Da li su epidemiolozi u Kriznom štabu opravdano kritikovani?

Možemo da ga krivimo, ali ne i da ga menjamo. Ali, prilika je da vidimo koliko su osnovane kritike koje se sve češće upućuju Kriznom štabu, posebno njegovom stručnom delu.

Poznato je da nije bilo testova, da se oskudevalo sa opremom i da u organizacionom smislu zdravstveni sistem nije funkcionisao, a da je sve moralo da se prikaže kao savršeno uspešno.

Ni preduzimane mere, pre svega naglasak na zabrani kretanja građana, umesto na otkrivanju izvora zaraze, nisu bile najbolje moguće, već iznuđene u datim okolnostima.

Mnoge odluke, poput sprečavanja rasejavanja zaraze, bile su teoretski ispravne, ali nesprovodive, pa bolesnici nisu uspevali da dođu do epidemiologa, karantini su u praksi koncipirani kao legla zaražavanja, a zdravstveni radnici su se sami dovijali kako da se čuvaju. (U vezi sa poslednjim, ružna je insinuacija da su se zaražavali zbog sopstvenog nemara, jer je osnovna istina da im nisu blagovremeno davana sredstva zaštite.)

To su sve objektivne teškoće ili, bar, nevolje koje bi na taj način mogle da se pravdaju.

Šta je zavisilo od stručnjaka?

Pa, pođimo od anegdotskih primera međusobnih dezavuisanja.

Ako u javnost izlaze sa suprotstavljenim interpretacijama donetih stavova Štaba, kako li tek izgledaju polazni principi na kojima su gradili zajedničku (!?) strategiju? Kome od tih slobodnih strelaca treba verovati?

Takođe pamtimo previše razvučene policijske časove i kruta ograničenja o kretanju starijih građana, šetnji pasa itd.

Tu su i užurbano ukidane zabrane početkom maja, za koje se veruje da nemaju medicinskog opravdanja, jer odudaraju od ponašanja u drugim zemljama.

Na sve to se nadovezuju iznenadne izmene donetih odluka, recimo o ponašanju u gradskom saobraćaju.

Izgledalo je da je vrhunac dostignut pojavom trojice stručnjaka na reklamnom plakatu vladajuće stranke. Za njih je ne samo ponižavajuće, već i porazno ako nisu ni pitani za dozvolu da im se likovi koriste u propagandne svrhe.

S druge strane, grubo su zloupotrebili naše poverenje ukoliko su se svojevoljno upustili u lov na naše duše.

Mi, obični građani, imamo prava da se opredeljujemo kako hoćemo, a oni su svoju prepoznatljivost stekli zahvaljujući našoj opštoj podršci i poverenju koje smo u njih ulagali.

Čak i ako zaista veruju u sistem vrednosti koji zastupa vladajuća partija (odnos prema istini, demokratiji, pravima građana, nezavisnosti pravosuđa, slobodi medija itd.), nisu smeli da nas tako izdaju.

Kakvi, takvi, bili su naši, zajednički, a ne ovih ili onih.

Usledila su nova iznenađenja.

Prevođenje preko 4000 bolesnika u kategoriju izlečenih u samo jednom danu potezom pera podseća na knjigovodstveno prebacivanje potrošnog materijala u rubriku „rashodovano“, mada je u suštini nezgrapan, a ne maliciozan potez.

Mnogo više zabrinjavaju sračunati pokušaji minimiziranja aktuelne epidemiološke situacije.

Tako se lakonski govori „samo o zaostalim džepovima infekcije“, kao da je definitivno rešenje tu, odmah iza ćoška.

Ako se zaraza nezavisno pojavila u dva studentska doma i među studentima u privatnom smeštaju, ako se rasejala u jednom sportskom centru i ako iskače u pojedinim proizvodnim pogonima, i početniku je jasno da nastaju nova žarišta, te da stanje preti da postane ozbiljno.

Koje su odluke Kriznog štaba?

Da se pozitivni izoluju i da se traga za kontaktima? Ne, naprotiv, s vrha stižu poruke da se zaraženi studenti vrate u sobe gde su njihovi nezaraženi „cimeri“, da se prividno zdrave osobe sa kojima su zaraženi studenti bili u kontaktu ne testiraju, kao i da se obustavi potraga za novim izvorima zaraze u sportskom kolektivu u kojem su četiri mladića imala pozitivan nalaz.

Na vapaj nadležnih lekara da se treba držati propisa, stiže mandarinski mudar odgovor da će i ti propisi biti promenjeni.

E, tu već dolazi do svesnog zataškavanja, protiv svih uzusa profesije, pa čovek mora da digne svoj glas.

Autor je epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji