Da li su deca blagoslov ili teret?

Vojne bolnice su bile pune pacijenata, međutim nisu se samo ružne stvari dešavale. Beleže se razni zanimljivi i interesantni slučajevi, prenosi list Vreme.

Naročita pažnja posvećena je Ljubinku Markoviću, višem savetnku Ministarstva trgovine i industrije.

Metak iz protivničke puške mu je prošao kroz glavu i izazvao totalnu amneziju.

Morao je da započne nov život. Ponovo je učio da čita, da piše, da razume, da pamti…

Iz turskog i bugarskog rata Marković je izašao gotovo nepovređen. Kaže da je smrt izbegao tri puta i da je četvrti put imao bliži nego ikada susret sa smrću.

U pola pet ujutru 21. novembra dok je Marković bio u rovu, pala je granata kod zida rova i eksplodirala. U trenutku kada je trčao da vojsci nagovesti da neprijatelj napada, ekspodirala je još jedna granata.

Kada je hteo da proveri da li se situacija stišala, ugledao je neprijateljsku četu kako im dolazi s leđa. Okrenuo se ka naredniku i najglasnije što je mogao rekao je ‘Trkom!’

To je bilo poslednje što je izgovorio, poslednji trenutak koji ga je odvojio od svega do sada u životu.

Marković biva vojnim vozom hitno transportovan u Niš.

Nakon što je otvorio oči, nije se sećao ničega. Lekari su mu govorili, a on ih je gledao u čudu. Tek nakon mesec dana počeo je da vidi ljude kao figure koje govore. Nije znao kako se zove, gde je rođen, ko su mu roditelji.

Malo pomalo su se pojavljivale nekakve slike kuće iz koje izlaze deca, da bi na kraju shvatio da je to njegova porodična kuća u Topoli.

Polako je učio da čita i piše, ali je metak pokidao moždane ćelije koje su bile odgovorne za određena slova.

Uz veliku muku lekara, nakon izvesnog vremena Marković je počeo da se seća svega i normalno nastavio svoj život.

Celokupno izadnje može se čitati na sajtu Narodne biblioteke.

U listu Pravda objavljena je analiza pod naslovom „Kome su deca potrebna?“.

Svuda u svetu deca su nazivana ‘božijim darom’, navodi autor. Roditelji su želeli decu i smatrali su velikom nesrećom i prokletstvom ako iz nekog razloga nisu mogli da imaju decu. Za dom u kojem nisu postojala deca se smatralo da će se njihovo ognjište ugasiti, a nerotkinje su predstavljene kao uklete.

Deca su predstavljala veliku vrednost. Ljudi su nagonski verovali da deca predstavljaju produžetak njihovog života i imali su najmanje jedno dete.

Više dece su imali ljudi sa sela, a manje oni koji su živeli u gradovima.

Roditeljima su deca bila prvenstveno potrebna zbog radne snage jer su deca predstavaljala mladu radnu snagu. Ljudska snaga je bila potrebna privredi sve dok se nisu pojavile mašine koje obavljaju posao umesto ljudi.

Tada je želja za decom pala.

Nažalost, deca danas predstavljaju samo veliki teret i brigu.

Na selu, deca roditelja koji poseduju malo zemlje mogu lako postati beskućnici. U takvim situacijama, roditelji ne mogu da imaju mnogo dece, a još manje su u stanju da ih školuju i vaspitavaju, te je zbog toga smrtnost njihove dece bila velika.

Sa druge strane, kod imućnih ljudi oskudica nije predstavljala problem zbog kojeg oni nemaju decu. Kod njih je akcenat stvljen na neplodnost i veštačkom suzbijanju rađanja.

Žene iz gradova su smatrale da će im trudnoća i porođaj uništiti mladost i lepotu i zbog toga su se često odlučivale na abortus.

Celokupno izdanje može da se čita na linku Narodne biblioteke.

„List Danas svakoga dana prelistava glavne vesti na današnji dan pre 80 godina, tačnije 1940. godine. Predmet analize su dnevni listovi Vreme i Pravda, koji danas ne postoje. Ideja jeste da se čitaoci vrate u prošlost, da sa vremenske distance vide kako su izgledale vesti, ali i kako su novinari, pa i sami sugrađani, razmišljali u Srbiji u turbulentnom periodu između dva rata i pred sam početak Drugog svetskog rata. Pored političkih vesti, objavljivaćemo i društvene, ekonomske, ali i vesti iz domena zabave i sporta.

Projekat je realizovan u saradnji i uz materijal iz digitalne arhive Narodne biblioteke Srbije i Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“.“