Da li su lepo vaspitana, tiha i povučena deca ovih dana targetirana posle tragedije u „Ribnikaru“?

U moru analiza ovog, i događaja koju su potom usledili, čuli smo pregršt neutemeljenih zaključaka, osuda i targetiranja dece i njihovih roditelja, stilova vaspitanja današnje mlade gerenacije, tražili su se krivci za sunovrat u kome smo se kao društvo našli…

Nesnalaženje sistema da reaguje u kriznim situacijama završilo se nalogom policije nekim školama da popišu decu za koju procenjuju da su „u riziku od nasilja ili ispoljavaju asocijalno ponašanje“.

Dr Marina Videnović, naučna saradnica Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, kaže za Danas da je slušajući čak i neke stručnjake mogla da se stekne slika o tome da su lepo vaspitana, mirna i povučena deca tempirane bombe kojima treba prilaziti s oprezom.

– U psihologiji već dugo znamo da se ljudi razlikuju po stepenu zvučnosti i bučnosti i da ne prija svima u istoj meri da budu glasni u odeljenju i to nije znak patologije nego individualnih razlika. Zadatak škole jeste da stvori prilike za sve učenike da budu aktivni na času, podele svoje mišljenje i razmišljanje, ohrabri i pomogne deci koja su zatvorenija i povučenija od ostalih, posebno ukoliko trpe i odbacivanje vršnjaka. Treba izbeći situaciju da postoji neko tamo iz poslednje klupe koga niko ne primećuje i samo mu se povremeno prebaci “da treba da bude aktivniji”, “da ne treba da se stidi”, “da se uopšte ne čuje”, a posle ovih događaja i da se na takvu decu gleda i sa podozrenjem jer možda „iznenada eksplodiraju“ – kaže Videnović.

Ona dodaje da je, prateći medije prethodnih dana, stekla utisak da smo vrlo često upirali prstom u decu. Uopšteno se, kako kaže, negativno govorilo o današnjim generacijama kao razmaženim, narcisoidnim, nesposobnim za život, kojima je sve dozvoljeno.

– Zapravo smo aktivirali već poznati govor, deo vekovne zabrinutosti i zameranja mladim generacijama što su drugačiji od naših sećanja o tome kakvi smo bili mi, poslušni, vredni cenili autoritetet, poštovali majku, oca…. E, pa ono što znaju svi koji su se okrznuli o psihologiju jeste da mi često ružičastim naočarima gledamo prošlost. Tako da je bitno da se zapitamo da li je zaista sve bilo tako divno kad smo mi bili deca. Takođe, empirijski podaci ukazuju na razlike između generacija, ali one ipak ne idu u toliko zabrinjavajućem smeru koliko se najčešće predstavlja. Mlade generacije jesu žrtve novinskih članaka u kojima su znatno zastupljeniji senzacionalistički negativni primeri koji dižu čitanost, ali i žrtve nas koji podižemo čitanost tih tekstova – navodi Videnović.

Njena koleginica dr Olja Jovanović, docentkinja na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, napominje da se negativni stereotipi lako aktiviraju, posebno u ovakvim emotivno bremenitim situacijama, u kojima smo zabrinuti za sebe i druge.

Tada smo, dodaje, skloni da opasnost smestimo u grupe koje su na neki način različite ili grupe koje ne razumemo.

Pominjana su deca iz “problematičnih porodica”, deca sa dijagnostikovanim mentalnim teškoćama, deca sa teškoćama iz spektra autizma…

– Zabrinjava što čujemo da u nekim školama počinje izdvajanje pojedinih učenika, što na nasilje počinjemo da delujemo nasiljem, nasiljem prema pojedinačnom učeniku koji ni na koji način nije učestvovao u skorašnjim događajima. Iako imamo potrebu da nešto uradimo u ovoj situaciji, bitno je da vodimo računa da sve što uradimo poručuje deci kako se treba ponašati u ovim situacijama. Targetiranjem pojedinačnih učenika, učimo decu da u situaciji kada se osećamo uplašeno, svoj strah treba smestiti u pojedinca ili grupu koji su na neki način drugačiji i isključiti ih iz zajednice. Na taj način učimo decu da su bitne samo njihove emocije, a ne i emocije drugih, da su deca kojima treba dodatna podrška opasna po društvo, da se od nasilja treba štititi nasiljem. Ne bismo tako iz škole proterali nasilje, već bismo proterali empatiju, uvažavanje različitosti, solidarnost, sve ono što nas štiti od nasilja – ukazuje Jovanović.

Marina Videnović dodaje da istraživanja vršnjačkog nasilja jasno pokazuju da su deca koja se ponašaju nasilno prema vršnjacima i sama bila i u ulozi onoga koji trpi nasilje.

– Potrebno je postaviti granice i poslati jasnu poruku da se vršnjačko nasilje ne toleriše, ali i ponuditi im očekivane načine ponašanja. Treba imati u svesti da učenje dece toleranciji i izgradnja klime međusobnog podržavanja traži i druge mere, sem represivnih – smatra Videnović.

Medije su prethodnih dana preplavile i informacije o deci čije su reakcije bile bizarne ili su se neprimereno šalila imitirajući neke postupke počinioca tragedije u „Ribnikaru“. Između ostalog, privedeno je na informativni razgovor dete od devet godina koje je došlo sa nekim spiskom imena učenika iz odeljenja.

– Ne ulazimo u to zašto dete od devet godina gleda vesti u kojima se opisuju detalji zločina, ali i to pitanje jednom treba da dođe na red. Verujem da ova reakcija deteta može da uplaši odrasle i da je mogu doživeti kao nezrelu, ali deca i jesu nezrela (ako su odrasli merilo zrelosti?), odnosno ne reaguju i ne doživljavaju svet na isti način kao mi odrasli. Zapravo ovaj primer predstavlja prirodnu reakciju zbunjenog deteta koje pokušava da zadrži osećaj sigurnosti – pojašnjava Videnović.

Komentarišući tvrdnje da su za detetovo ponašanje u potpunosti odgovorni roditelji, ona kaže da je izgradnja dobrog odnosa između roditelja i deteta beskrajno važna, ali iznosi i utisak da roditeljstvo postaje stresno jer su očekivanja okoline izrazito velika.

– Mogli smo čuti mnogo moranja koji se nameću roditeljima: roditelji moraju pričati sa svojom decom svaki dan, moraju razumeti svoju decu, moraju znati šta se dešava s detetom. Naravno da svaki roditelj treba da se trudi da izgradi sa detetom što bolji odnos uzajamnog poverenja. Međutim, odnos između roditelja i deteta je, kao i svaki odnos, složen i prirodno ima momente uspona i padova. Ne možemo očekivati od roditelja da u svakom trenutku budu savršena podrška svojoj deci. Takođe, udaljavanje od roditelja jeste i prirodni proces, nemaju svi adolescenti ni želju, ni potrebu da sa roditeljima svakodnevno dele sva svoja razmišljanja, osećanja, dileme i to treba poštovati – ukazuje Videnović.

Na pitanje zašto smo skloni da uperimo prstom u pojedinca ili grupu i optužimo ih da su krivi, Marina Videnović odgovara da događaji koji su iznenadni, tragični, neočekivani, sve nas, kolokvijalno govoreći, izbace iz šina kojima se krećemo tokom svakodnevnog funkcionisanja.

– U našoj psiihologiji je da pokušavamo da se vratimo poznatom koloseku. Jedan način da to učinimo jeste da stvari pojednostavljujemo i nalazimo jednog krivca u koga upiremo prstom. Najčešće su to pojedinci ili grupe koje su po nečemu različite od nas. Aktiviranjem stereotipa i predrasuda događaj udaljavamo od nas samih i šaljemo poruku da “nije do nas, do njih je, oni su odgovorni”. Kada identifikujemo krivca, bilo da je to pojedinac ili grupa, izlaz postaje jednostavan: pozabavimo se njime/a i idemo dalje našim šinama. Ipak, polako dolazi vreme u kome treba da pokušamo da razumemo da se susrećemo sa kompleksnim problemom i da samo povećanje broja policajaca, detektora metala ili bilo koga ili bilo čega drugog ne predstavlja spasonosno rešenje – smatra Videnović.

Ona dodaje da upiranje prstom u potencijalnog krivca možda kratkotrajno da pomogne da imamo lažnu sliku da smo shvatili jednu kompleksnu situaciju, da postoji izlaz koji je jednostavan i da smo mi na bezbednom.

Videnović ističe da je reč o zabludi koja nas samo udaljava od rešenja i napominje da nema jednostavnog i jednokratnog rešenja za složene društvene probleme.

– To ne znači da nema rešenja, već znači da je rešenje zahtevno i složeno koliko i sam problem. Da bismo krenuli napred potrebno je da na društvenom nivou sinhronizovano delujemo ka istom cilju – društvu koje je zasnovano na prinicipima poštovanja prava i preuzimanja odgovornosti. Na nivou pojedinca to znači, da svakog dana radimo najbolje što znamo, svesni da će naredne generacije živeti u društvu koje im ostavimo – poručuje Olja Jovanović.

Očekujemo svemoćnu školu

Na meti kritika posle nesreće našla se i sama škola „Vladislav Ribnikar“, pitanjima kako niko ništa nije primetio, a nekima je škola generalno bila krivac, jer je izgubila vaspitnu ulogu. Kriva je i sada, kada, prema mišljenju mnogih roditelja, ne ume da se snađe u novim okolnostima.

– Očekujemo funkcionalnu, svemoguću školu koja može da prevenira i reši sve, uključujući i složene društvene probleme. Zaboravljamo možda koliko se sami nastavnici i svi zaposleni u školi susreću sa nečim novim, za šta ni na koji način nisu bili pripremljeni. I njima je potrebno ohrabrenje i pomoć, kao i vreme kako bi mogli adekvatno da artikulišu kako da pomognu učenicima – kaže Marina Videnović.