Delimično zbog opadanja broja i odustajanja od napredovanja, a delom i zbog stalnih problema ljudi na vrhu hijerarhije žene su bile nedovoljno zastupljene na višim položajima u kompanijama koje su doživele finansijsku krizu, na Wall Streetu, ali i u Londonu, Sidneju, Rejkjaviku, Dablinu, Ženevi i u Dubaiju.
Žene su skoro u potpunosti nestale iz redova trgovaca s dobrim rezultatima, kraljeva akvizicije i kupovine, umetnika kupoprodaje i preduzetnika koji koriste hedge fondove, čiji pristup kapitalu je transformisao prirodu finansija pre krize.
Iako su žene činile većinu u mnogim sektorima radne snage, postale proporcionalno bolje obrazovane i profesionalnije kvalifikovane od muškaraca u mnogim oblastima, one uglavnom nisu donosile velike finansijske odluke ili baratale velikim ulozima. Nisu učestvovale u dogovorima koji su menjali uobičajeni način rada. U velikim finansijskim igrama žene su i dalje uglavnom igrale drugu ligu.
Nedostatak žena rukovodilaca u kompanijama koje su doživele krizu nije prošao nezapaženo. Kako je finansijski novinar Majkl Livajs zapazio 2008. godine „jedna od karakteristika finansijske katastrofe bila je… da je malo žena učestvovalo u njima“. The Financial Times razmišlja da li bi doprinos većeg broja članova ili izvršnih direktora žena mogao da spreči rizike koji su doveli do katastrofe i podseća da se Island nedavno okrenuo dvema ženama bankarkama da bi spasao svoj bankarski sistem od potpunog kolapsa. Kolumnist New York Timesa Nikolas Kristof ukazao je na studiju univerziteta Cambridge koja povezuje nivo testosterona s rizičnim ponašanjem i zapitao se da li muški hormoni mogu da izazovu krizu. The Washington Post je u Londonu objavio članak koji je isticao da su Fred, Tom, Andi, Denis, Erik, Džon, Stiven, Antonio i Pol vodili britanske banke koje su izgubile milijarde dolara i citirao ser Hauarda Arčera, glavnog evropskog i britanskog ekonomistu na IHS Global Insight u Londonu, koji je rekao: „Možete da tvrdite da su muškarci napravili prvu zbrku, a sada dame treba da odu“.
Autor Džejson Cvajg, kolumnista za lične finansije Wall Street Jorunal-a, slučaj je grubo opisao u knjizi The Little Book of Safe Money naglašavajući: „Majstori svemira pokazali su se kao majstori katastrofe. Bez obzira koji aspekt finansijske krize posmatrate uvek postoji čovek koji stoji iza toga“. Cvajg je to pripisao emocionalnim razlikama između muškaraca i žena u zapažanju i rizikovanju. Citirao je Viki Bajtelšmit, predsedavajuću odeljenja za finansije u državi Kolorado: „Žene manje od muškaraca brinu o adrenalinskoj žurbi, elementu igre i pravu na hvalisanje koje dolazi posle trgovine sa konkurencijom“.
Žene, uglavnom, nisu imale nikakve probleme kada su videle vezu koju je Cvajg kasnije napravio između krize i dominantne kulture liderstva koju su posmatrali od sredine devedesetih godina prošlog veka. Džuli je čula o tome od svojih uspešnih klijenata žena, koje su prešle na najbolje poslove u oblasti finansijskih usluga, onih koje su napustile svoja preduzeća i onih koje su ostale tamo gde su bile i zadržale svoj mir, čak i kada su prolazile kroz period sumnje u vezi s pravcem razvoja njihovih organizacija. Mnoge od tih žena su stasale u kompanijama koje su se posvetile izgradnji dugoročnih vrednosti, samo zato što su videle da ta privrženost opstaje i u teškoj trci za sve agresivniji rast.
Sagledavajući krizu otkrili su te žene i mnogima od njih ukazali novo poverenje u skladu s njihovom percepcijom „Pretpostavljam da sam znao o čemu govorim“, rekao je neko sumirajući jednoglasni stav. „Verujem da su moje brige za smer u kojem smo krenuli bile opravdane. Svaki put kada sam podigao crvenu zastavicu muške kolege su sipale gomilu brojeva na video kako bi dokazale da je sve u redu. Smatrale su me previše opreznim i sam sam počeo da sumnjam u sebe. Ali, neću tako skoro sumnjati u ono što vidim u budućnosti.“
Sali je čula sličan odjek ženskog skepticizma u oktobru 2008. godine, kada je govorila na Ženskom forumu za ekonomiju i društvo u Dovilu, u Francuskoj. Učesnice, uobičajeni dekor koji čini niz žena rukovodilaca iz čitavog sveta, bile su uznemirene i željne razgovora o tome kako su neki od vodećih lavova lidera na svetu vodili svoje kompanije, zemlje i ekonomije u katastrofu. Na panelima, okruglim stolovima, ručkovima i na sesijama s pitanjima i odgovorima, učesnice su uzimale mikrofon da bi objavile da više neće odstupati od primene onoga što znaju i vide.
“Rekli su nam da moramo da čekamo“, kazala je jedna žena tokom foruma. „Rekli su nam da ne znamo dovoljno i nemamo odgovarajući kredibilitet. Uveravali su nas da nismo spremne da učestvujemo u važnim odborima jer nismo upravljale poslovima vrednim 50 miliona dolara. Ali, neki od najkvalifikovanijih ljudi na svetu doveli su nas u ovaj istorijski nered svetskih razmera. Žene više ne mogu da proguraju mit o sopstvenoj nesposobnosti!“
Nikada nećemo saznati da li bi više žena u odborima i na položajima pomoglo da se izbegne ili ublaži kriza. Ali je jasno iz sadašnje perspektive da je neuravnotežena liderska kultura bacila neke poznate institucije u ambis. Džeki Cener, bivši partner u Goldbman Sachs-u, dao je odgovor finansiranjem studije sa Nacionalnim savetom za istraživanje žena. Studija pokazuje da su menadžeri ženskih hedge fondova manje voljni da preuzmu visok stepen rizika, a manje je verovatno i da će zauzeti stav „nema hrabrosti, nema ni slave“. Kao što Cener primećuje: „Kompanijama u krizi trebalo je više žena lidera jer im je bio neophodan uravnotežen model odlučivanja. Zamislite šta bi bilo da su Lehman Brothers bili Lehman Brothers and Sisters!“
Veliki problem je bio što je dominantna kultura – koja ne bi bila zastupljena u Lehman Sisters – ponudila ženama malo prilika da deluju u skladu s onim što zapažaju. Ali, to nije sprečilo žene da zapažaju šta se dešava. Primetile su da je menadžment u poslovanju primenio stil klađenja u Vegasu i princip „pobednik nosi sve“, pa nisu vodili računa o dugoročnim ciljevima. Shvatile su da je smanjenje broja zaposlenih da bi se zadovoljilo tržište uglavnom korišćeno kao opravdanje za naduvano plaćanje po ugovorima. Videle su da su korporativni odbori, s 85 posto muškog rukovodstva „u proseku“, često radili izuzetno loš posao u rukovođenju zasnovan na riziku da se lepo nagrađuju čak i kada stvari idu naopako. Bili im je jasno da su strategije turbo rasta i neusaglašenih akvizicija često bile rezultat igre brojeva, koje su dobro izgledale na papiru, ali nisu činile ništa da poboljšaju proizvode, usluge i zadovoljstvo kupaca. Primetile su i da je stvorena slika da one stagniraju, a rukovodioci sumnjive prošlosti – od kojih su neki decenijama ostavljali pustoš za sobom – čvrsto držali tlo pod nogama.
Iznad svega, žene su shvatile da su njihovi životi i životi onih koji ih okružuju pod višim pritiskom proporcionalno višem riziku organizacije na ljude. Ljudi su radili preteško i predugo, to je bio čest slučaj. Najveći problem ležao je u sistemu koji im je oduzeo najlepše lične trenutke – trenutke koji nisu bili u saglasju s onim što je većini ljudi neophodno da bi živeli zadovoljno i harmonično.
Ekstremni zahtevi stvarali su ekstremno radno mesto, koje je davalo prednost onima koji su spremni na neizbalansiran život i vođeni željom za zaradom. Te osobe su zauzvrat postavile pravila angažovanjem i promovisanjem drugih koji su delili njihove vrednosti i posvećenost zaradi. Ugovori o plaćanju za učinak povećali su zahteve s merilima zasnovanim na spremnosti da se svaki trenutak posveti radu. Talentovani ljudi koji su cenili uravnoteženost, porodični život ili jednostavno dovoljno vremena za pažljivo donošenje odluka smatrali su se nedovoljno jakim ili nedovoljno dobrim. Nije iznenađujuće što mnoge žene nisu uspele u takvom okruženju.
Dakle, pitanje koje je postavio The Financial Times, da li bi više žena na položajima moglo da spreči rizične i grandiozne vatre koje su dovele do katastrofe, menja pogled. Nedovoljna zastupljenost žena na višim položajima bila je posledica i simptom liderske kulture, koja je postajala sve neujednačenija.
Nemoć žena da se osećaju potpuno angažovanim u takvoj liderskoj kulturi trebalo je da bude rani upozoravajući signal da nevolje postoje. Ali, kompanije su odlučila da gledaju na zadržavanje žena rukovodilaca kao na žensko pitanje, a ne na strateško ili lidersko. Nisu sagledale celinu problema tako da nisu uspele da vide vezu između talentovanih žena koje se razvijaju i poslovne kulture usredsređene na kratkoročne i ponekad sumnjivo definisane „rezultate“ isključujući sve drugo. I ciljevi i metode te kulture bili su neodrživi. Profiti su uništavali kompanije dok su one uništavale zaposlene.
Pre izbijanja krize neke visokoobrazovane žene upozorile su da kratkoročni profiti u finansijskom sektoru maskiraju dugoročne probleme. Na primer, finansijska analitičarka Meredit Vitni šokirala je tržište prognozirajući da će 2007. godine Citigroup morati da isplati dividende zbog netačnog bilansa stanja. Vitni je predvidela gubitke i otpise dugova kompanija Lehman Brothers, Bank of America i Merrilll Lynch u vreme kada se smatralo da su jake na tržištu. Takođe je kritikovala agencije za rejting zbog „incestnih“ odnosa s velikim bankama i dovodila u pitanje tačnost i, u nekim slučajevima, istinitost agencijskih rezultata.
Šejla Ber, predsednica Federal Deposit Insurance Corporation (FDIC), takođe se bavila alarmom za opasnost od rizičnih kreditiranja. Kada je Vlada konačno bila prisiljena da se izbori s tim problemom, Ber je javno prigovarala da uslovi za spasavanje banaka nisu zaštitili vlasnike hipoteka, a kako je verovala, slabost je potkopala efikasnost u narednim godinama. Njene primedbe razbile su Treasury Department officials, koja je ismejavala njenu preteranu opreznost, nesposobna da razume pokazatelje.
Bruksli Born, bivša predsedavajuća The Commodity Futures Trading Commission, više od decenije pre krize, pokušavala je da probudi zabrinutost zbog neregulisanih ugovora o naftnim derivatima. Verovala je da rastuća popularnost instrumenata kao što su kreditne zamene i njihovo proširenje na hipoteku visokog rizika celokupnu ekonomiju izlažu opasnosti. Njen glavni protivnik u Vašingtonu bio je predsedavajući Federal Reserve Alan Grinspen, koji je odbacio njeno mišljenje kao stav preterano revnosnog birokrate, neprijateljski raspoložen prema preduzetničkim naporima i previše zaglavljen u prošlosti da bi imao sluha za potencijalne vrednosti finansijskih inovacija.
Bern i Born su 2009. godine dobile JFK Profile nagradu za hrabrost za napore u podizanju svesti o predstojećoj krizi. Ber je na ceremoniji rekla da je „naročito zadovoljna što se pridružuje drugim nagrađenim ženama koje su ustale kada njihove kolege muškarci nisu reagovali, ili još gore, aktivno su se borili protiv njih“. Vodeća poslovna štampa, izveštavajući o njenim zapažanjima, nije istakla da je nesrazmerno veliki broj izuzetnih upozorenja stigao baš od žena, opisujući činjenicu da je nagradu dobila žena kao puku slučajnost.
Siva i bela masa
Funkcionalni snimak magnetne rezonance otkriva da muškarci (u proseku) imaju više „sive mase“ u mozgu nego žene, dok one imaju više „bele mase“. Siva masa sastoji se od neuronskih ćelija koje obrađuju informacije, a bela od proširenja nervnih ćelija ili aksona koji povezuju te procesne centre. Siva masa obezbeđuje neuronsku energiju potrebnu za obavljanje funkcija u jednoj oblasti mozga. Bela masa distribuira i integriše informacije u različitim delovima mozga. Uz više aksona ženski mozak ima više tačaka integracije i veze, što omogućava istovremenu mentalnu aktivnost u obe hemisfere mozga. To je primarni fiziološki razlog zbog kojeg je verovatnije da će žene upotrebiti mogućnosti desne strane, kao što je intuitivno znanje, i u situacijama koje zahtevaju korišćenje leve strane mozga. Kod žena logika i intuicija su manje razdvojene.
Ženska vizija
Ženska vizija – prava moć žena na poslu – naslov je studije američkih autorki Sali Helgesen i Džuli Džonson koju na srpskom jeziku objavljuje izdavač specijalizovan za knjige iz oblasti marketinga i PR-a Društvo za unapređenje marketinga iz Beograda (tel: 011/2773 721 i 064/12254-06, e-mail: kramerŽeunet.rs).
Autorke polaze od teze da mnoge žene odustaju od poslovne karijere u velikim kompanijama zbog saznanja da se njihova, ženska vizija sveta i međuljudskih odnosa ne uvažava u kompetitivnom biznisu. Analizirajući ekonomske potrese u XXI veku Helgesen i Džonson zaključuju da je upravo ženski način razmišljanja koji je uglavnom bio ignorisan, možda mogao sprečiti neke lomove.
U dogovoru sa izdavačem Danas donosi odlomak iz ove knjige. Izbor i oprema teksta redakcijski.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
