Da li je ubistvo policajca u Loznici terorizam?

Takva kvalifikacija, naročito odmah nakon događaja, je u najmanju ruku preuranjena, a verovatno nije ni tačna.

Prema uopštenoj definiciji, terorizam predstavlja smišljenu upotrebu nasilja ili pretnje nasiljem radi usađivanja straha, s namerom prisiljavanja ili zastrašivanja vlasti i društva kako bi se postigli ciljevi koji su uglavnom politički, verski ili ideološki.

Ukoliko uzmemo slučaj ubistva policajca u Loznici, teško da ćemo iz svega dosadašnjeg što je izneto u javnost, pronaći motive koji su politički, verski ili ideološki.

Ubica srpskog policajca, Faton Hajrizi je kriminalac sa Kosova, bivši pripadnik Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) koja se u Srbiji smatra terorističkom organizacijom. Međutim, OVK već dugo nije aktivna, i praktično više ne postoji.

Faton Hajrizi je nakon aktivnosti u OVK pribegao kriminalu i ima podebeo dosije za teška krivična dela, a u prilog tome ide to što je samo desetak dana pre ubistva jednog i ranjavanja drugog policajca pobegao iz zatvora na Kosovu.

Dakle u pitanju je čovek koji jeste pripadao terorističkoj organizaciji, ali koji je kasnije postao kriminalac.

Ako analiziramo sam događaj u Loznici, sve što se dešavalo te noći, za sada nikako ne može da nam ukazuje da je reč o terorističkom aktu.

To što je ubica srpskog policajca albanske nacionalnosti i što je pripadao nekadašnjoj OVK ne znači da je u pitanju teroristički akt.
Prema sadašnjoj verziji događaja, Hajrizi je zapucao na policajce nakon što mu je zatražena torbica koju je nosio sa sobom. Pre toga, policija je zaustavila Fatonovo vozilo bez potere, odnosno vozilo se zaustavilo na znak policije i sama kontrola vozila je tekla normalno do trenutka kada je policajac zatražio Fatonovu torbicu.

Teroristički napadi prosto ne izgledaju tako, niti je to „modus operandi“ teroriste.

Takvi napadi se uglavnom dobro planiraju, a za cilj imaju usađivanje straha među stanovništvo. Takođe, izvršioci terorističkih napada najčešće preuzimaju odgovornost za ono što su uradili, jer im je cilj da društvo i vlast znaju da su upravo oni izvršili terosrističko delo.

Ništa od nabrojanog nije pratilo slučaj u Loznici, jer je napadač pobegao sa mesta događaja i krio se dok ga policija nije našla i likvidirala.

Zašto je opasno iznositi oprečne tvrdnje?

Ministar Dačić je izjavio da se radi o terorističkom aktu koji je imao podršku struktura sa Kosova i Metohije, a da za to nije izneo ni jednu indiciju, a kamoli dokaz takvoj tvrdnji, dok je sa druge strane izjavio da motivi napada još uvek nisu poznati.

Ukoliko se ne zna motiv, ne može se tvrditi da je reč o terorističkom napadu, jer je motiv upravo ključna stvar kada se procenjuje da li je nešto teroristički akt ili nije.

Tvrditi, pri tom, veoma paušalno, da je takav „teroristički napad“ potpomognut strukturama sa Kosova, je u najmanju ruku neprofesionalno i neodgovorno, imajući u vidu izuzetno zategnute odnose Srbije i Kosova.

Kada se na ovakav način iznose proizvoljne ocene događaja, naročito od strane visokih funkcionera, kao što je ministar unutrašnjih poslova, sa pravom se može reći da je u pitanju politikanstvo i korišćenje tragične situacije za pobudu nacionalnih strasti u društvu.

To je, pre svega, veoma štetno za istragu a i sa moralne strane nije u redu, jer ubijeni i njegova porodica zaslužuju da znaju pravu istinu o događaju.

Ovo, nažalost, nije prvi put da političari i ministri svojim obraćanjima izlaze iz svojih ovlašćenja i time štete istrazi.

Slična stvar se dogodila i u slučaju nestanka devojčice Danke Ilić u Boru, kada su tadašnji ministar Bratislav Gašić, predsednik Srbije i neki visoki oficiri MUP-a u javnost iznosili detalje istrage. Epilog toga je da je istraga praktično u ćorsokaku i veliko je pitanje da li će se sadašnji osumnjičeni naći na optužnici.

Za ovakve negativne pojave veliku odgovornost snose postupajući tužioci, koji su izgleda zaboravili da su oni neprikosnoveni gospodari istrage.

Dopuštajući političarima i ljudima koji nemaju veze sa istragom da u javnost iznose detalje istrage ili što je još gore, sami kvalifikuju krivična dela, sami sebi čine medveđu uslugu, jer se ti političari posle par dana sklone, a njima ostaje da sprovode istragu koja je već kontaminirana raznim neopreznim i netačnim izjavama.

U konkretnom slučaju ubistva policajca u Loznici, ministar Dačić je imao pravo da javnosti samo predoči šta se dogodilo, a postupajući tužilac je onaj koji je trebao da se obrati javnosti i saopšti samo ono što neće ugroziti dalju istragu.

Da se postupajući Viši tužilac u Šapcu obratio javnosti umesto Ivice Dačića, sigurno je da ne bi izjavio takvu oprečnu i opasnu tvrdnju da se radi o terorizmu, jer svaki tužilac zna da svako delo koje se nalazi u našem Krivičnom zakoniku, a koje ima elemente terorizma kao glavno obeležje ima radnje koje za cilj imaju nasilnu promenu ustavnog poretka. Mi za sada nemamo ništa što ukazuje da je Faton Hajrizi ubistvom policajca želeo na bilo koji način da izvrši nasilnu promenu ustavnog poretka.

Sve što se zna do sada, ukazuje da je zločin izvršen kako bi Faton Hajrizi izbegao hapšenje od strane srpske policije. Sama činjenica da je Hajrizi begunac iz zatvora, da je ilegalno prešao granicu sa lažnim dokumentima, kao i da je imao kod sebe pištolj kod sebe su dovoljni motivi da jedan okoreli kriminalac zapuca na policiju, kako bi izbegao hapšenje, jer su sve to teška krivična dela za koja su zaprećene višegodišnje kazne zatvora. Da ne govorimo o tome da bi tu kaznu zatvora izdržavao u Srbiji, što mu nikako ne ide u prilog, s obzirom na njegovu biografiju koju bi zatvorenici brzo doznali.

Ni saučesnici koji su uhapšeni do sada, a koji se optužuju da su bili pomagači Hajrizija, ne idu u prilog tezi da se radi o terorizmu. U pitanju je najverovatnije organizovana kriminalna grupa, a to nije ni slično terorističkoj organizaciji, jer organizovana kriminalna grupa postoji zbog zajedničkih interesa koji su uglavnom materijalni, dok se terorističke grupe stvaraju radi ostvarivanja političkih ili ideoloških ciljeva, a materijalni motiv najčešće nije prisutan. Pri tom, pomagači su uglavnom srpske nacionalnosti, pa se i tu gubi veza da je u pitanju albanski terorizam.

Na kraju krajeva, ranjeni policajac koji je preživeo napad je svestan i komunikativan i do sada je sigurno dao neku vrstu izjave šta se zaista dogodilo i kako je intervencija tekla od samog početka pa do trenutka njegovog ranjavanja, što može biti od krucijalnog značaja za utvrđivanje motiva napada na patrolu.

Ono što bi bilo najdelotvornije i najodgovornije, naročito nakon likvidacije Hajrizija, je da tužilaštvo u potpunosti uzme istragu u svoje ruke, a informacije koje su od interesa za javnost i koje ne mogu da ugroze istragu saopštava upravo javno tužilaštvo, jer samo ime kaže da je javno, a ne tajno, tako da nema potrebe da bilo koji tužilac zazire od javnosti. Uvek je bolje da se oglašava postupajući tužilac koje vodi istragu i ima potrebno znanje i kompetencije, nego da to rade političari koji niti imaju potrebno znanje niti imaju ovlašćenja za iznošenje detalja.

Osim motiva samog ubistva i ranjavanja policajaca, veoma je bitno da se utvrdi i razlog zbog čega je Hajrizi boravio u Srbiji, jer je on idealan profil kriminalca koji bi mogao da se unajmi za nečiju likvidaciju ili izvršenje nekog teškog krivičnog dela.

Odavno je poznato da kriminal ne poznaje ni granice, niti nacionalnu ili versku pripadnost, već samo zajednički interes.

Ukoliko bude više profesionalizma, a manje politikanstva, senzacionalizma i pritiska na tužilaštvo, ovaj slučaj ima dobru osnovu da bude rasvetljen do kraja. To zaslužuju i žrtve i pravda.