Da li je u SFRJ postojalo „srpsko pitanje“?

Tim povodom mnogo se govorilo o nepravednoj fiskalnoj raspodeli, ali i o neodgovarajućoj teritorijalnoj podeli. Komunisti su se posle Drugog svetskog rata kleli i hvalili da su pitanja te vrste rešili bez zaostatka. Međutim, priče o nacionalnim nezadovoljstvima i o „uskraćenostima“ među intelektualcima su se javljale vrlo često i sukobljavale se oko toga šta je istina.

Nakon pada Rankovića naročito se počela da čuje priča, posebno među beogradskim intelektualcima, da su Srbi prikraćeni, što je preraslo u tvrdnju o „hrvatsko-slovenačkoj“ „antisrpskoj koaliciji“, za koju je član SANU Kosta Mihailović godine 1990. rekao da ju je zagovarao i navodno statistički potvrdio još početkom 70-ih. I savremeni politikolog Dejan Jović, kome se, inače, ne može prigovoriti pristrasnost, 2009. je pisao da se „srpsko pitanje“ Titove Jugoslavije može porediti s „hrvatskim pitanjem“ prve.

Da li je baš tako, da li su Srbi u Titovoj Jugoslaviji, 1945-1991. bili predmet represije i eksploatacije?

Da najpre pomenemo eksploataciju. Ozbiljni ekonomisti Lj. Madžar i N. Borak tvrdili su da se to ništa egzaktno ne može dokazati, a posebno da obim međurepubličke razmene nije bio uopšte toliki da bi hipotetički omogućio neku merljivu eksploataciju. Ako to stoji za republike (i pokrajine), još manje se može tako nešto utvrditi za narode, koji su bili, kao što je poznato, podeljeni po različitim republikama. U svakom slučaju, od 1952. (od kada je postojala valjana statistika) uža Srbija se čvrsto držala proseka nacionalnog dohotka Jugoslavije.

Komplikovanije je govoriti o političkim aspektima. Tu postoje dva osnovna pitanja: (1) da li je Jugoslavija bila podeljena na republike na štetu Srba i (2) da li je federacija funkcionisala na štetu Srba?

Tačno je da se republike nisu slagale sa etničkim granicama. To bi bilo vrlo teško izvodljivo, s obzirom na isprepletenost, naročito među Srbima, Hrvatima i Bošnjacima. Nećemo tvrditi da su pri deobi na republike i utvrđivanju republičkih granica Tito i drugovi poznavali i uzimali u obzir savremenu političku nauku, posebno takozvani dizajn etničkih federacija, ali su se ponašali kao da jesu. Savremeni politikolozi, međutim, listom preporučuju, za slučajeve etnofederacija, deobu najveće – najvećih nacija na više teritorijalnih, federalnih jedinica, upravo da se ne bi svi interesni sukobi iskazivali kao etnički, nacionalni sukobi, već da bi mogli do izražaja da dođu i ekonomski, geografski i drugi interesi. Upravo takva deoba otvara šanse da se formira i identifikacija s federacijom. I ne možemo tvrditi da je identifikacija s federacijom bivala uvek kako je to izgledalo krajem 80-ih godina. Rana studija Ćulibrka i Grebove o „strahovima Jugoslovena“ iz početka 60-ih godina ukazivala je da je identifikacija Slovenaca u nekim pogledima bila čak najviša (najveći strah: „zdravlje druga Tita“).

Dakle, Adeni (Adeney), Bermeo, Stepan, Filipov i saradnici i drugi preporučuju upravo nekakvu takvu podelu kakvu su izveli Tito i drugovi, gde su Srbi, a i Hrvati, dve najveće nacije, podeljeni na više federalnih jedinica.

Ne tvrdimo da je to mnogo pomoglo očuvanju Jugoslavije, jer su nacionalizmi nadjačali (i verovatno su karte od početka bile naslagane tako), ali se deoba na republike i pokrajine ne može posmatrati kao delo protiv nekog naroda. Najzad, Srbi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini bili su konstitutivni narodi u tim republikama, bili su i iz tih republika uvek zastupljeni i u republičkim i u saveznim vrhovnim telima, tako da se može gledati i da je njih bio relativno više od nekih drugih.

Da li je federacija funkcionisala tako da je prema Srbima bila neprijateljska? U tom pogledu se federacija znatno menjala tokom decenija. U pogledu kadrovskog sastava: kad se gledaju tomovi Ekonomske politike vlade FNRJ do 1953. iznenađuje koliko je Slovenaca učestvovalo u raspravama i koliko ih je bilo na važnim položajima. Klatno se, međutim, okretalo ka brojčanoj prevlasti srpskih kadrova, uprkos takozvanom paritetnom sastavu najviših kadrova. Nekim skoro prirodnim demografskim tokovima, na primer, Srbi iz Bosne i Hercegovine težili su Beogradu i Srbiji, a Hrvati iz iste republike Zagrebu i Hrvatskoj. Jedan drugi indikator iste vrste još je izrazitiji i značajniji: sastav oficirskog kadra JNA. Hrvatski nacionalisti su protiv trenda na tom području vikali još 1969-71, pitanje se pratilo do kraja Jugoslavije, ali Srbi su preovlađivali bez obzira da li se posmatra nacionalna ili republička pripadnost.

Mada u Titovoj Jugoslaviji Srbi kao nacija nisu ostvarili sve svoje težnje, ne može se reći da su “loše prošli“. Pri tom treba uzeti u obzir različite vidike društvenog života u poređenju s drugim narodima. Svoje maksimalne teritorijalne aspiracije nije ostvario nijedan narod (na primer, Bošnjaci su ostali bez Sandžaka), no Slovenci su, kao i u prvoj Jugoslaviji, bili najbliži tome ostvarenju, mada se slovenačka elita 1945. jako razočarala, ne zadržavši Trst i ne dotaknuvši Korušku. Privredni razvoj Srba ostao je u granicama u kojima jesu ušli u Titovu Jugoslaviju, u odnosu na druge narode. Inače, u Titovoj Jugoslaviji su nerazvijeniji krajevi postajali relativno manje razvijeni, i obrnuto, razvijeniji su postojali relativno razvijeniji (ali se nisu približavali još razvijenijim susedima), što je deo svetskog trenda kojem se politika jugoslovenskih komunista neuspešno suprotstavljala. Makedonci nisu ostvarili ideju makedonskih partizana o Makedoniji do Soluna i Makedoniji do Pirota, o čemu su sanjali za vreme rata. Albanci su ostali unutar Srbije, gde se nikad nisu dobro osećali, mada od 1966. nisu bili predmet represije kakav su bili do tada, a naročito pod prvom Jugoslavijom, kad su dve trećine ukupnih žandarmerijskih snaga bila aktivno angažovane na Kosovu i u Makedoniji.

Dakle, Srbi su mogli da se žale na Titovu Jugoslaviju otprilike koliko i svi drugi. U Titovoj Jugoslaviji na svojstven način posvećivana je najveća pažnja “nacionalnoj ravnopravnosti“ i najviše rukovodstvo je uvek bilo sastavljeno od pripadnika barem najznačajnijih naroda, ako ne svih. Srbi nisu nikad bili mimoiđeni. U državnim represivnim organima, vojsci i policiji, Srbi su bili sve drugo samo ne zapostavljeni. Privredni razvoj je tekao prvenstveno po ekonomskim zakonitostima na koje se pokušalo uticati kontraproduktivno: najpre forsiranjem teške industrije, a kasnije “zaokruživanjem republičkih privreda“ građenjem ekonomski nepotrebnih objekata. A u „slavnim“ 80-im godinama potkradanju jednih drugih preko sistema narodnih banaka (republičke, pokrajinske i savezna u kojima su postojali „minusi“ za sopstvenu republiku) nije bilo granica (samo su građani živeli u ubeđenju da se ostvaruje nekakva stabilizacija i štednja). Francuski ekonomski istoričar Paleret (Pallairet) tvrdi da ni u tom poslu SR Srbija nije prošla ispodprosečno, već naprotiv.

Elem, sve žalbe na Jugoslaviju za vreme Tita, u pogledu toga da je bila nepravedna prema sopstvenom narodu s malim izuzecima su čisti sada retrospektivni nacionalizam, koji se može čuti s različitih strana. Na primer, da bi Makedonija bolje prošla da je ostala u Turskoj i sačekala raspad Otomanskog carstva. Mali izuzetak je ipak politički progon Albanaca i broj političkih zatvorenika među njima.

A Jović? Jović je u pravu u tom smislu da su u prvoj Jugoslaviji hrvatski nacionalisti bili najgrlatiji u tvrdnji da su predmet represije i eksploatacije, a posle 1980. da su to grlato tvrdili srpski. Ali to je bio samo ideološki diskurs. U oba slučaja represija se stvarno ostvarivala tamo gde se to nije moglo čuti, ili se najmanje moglo čuti. U oba slučaja su to bili albanski krajevi, a u prvom i makedonski. Ekonomsko, kulturno i politički razvijeni i fortifikovani narodi tako nešto nisu dozvoljavali, bez obzira na institucionalni aranžman.

Dakle, „nacionalna pitanja“ u Titovoj Jugoslaviji rasla su, nošena nacionalizmima svih naroda. Pojedinačni primeri tu nisu prvenstveno primeri stvarnog podjarmljivanja i eksploatacije, već ideologizacije, ili ako to nekom više odgovara, „sazrevanja nacija“.

Poznati slovenački sociolozi Sergej Flere i Rudi Klanjšek, autori knjige „Da li je Jugoslavija morala da umre“, koju je objavila naša kuća Danas – Dangraf, pripremaju dopunjeno slovenačko izdanje ove studije zapažene u čitavom regionu. Ovog puta Danas donosi tekst u kojem autori analiziraju teze o nacionalnim nezadovoljstvima i o „uskraćenostima“, koje su se veoma često javljale među intelektualcima svih nacija i sukobljavale se oko toga šta je istina.