Da li je završena Osma sednica CK SKS?

… stvarna priroda ideja koje su „… često poput skretničara određivale pravce kretanja dinamike interesa“ (Maks Veber), kao i rezultati  „velikih“ političkih inicijativa. Iz takve perspektive valja promisliti i ishode Osme sednice CK SKS (1987). Pored ostalog, i zbog činjenice, koju Slobodan Inić, u predgovoru knjige razgovora sa Ivanom Stambolićem („Put u bespuće“), 1995. godine, opisuje stavom da je Miloševića, kao pobednika Osme sednice, „njegova politika potpuno objasnila. Njegove jedine političke pobede su u porazu srpskog naroda. Politika Ivana Stambolića je zaustavljena i slomljena. Baš zbog toga, posle svega, Osma sednica nije završena… posle svakog rata na redu je opet politika“.

Ravno tri decenije je prošlo od Osme sednice. Skoro dve decenije je prošlo od gašenja poslednjeg od „razgorelih balkanskih ognjišta istorije“ (Dobrica Ćosić). Najzad, sedamnaest je godina prošlo od neviđeno mučkog ubistva druge ključne figure i gubitnika Osme sednice, bivšeg predsednika države, Ivana Stambolića. Egzekucije inspirisane i naređene u pobedničkom “štabu” srpskog samodržavlja.

A, kad je reč o gašenju ognjišta istorije, ostaje da se vidi da li je posredi stvarni kraj rata, ili tek privremeno primirje, do nekakve nove “pobede”!? Ukoliko bismo dosledno prihvatili jedno staro stanovište Dobrice Ćosića, “patrijarha srpskog nacionalizma” (Stambolić), razlog za ratove (casus belli) i dalje postoji. Naime, na početku ratno-nacionalističkog razbijanja Jugoslavije (1991), na jednom mestu svojih dnevničkih zapisa („Promene“), Ćosić kaže: „Mi smo u ratu, čiji su uzroci duboko u prošlosti, pa će njegovo trajanje biti dugo, jer su uzroci mnogobrojni i teško otklonjivi… Svi koji se zalažu ‘za mirno rešenje’, najpre moraju odustati od zahteva da se poštuju postojeće državne i republičke granice“.

Ishod ratova, s kraja prošlog veka, poznat je. Granice postjugoslovenskih država identične su sa granicama republika bivše SFRJ. U regionu, jedino još Kosovo ostaje formalno nedorečena politička zajednica. Sve u svemu, na tragu dilema: rat ili mir; život ili smrt; beda ili ljudski pristojna egzistencija; urođenička ili građanska nacija; divlja ili civilizovana politička utakmica; demokratija ili samodržavlje; “balkanizovani” ili evropeizovani Balkan, ključno pitanje koje danas treba da postavimo jeste: da li je, posle najsurovijih sudara “ubilačkih identiteta” (Amin Maluf) na tlu Evrope, nakon Drugog svetskog rata, ovde na dnevnom redu opet politika? Ako jeste, da li se temelji na civilizacijskom sazrevanju, posredstvom kritičke samorefleksije političke klase i naroda? Ili je posredi puko upodobljavanje imperativima spoljašnje sile, što bi samo potvrdilo činjenicu da “narodi veoma retko, ako uopšte, uče iz svojih grešaka” (Hans-Ulrih Veler)?

Kako bilo, da bismo pouzdanije krenuli putem istorijskog sazrevanja, držim da mnogo toga valja oteti od organizovanog zaborava i očistiti od nanosa propagandnih laži i kvazinaučnih „istina”. Koliko zarad istine o teško otklonjivim uzrocima plemenskih uzurpacija nacionalnog identiteta, toliko zbog demokratskog konsolidovanja države i nacije, tek treba da se suočimo sa mnogim neugodnim činjenicama bliske prošlosti. Jedan takav istraživački zadatak formulisao je Slobodan Inić, pitajući: „kako su i koji su to Srbi razbili i ‘drugu’ Jugoslaviju“? Sporovi nisu utihnuli ni oko odgovora na dilemu: „da li je Srbija mogla da ne vodi rat koji će izazvati daleko teže posledice od problema koji su je rukovodili da započne sukobe sa svim jugoslovenskim narodima“?

No, s obzirom da veličina problema nadilazi kapacitete jednog autora, kao i jednog novinskog teksta, ovom prilikom moguće je fokusirati pažnju na dva aspekta: a) prirodu oprečnih ideoloških pozicija uoči, u toku i nakon Osme sednice i b) na ideološki mehanizam manipulacije “olako datim obećanjima” (Dragiša Pavlović) i njihovim katastrofalnim posledicama po naciju i državu.

Tri godine pre Osme sednice, na mitingu u Bujanovcu, 1984. godine, Ivan Stambolić negira tezu o balkanskom usudu etničkih komšijskih paranoja: “Višenacionalne sredine nisu osuđene na mržnju i strah… Danas je čitav svet pred sudbonosnim iskušenjem – ili će svi narodi naučiti da žive zajedno, ili će nestati. Nacionalisti nude ovo drugo”. Na tom fonu, nakon pojave Memoranduma SANU, predsednik Predsedništva Srbije upozorava: “Memorandum u suštini staje na stanovište suprotno interesima Srba u čitavoj Jugoslaviji… A, ko bude naknadno želeo da ‘ujedini’ takve Srbe na razvalinama Jugoslavije, dovešće Srbiju i srpski narod u sukobe sa svim drugim jugoslovenskim narodima i celim svetom” (“Put u bespuće”).

Na Osmoj sednici, o Miloševićevoj platformi rešavanja problema na Kosovu, Stambolić kaže: “nema magičnih rešenja ni čarobnih štapića. Nikome ne možemo dozvoliti da o sebi stvara predstavu kao o izuzetnoj pojavi, kojoj je bogomdano znanje o izlasku iz krize prekim putevima i prekim sredstvima”.

Budući da nije prošlo mnogo vremena da se bilansi bonapartističkog “raspleta” iskažu u ratu, krvi, masovnoj bedi i porazima, Stambolić u razgovoru sa Inićem, 1995. godine govori o Osmoj sednici kao “ozvaničenju simbioze staljinista i nacionalista”. Sa puta reformi, otišlo se u bespuće, kaže on. “Staljinistička reakcija sa nacionalističkom podlogom na već urušeni socijalizam… Onako lako obećanje sile, mase i brzine bilo je nespojivo sa bilo čim demokratskim… Da bi se, na kraju, batina, namenjena drugima, prevorila u prosjački štap za sopstveni narod”.

S druge strane, budući da je teško osporiti Stambolićevu tezu o staljinističkom mehanizmu uspostavljanja legitimnog monopola nacionalističke platforme “izlaska iz krize”, da bi se razumela priroda pobedničkih ideja, umesto citata iz knjige novog vođe “jedinstvene Srbije” (“Godine raspleta”), najbolje će biti da se okrenemo izvoru – ka idejama Dobrice Ćosića, lidera tzv. tradicionalnih srpskih nacionalista. U svojim dnevničkim beleškama (1991), ishode Osme sednice on opisuje ovako: “A, kada su u Srbiji političke snage, koje su težile Jugoslaviji kao državi nacionalne ravnopravnosti (pokret Slobodana Miloševića) odnele pobedu nad vazalnom srpskom birokratijom (Stambolićev birokratski klan sa Ivanom na čelu), u svim jugoslovenskim nacijama nastaju, sa snažnom podrškom nacionalnih komunističkih oligarhija, žestoki separatistički pokreti koji sa antisrpstvom i antijugoslovenstvom nose u sebi težnje za političkim pluralizmom…”. Koju godinu ranije, u Slobodanu Miloševiću video je ličnost, “… koja je hrabro, pragmatično i neskrupulozno, kako to biva u politici, izvanredno iskoristila svoju istorijsku priliku: da obnovi srpsku državu srušenu u Jugoslaviji i titoizmu i zadobije ugled i značaj kakav posle Pašića u srpskom narodu niko nije imao” (“Promene”).

Nakon skice suštine opozitnih ideoloških stanovišta Osme sednice, držim da ćemo kontroverzu bolje razumeti ako je sagledamo u svetlu naučne spoznaje delotvornosti manipulacije u maniru Platonove “plemenite laži”. Plodotvorni predložak za takvu analizu jeste sledeća ideja Alberta O. Hiršmana: „Zanimljivo je da je otkrivanje nameravanih, ali neostvarenih, posledica društvenih odluka čak potrebnije nego otkrivanje nenameravanih posledica koje su se ostvarile: ove poslednje bar postoje, dok se nameravane ali neostvarene posledice mogu naći samo u izraženim očekivanjima društvenih aktera u izvesnom, često kratkom, vremenskom trenutku“ (“Strasti i interesi”).

Ekonomski kolaps moguće je, bez velikih dilema, uvrstiti u red nenameravanih posledica Miloševićeve politike “homogenizacije Srba” i suverenizacije države, koje su se ostvarile i, tako, Srbiju, u grupi “potpunih promašaja”, zakovale na samo dno tranzicionih bilansa 28. zemalja. U tom smislu, “oporo” istinita je teza Branka Milanovića da je „režim Miloševića (je) najgori režim u istoriji… Kada je on završio vladavinu, sve je bilo rastureno. U neku ruku se i dalje nismo izvukli iz rupe u koju smo tada upali”. A, da bismo se vratili na nivo rasta kad je komunizam padao (1990), možda će nam trebati 50 ili 60 godina – duže nego pod komunizmom, zaključuje ovaj ekonomista svetskog glasa i ugleda.

Sa neželjenim posledicama Osme sednice suočava se već tri decenije, kako preostali korpus njenih učesnika iz SK Vojvodine, tako i većina Vojvođana koji su, tada, u autonomiji videli priznanje svoje posebnosti, polugu modernizacije i tolerantne integracije različitosti. Pokazalo se da nerazborita “nesvrstanost” vojvođanskih političara nije ostvarila svoj cilj – otklanjanje pretnje “visokog podšišavanja autonomije Vojvodine” (Boško Krunić). Naprotiv, potonji Miloševićev mitingaški “blickrig”, sa imperativom “jedinstva – u funkciji odbrane Kosova i Metohije”, bio je vrlo delotvoran uvod u skoro totalno pražnjenje institucionalnih kapaciteta autonomije, uzurpaciju njenih “dodatih vrednosti” i svekoliko urušavanje dostignutog standarda života, uključujući otvorene interakcije sa jugoslovenskim i evropskim susedstvom. 

Najzad, da se sa najmanje transparentnim realnostima “preporodne” politike produktivno “hvata u koštac” Hiršmanova kategorija “nameravanih a neostvarenih posledica” uočićemo na primeru “ujedinjenja svih srpskih zemalja”. Ćosić nam, recimo, svojim zapisima iz 80-tih i 90-tih godina pomaže da saznamo kako je ključna pretpostavka uspeha takvog poduhvata nađena u “uviđanju i imenovanju preimućstava civilizacijske zaostalosti, a ona postoje, osobito u sferi ekonomije i urbanizacije” (“Promene”). Pa, budući da su posredi najneugodnije činjenice, koje ne rade više u prilog “naše stvari”, za razumevanje Ćosićevog objašnjenja debakla samog “ujediniteljsko-preporoditeljskog” projekta biće korisna ideja politički „isplativog“ zaborava neprijatnih istina. Jer, „koji bi društveni poredak mogao dugo da preživi dvostruku svest – da je prihvaćen uz čvrsto očekivanje da će rešiti određene probleme, i da očigledno i beznadno nije uspeo to da učini“, razložno se dvoumi Hiršman.

Jesu li time položeni temelji za neizlečivu “traumu poniženog nacionalizma“ (Veler) videćemo. Najavu takve dubinske ozlojeđenosti prepoznaćemo u sledećem viđenju „dramatičnog raskršća“: „umesto pretvaranja demokratije u energiju progresa, nas je zahvatila razistorija… u ime evropejstva širi se razistorija i odricanje od sopstvenog identiteta. Kriza srpske nacije ulazi u novu etapu, u uslove veće nacionalne ugroženosti od onih u titoizmu… Treba formulisati savremenu nacionalnu ideologiju Srba. Ko će to da uradi?“ (Ćosić, “U tuđem veku”, 2002).

Da ne brinu preostali akademici i umetnici iz Ćosićevog serkla, ponudili su se mnogi mlađi kandidati za takav posao ideološke kreacije “srpskog stanovišta” i diskreditacije tzv. autošovinizma “anacionalnih mondijalista”. Da li će u te knjige nove srpske mudrosti biti uvrštena Ćosićeva teza o Srbima kao „krivcima i žrtvama“, koji „prosto nisu razumeli stvarnost sveta u kome smo“, skoro da ne treba uopšte sumnjati. Ne treba sumnjati ni u činjenicu da će se u potiskivanju svesti o stvarnim uzrocima kraha preporoditeljskog ujedinjenja njegovi inspiratori i realizatori poslovično skrivati iza “volje naroda”, koju su uzgred budi rečeno, u dobroj meri sami indukovali, kao i iza “zavere svetskih moćnika”. A, kad se pokaže da ni taj manipulativni “dribling” nije dovoljan da se iz pozitivnih sećanja u Srba konačno istera nasleđe “Titovine” i odbrani platforma o ujedinjenju – “milom ili silom – bez obzira na užasavajuću cenu”, tada se valja pozvati na “epohalni trend”, pa retorički postaviti pitanje sa unapred poznatim odgovorom: „To je u 19. veku bio istorijski opšti proces. Koji je taj Srbin koji ne bi zagazio u Bizmarkovu i Kavurovu reku?“ (Ćosić, “U tuđem veku II”, 2008-2010)

Međutim, da su “proroci srpskog nacionalizma” hteli u 20-tom veku da prihvate samo jednu poznatu, ali za njihova uverenja i interese subverzivnu pouku istorije, stvari sa “napretkom”; ”slobodom”; “civilizacijom”; “dostojanstvom”; “identitetom” i “integritetom” srpskog naciona bile bi danas nemerljivo povoljnije. Reč je, zapravo, o krajnje jednostavnoj samorefleksiji postnapoleonovske Francuske, koju Benžamen Konstan saopštava ovako: „Ima stvari koje su moguće u nekoj epohi, a nisu u nekoj drugoj… Kada se ljudi, koji raspolažu našim sudbinama na Zemlji, prebace u onom što je moguće, to je veliko zlo“ (“O duhu osvajanja i uzurpacije u njihovim odnosima sa evropskom civilizacijom”).

Zato, ako se nama danas, kao i Nemcima, u nekoliko istorijskih navrata, put izgubio u sumraku diletantskih interpretacija nacionalnog interesa (Veber) i, ako se nešto bitno ne promeni u dominirajućim nacionalnim slikama bliže prošlosti i sveta uopšte, sumnjam da se željenom brzinom možemo evropeizovati? Možda, kao narod, ipak, nešto i naučimo iz svojih grešaka. Pročitajmo, zato, iznova Stambolićev “Put u bespuće”, kao i Pavlovićevu “Olako obećanu brzinu”.