Da li smo se za ovo borile?

Nadale su se da će više učestvovati u politici, više će se fokusirati na smanjenje korupcije, na politike za žene i siromašne.

To se nije dogodilo.

Naprotiv, nakon Prvog svetskog rata, apatija je bila tako velika, da čak ni mnoge aktivistkinje sifražetskog pokreta nisu glasale, ženske organizacije su se izjašnjavale kao apolitične, a pojavili su se i tekstovi o porazu sifražetskog pokreta. Velika očekivanja nisu ispunjena.

Aktivistkinje ženskog pokreta u Srbiji ovih dana pred sobom imaju isti, veliki zadatak. Da sebi i drugima odgovore na pitanja koja stižu svakog dana: Evo polovine žena u parlamentu, i?

Evo imamo žene u Vladi i predsednicu Vlade, da li je sad gotovo? Da li smo se za ovo borile?

Odgovor nije jednostavan.

DA, za ovo smo se borile – da u Skupštini i Vladi i na svim mestima odlučivanja postoji ravnomerna zastupljenost žena i muškaraca i NE, nismo se za ovo borile – nismo htele da predsednica Vlade bude najglasnija među podanicama, da se ministarke i parlamentarke zajedno sa partijskim kolegama nadmeću u odanosti vođi, a da se institucije degradiraju i uništavaju.

Nismo htele da se nove poslanice prepoznaju po govoru mržnje koji sa skupštinske govornice upućuju političarkama opozicionih partija ali i profesorkama, novinarkama, umetnicama i svim drugim koji kritikuju stanje u društvu.

Nismo htele da rodna ravnopravnost i politička participacija žena budu tema „za slikanje“ i populističku skalameriju. A baš to nam se dogodilo.

I dok Vlada i ministarke najavljuje kako će, brzopotezno, predložiti set antidiskriminatornih zakona i strateških dokumenta važnih za rodnu ravnopravnost (na koje, inače, godinama čekamo), pitanje ostaje isto – jesmo li se baš za ovo borile?

Zalaganje za političku participaciju žena trebalo je da im omogući da uživaju svoja politička prava – da biraju i budu birane.

Višedecenijska argumentacija korišćena u borbi za ova prava upućivala je na to da postoji veza između većeg broja žena u politici i progresivnih politika za koje se one zalažu. Ne i u Srbiji, u ovom trenutku.

U vladajućoj strukturi, žene su, kao i muškarci, samo delovi mašinerije za održavanje na vlasti. Politički život odvija se pod jakom partokratskom strukturom koja je gotovo u potpunosti zamenila vladavinu prava.

Ravnopravnost je velika reč. Bez nje nema pravde, ni slobode. Zato brojevi ne mogu da zamene stvarne politike i vrednosti, a kultura ravnopravnosti ne može da se glumi, ma koliko inače vešto glumili.

Zato je pred aktivistkinjama ženskog pokreta veliki zadatak – da transformativna moć ideje ravnopravnosti ostane u našim rukama, da naučene lekcije o (zlo)upotrebi teme iskoristimo za nove strategije i akcije i da pitanje ženskih prava i ravnopravnosti posmatramo kao neodvojivi deo društvenih reformi i političke borbe. Prošli smo fazu u kojoj smo se zalagali za više žena u politici i pokazivali brojeve i procente.

Vreme je za pitanja: Šta ćeš u politici? Za šta se stvarno zalažeš? U čijem interesu radiš?