Da li su srpski đaci imali koristi od onlajn nastave: Tri godine od uvođenja te vrste učenja posle proglašenja vanrednog stanja zbog kovida

Ne vidim budućnost učenja na daljinu; Većina učenika i roditelja nije zadovoljno nastavom na daljinu, te ne bih želela da uopšte prelazimo na takvu vrstu rada; Ne želim učenje na daljinu; Bez digitalizacije, Ne treba to ni uvoditi; Nastava je živ proces…“.

Ovako  glase neki od auteničnih odgovora nastavnika koji su u obimnom istraživanju Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja pre skoro tri godine poručili da bi onlajn nastavu trebalo ostaviti u vremenu iza nas.

U istraživanju u kojem je svoje viđenje nastave u pandemijskim okolnostima iznelo više od 50.000 zaposlenih u obrazovanju (rađeno je u periodu od maja 2020. do oktobra 2021.), njih oko trećina je tada procenila da će se škola posle kovida vratiti uobičajenim tokovima.

Tek 17 odsto smatralo je da će učenje na daljinu postati sastavni deo školske prakse, dok je nešto manje od polovine navelo da će škola ipak biti drugačija i da će se onlajn nastava koristiti više nego ranije.

Kada su nastavnike pitali šta bi trebalo menjati u budućnosti čak trećina bila je protiv promena u školskoj praksi, dok je polovina bila za to da se nastava na daljinu sistemski uvede u škole, ali kao dopunu redovnom nastavnom procesu (kombinovanjem onlajn i nastave uživo).

Za tako nešto zaposleni su ukazali da je neophodno obezbeđivanje računarske opreme i interneta, odgovarajućih softvera i obuke za podizanje digitalnih kompetencija nastavnika.

U međuvremenu, onlajn nastava nije sistemski uvedena u redovnu školsku praksu, još manje je država izdvojila novac za IKT resurse.

Rešenje za krizne situacije

– Onlajn nastava iz vremena pandemije se uglavnom više ne koristi. Sada se koristi za nužne potrebe za učenike koji duže odsustvuju zbog bolesti pojedinačno, u formi postavljanja materijala ili u školama u kojima postoji problem sa organizacijom nastave iz izbrnih programa. Imajući u vidu da škole sve teže organizuju nastavu zbog prirode samih programa koji podrazumevaju podelu učenika na grupe, pojedine gimnazije često pribegavaju da ove časove drže onlajn. Ne znam da li je to u skladu sa zakonom, ali verovatno postoji neka vrsta prećutne saglasnosti da se problem tako prevaziđe – kaže za Danas Aleksandar Markov, predsednik Foruma beogradskih gimnazija.

Katarina Veljković, profesorka informatike u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji, smatra da je u prethodne tri godine onlajn nastava postala deo školskog ekosistema i da se koristi u svim segmentima škole.

– Ona je tu, i nećemo je se lako odreći. Ipak je dosta energije utrošeno od strane svih aktera u obrazovanju da bismo onlajn nastavu jednostavno obrisali – uverena je Veljković.

Ona smatra da u Srbiji ima dosta škola koje su se digitalno transformisale tako da u svojim školskim planovima navode školske platforme kao jedan od resursa koji se može koristiti i u redovnim okolnostima, ali i tokom neke krize.

– Onlajn nastava predstavlja dobro rešenje u slučaju kriznih situacija, kao što je bila pandemija ili u situacijama kao što se ovih dana dešavaju dojave o bombama. Većina škola ima plan realizacije nastave u slučaju krizne situacije i taj plan se sprovodi – kaže Veljković.

Koristi onlajn nastave za nastavnike

Osvrćući se na dosadašnje iskustvo Veljković smatra da su nastavnici povećali nivo svojih digitalnih kompetencija i da sada ne možemo da kažemo da ima onih koji ne znaju da kreiraju neki smisleni digitalni edukativni materijal.

Učenici su, dodaje, naučili da koriste digitalne tehnologije na svrsishodan način, da uz digitalnu tehnologiju uče i dele svoje znanje sa drugima, a roditelji su se upoznali sa sadržajima koje njihova deca uče i aktivno su se uključili u obrazovni razvoj svog deteta.

– Mislim da je u većini škola materijal kreiran tokom onlajn nastave postao resurs koji se koristi u okviru škole. Dosta nastavnika koristi hibridnu nastavu u svom radu – uverena je Veljković.

Na pitanje šta smo u međuvremenu naučili o onlajn nastavi, Snežana Marković, profesorka informatike u Šestoj beogradskoj gimnaziji, odgovara: „I ništa, i mnogo“.

– Ništa nismo naučili o pravoj onlajn i hibridnoj nastavi, zato što ovo što je većina radila i nije bila onlajn nastava, već stihijsko korišćenje tehnologije da bi se napravila simulacija nastave. Pokušano je da se realna škola samo „premesti“ na internet, što nikako nije moguće. To što je ogromna većina škola i nastavnika radila zapravo uopšte nije onlajn nastava, te tako nisu ni imali iskustvo onlajn nastave, već nečega što se tako samo pogrešno zvalo – navodi Marković.

TV časovi nisu onlajn nastava

Ona napominje da časovi od 45 minuta u realnom vremenu i snimljena polučasovna predavanja emitovana preko televizije nisu onlajn nastava, a to je, kako kaže, nanelo veliku štetu i učenicima i uopšte budućoj upotrebi interneta u obrazovanju.

– Nažalost, čim je prinuda prestala veliki broj nastavnika se olako odrekao tehnologije i vratio se na svoj siguran teren. Nisu ipak svi odustali od tehnologije i ono što neki ipak rade i dalje, a trebalo bi da to bude uobičajena, redovna, praksa je da te platforme i dalje budu aktivne, da učenici koji iz raznih razloga odsustvuju sa nastave imaju informaciju šta se radilo na propuštenim časovima, da dobijaju dodatne materijale i da im se zadaju raznovrsne aktivnosti koje će podstaći učenje – kaže Marković.

Smatra da bi bilo izuzetno korisno kada bi škole dobile zvanično, sistemski podržano okruženje za učenje putem interneta gde će imati redovno literaturu, mogućnost nadoknade propuštenog, konsultacija, dodatne i dopunske nastave, mesto za domaće zadatke i provere znanja.

– U tom slučaju odsustvo učenika, pa i nastavnika neki period ili nemogućnost da se odvija nastava iz nekih objektivnih razloga ne bi značile pauzu u nastavi i propuštanje gradiva – ističe Marković.

Prinudna digitalizacija

Snežana Marković kaže da je učenje putem interneta „u tragovima“ prisutno u našim školama već desetak godina.
– Nažalost, nije bilo sistemski podržano već je sve ovo vreme predstavljalo inovaciju koju su primenjivali malobrojni nastavnici. I pored lako dostupnih alata, sistemskih dokumenata, upustava, primera dobre prakse i obuka, bilo je dosta otpora za korišćenje internet-tehnologije u nastavi. Realno, mogli smo da budemo mnogo spremniji kad nas je zadesila ta „prinudna digitalizacija“ obrazovanja, a i kad se desilo bilo je nekih nepromišljenih sistemskih poteza koju su naneli veliku štetu – ističe Marković.