Da li nam treba novi zakon o nauci?

Profesori, a i samo Ministarstvo (u kojem su bili uglavnom profesori), protivno zakonu o naučnoistraživačkoj delatnosti (članovi 104-107), zapošljavali su mlade diplomirane (master) studente s dobrim prosekom i tako sebi obezbeđivali najjeftiniju radnu snagu. Profesori, a i samo Ministarstvo su znali ili su morali da znaju (kako se to u zakonima kaže) da rade protivzakonite stvari. Ministarstvo nije raskinulo ugovore s tim inovacionim centrima, iako su oni zaključeni s neakreditovanim institucijama. I tako su stvorili problem za 1.431 zaposlenog u tzv. inovacionim centrima fakulteta. Ti mladi ljudi su, ni krivi ni dužni, postali žrtve svojih profesora.

Prava rasprava trebalo bi da se vodi o samom nacrtu novog zakona o nauci. I da li je on uopšte bio potreban? Svaka nova garnitura u Ministarstvu za nauku uvek je htela da menja zakon o nauci. Sve te promene, najčešće su započinjane da bi ljudi koji su došli na položaje i njima bliski ljudi iz nauke, napravili zakon kojim bi sebi obezbedili bolji položaj. Dakle, glavni pokretač za promene, izmene ili za donošenje novog zakona o nauci bilo je ITM (Ima li Tu Mene) pravilo. Niko nije gledao neki opšti (državni) interes. Zbog tih čestih promena (ili bar pokušaja promene) zakona o nauci, projekti, čija je realizacija bila planirana na četiri godine, rade se već osmu godinu. I nikome to nije čudno. U međuvremenu je doneta i nova Strategija naučnog i tehnološkog razvoja Srbije (2016), a projekti se rade po staroj Strategiji (iz 2011). Ni to nije nikome čudno, niti je iko zbog toga odgovarao. Zamislite koliko je naša nauka uznapredovala, kad još uvek radi „strateške“ teme i programe iz 2011. Razvijeni svet radi teme iz 2025. ili još i neke dalje godine, a srpska nauka i dalje, već osmu godinu zaredom, radi teme iz 2011. A dok se donese novi zakon o nauci, isteći će rok i ovoj novoj Strategiji. Tako će da ispadne da po Strategiji nauke za period 2016-2020. ništa neće biti urađeno. I ta Strategija će, ipak, biti u potpunosti ostvarena. Ne, nije ovo nikakav paradoks. Tom Strategijom i nije bilo ništa planirano da se uradi ili ostvari. Zato će, ako i to treba za neki izveštaj o uspešno sprovedenoj Strategiji nauke, sve što je planirano za 5 godina, tj. ništa da bude urađeno. I niko ni za to neće da odgovara. To samo pokazuje da se i strategije nauke kod nas donose tek da bismo ih imali u nekom referatu, a ne iz stvarne potrebe da se planira nešto što Srbija treba da ostvari u narednih 5 godina. I zašto se niko nikad nije pitao šta je sve urađeno, a šta i zašto nije, iz prethodne Strategije (2011)? I u šta je slupano više od 50 miliona evra za nabavku „kapitalne opreme“? Možda će neko da pomisli da je urađeno dva puta više od planiranog, zato što se projekti po toj Strategiji rade (za sada) dva puta duže od planiranog. Znači li to da su u potpunosti ostvareni ciljevi te Strategije, da je Srbija postala „inovativna zemlja u kojoj naučnici dostižu evropske standarde, doprinose ukupnom nivou znanja društva i unapređuju tehnološki razvoj privrede“? Kako to lepo zvEči. Strategiju nauke donosila je Svetska banka, a ne srpska naučna zajednica. Dok se srpska naučna pamet preliva i preko granica naše zemlje (da ne navodim ovde podatke o tome koliko je mladih naučnika otišlo u svet od 2011. godine i gde su sve našli svoje mesto), nama Svetska banka pravi Strategiju nauke.

Da li nam je stvarno bio potreban novi zakon o nauci? I šta se njime rešava? Institucionalno finansiranje instituta, kao što piše u obrazloženju za donošenje ovog zakona? A zašto država institucionalno finansira institute? To je ključno pitanje na koje zakonopisac nije dao odgovor. Taj deo nacrta zakona (članovi 104-110) je veoma uopšten i ništa ne rešava. Sve je opet prepušteno da kasnije neki odbori i komisije donose pravilnike prema sebi i da tako raspodeljuju sredstva. Kao da se zakon namerno pravi nedorečen, da bi kasnije moglo da se radi kako se kome prohte. U nacrtu zakona se ne vidi zašto će država institucionalno da finansira institute. Da bi se dobio odgovor na ovo pitanje, mora prvo da se odgovori na ključno pitanje: zašto je Srbija osnivala institute? I šta oni rade ili šta treba da rade? Zakonopisac navodi uopštene formulacije („stvaranje novih znanja…, očuvanje i unapređenje opšteg fonda znanja…, unapređenje ukupnih naučnoistraživačkih kapaciteta…, podizanje opšteg nivoa tehnologija…“ itd.), koje ništa ne znače. Nema odgovora na pitanje zašto će država, odnosno poreski obveznici institucionalno da finansiraju institute. Ko će to da proceni kad je i koliko „stvoreno novo znanje“, kad je „unapređen opšti fond znanja“, kad su „unapređeni naučnoistraživački kapaciteti“ i kad je „podignut opšti nivo tehnologija“ …? I šta će da bude ako je i kad je „stvoreno novo znanje“, kad je „unapređen opšti fond znanja“, kad su… Prestaće institucionalno finansiranje instituta? Ko će to da proceni (opet neka komisija ili neki odbor?) kojem institutu je koliko godina potrebno da bi bilo „stvoreno novo znanje“, „unapređen opšti fond znanja“,…? Godina dana, dve godine, četiri godine, 40 godina…? I zašto je uopšte „stvoreno novo znanje“, „unapređen opšti fond znanja“,…? Šta će poreski obveznici u Srbiji s tolikim „stvorenim novim znanjima“, „unapređenim opštim fondom znanja“,…? Da u polovini vodovoda u Srbiji piju hemijski ili bakteriološki neispravnu vodu za piće? A srpska nauka će, kako su to pametno smislili zakonopisci u Zakonu o Fondu za nauku Srbije, da „odgovara na globalne izazove razvoja društva“, za nekih tričavih 500 miliona dinara samo u idućoj godini? A pošto je reč o „globalnim izazovima“, spiskaće se tu još mnogo para, sve dok srpska nauka ne „odgovori na globalne izazove razvoja društva“.

Sve dok se ne odgovori na ključno pitanje, zašto je država osnivala institute, nema svrhe da se raspravlja o ostalim članovima ovog nacrta zakona o nauci i istraživanju.

Institucionalno, a bolje je da se kaže trajno finansiranje instituta moglo je da se ostvari i po sada važećem Zakonu o NID. Ministarstvo je trebalo da raspiše konkurs za projekte „dugoročnih istraživanja od nacionalnog i strateškog interesa za Republiku Srbiju“ (član 10, tačka 4), koji bi bili sačinjeni od programa iz strategija razvoja svih ministarstava RS. A na osnovu čl. 98 i 104-107 postojećeg zakona da sa institutima, koji će raditi strateške projekte, zaključi ugovor na pet ili na 10 godina i tako im obezbedi trajno finansiranje. Institute koji za pet ili za 10 godina ne urade nijedan strateški projekat i nema smisla dalje finansirati. Tako bi Ministarstvo znalo zašto je država osnivala institute. Da rade i da urade strateške projekte za Republiku Srbiju, na tačno zadate teme iz strategija svih ministarstava.

Najveći i jedini rezultat prethodne Strategije nauke i spiskanih pedesetak miliona evra za „kapitalnu opremu“ jeste što su neki Pera Perić ili Mika Mikić dodali po koju referencu u svoje CV-ije. Poreski obveznici Srbije, valjda pod uticajem hemijski ili bakteriološki neispravne vode za piće, odlučili su da zbog ovako krupnih rezultata u ostvarivanju Strategije nauke, iduće godine u Fond za nauku prilože još 500 miliona dinara. Pošto je srpska nauka rešila sve probleme u Srbiji, poreski obveznici Srbije svesno prilažu još 500 miliona dinara, da bi srpska nauka „odgovorila na globalne izazove razvoja društva“. Tako će Sorošev fond da dobije konkurenciju tamo gde se najmanje očekivalo, u srpskoj nauci.

Zamislite samo kako zakonopisci imaju visoko mišljenje o dometima srpske nauke, kad joj poveravaju da „odgovara na globalne izazove razvoja društva“. A koliko je američka nauka iza srpske, najbolje se vidi po tome što su oni sebi, pri osnivanju svog Fonda za nauku, postavili tako trivijalne zadatke da taj Fond „promoviše napredak nauke; da unapređuje narodno zdravlje, prosperitet i blagostanje i da osigura narodnu odbranu“. Srpska nauka je unapredila narodno zdravlje, donela prosperitet i blagostanje i osigurala narodnu odbranu. Zato sad jedino srpska nauka može da „odgovori na globalne izazove razvoja društva“.

Autor je naučni savetnik