Da li kršimo zakon kada uživo gledamo snimak sa kamere za video-nadzor u zgradama

Ako je svrha obrade bezbednost imovine, lica i funkcionisanje stambene zgrade, ukoliko bi stanari imali pristup slici u realnom vremenu (putem aplikacije, preko kablovske televizije ili na bilo koji drugi način), takva obrada bila bi suprotna načelima ograničenja u odnosu na svrhu obrade i integriteta i poverljivosti obrade, ističe sagovornik portala N1.

“Svrha korišćenja video-obezbeđenja ili drugih tehničkih sredstava propisana je Zakonom o privatnom obezbeđenju, tako da u konkretnom slučaju nije određena, odnosno jasna svrha zbog koje bi stanarima bio omogućen uvid u sliku (da li je to bezbednost, ili radoznalost) i kako takav način obrade uopšte doprinosi ostvarenju zakonom propisane svrhe.“

Ako postoji potreba za audio/vizuelnim praćenjem posetilaca, može se koristiti video-interfon koji ne pohranjuje i ne čuva snimke, objašnjava on i dodaje da građani često upućuju pritužbe, tj. predstavke koje se odnose na obradu putem video-nadzora u stambenim zgradama.

Kakva je procedura ukoliko se utvrdi povreda zakona

Ukoliko postoji sumnja u povrede Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, služba Poverenika sprovodi postupak inspekcijskog nadzora i utvrđuje činjenično stanje.

“Ukoliko se utvrde povrede, izriču se korektivne mere, nakon čega najčešće stambene zajednice usklade svoje postupanje u odnosu na propise. U slučaju da se deo nadležnosti kada je u pitanju nadzor odnosi na Ministarstvo unutrašnjih poslova, u smislu Zakona o privatnom obezbeđenju, spisi predmeta se prosleđuju na dalje postupanje“, objasnjava Marinović.

“Predstavke se rešavaju zavisno od toga da li se obraćaju lica na koja se podaci odnose koja nisu uspela da ostvare neko od prava propisanih zakonom (pristup, uvid, brisanje, ograničenje) ili građani ukazuju na potencijalne povrede zakona, kao što su situacije kada se video-nadzor u stambenim zgradama uvodi bez odluke skupštine i angažovanja licenciranog izvođača. To su slučajevi kada pojedinci sami instaliraju kamere na spratovima, spoljnim delovima zgrade, kada se u okviru grupa (Vajber, Fejsbuk) dele snimci i slike iz sistema video-nadzora“, napominje Marinović.

Negde snimke gledaju svi, a negde samo upravnici

Profesionalna upravnica Dragica Šešić ističe da sve zgrade izgrađene u poslednjih deset-petnaest godina imaju sistem video-nadzora, uključujući i one koje je gradila država.

“U dve zgrade u kojima sam upravnica stanari imaju mogućnost da putem aplikacije za mobilni telefon u realnom vremenu gledaju sve što snimaju kamere za video-nadzor. Stanari jedne stambene zgrade odlučili su da ugrade kamere zato što im je neko uporno uništavao ulazna vrata, čiju su popravku svaki put plaćali po osam hiljada dinara. Rešili su da tome stanu na put, pa su instalirali video-nadzor, kojem samo ja mogu da pristupim“, napominje Šešić, koja funkciju upravnice obavlja u dvadesetak stambenih zgrada u Beogradu.

Sagovornica portala N1 kaže da su motivi za ugradnju video-nadzora uglavnom zaštita imovine od krađe i lična bezbednost. Ukoliko se u zgradi dogodi krađa, upravnik je najčešće taj koji „skida“ snimke na USB fleš-memoriju, a zatim ih predaje policiji.

“Po pravilu, krađe prestaju čim se uvede video-nadzor, jer kamere deluju preventivno. U dve zgrade smo se čak dogovorili da stavimo lažne kamere, koje sam nabavila na buvljaku za 700 dinara po komadu. Za 150 dinara kupila sam nalepnicu ‘Zgrada je pod video-nadzorom‘, a kad staviš bateriju u tu kameru, ona blinka kao da je prava. Profesionalni lopovi zasigurno mogu da prepoznaju lažne kamere, ali one uglavnom odvrate većinu provalnika“, kaže Šešić.

Prema njenim rečima, za postavljanje video-nadzora potrebna je dvotrećinska saglasnost stanara, jer se to vodi kao investiciono održavanje.

Video-nadzor u stambenim zgradama ugrađuju firme koje su licencirane za te poslove.