pseudoistorija koju živimo doprinose tome da škola postane zatočenik crkve u sekularnoj državi, što jasno ukazuje na stanje našeg obrazovanja – navodi Blagojević.

Vukašin Milićević, teolog, kaže da je nezavisno od konkretnih aktera sastanka, budući da o mitropolitu Arseniju ima lepo mišljenje, saopštenje zabrinjavajuće.

– Ukratko, ono je sasvim u skladu sa onim što smo navikli da slušamo i gledamo već decenijama: duboka kriza i sistemska destrukcija u našoj prosveti konstantno se prikrivaju identitarnim floskulama koje su lišene bilo kakvog stvarnog sadržaja. Zvanična Crkva tu uskače kao odličan izgovor i partner (ne)odgovornih, sa sve agresivnijim društvenim nastupom i ispraznom pričom o tradicionalnim vrednostima, pri čemu je oboje (i nastup i priča) lišeno bilo kakvog stvarnog teološkog i verskog sadržaja i utemeljenja, a često je i u suprotnosti sa njim – smatra Milićević.