Foto: Dušan PešićVećina meštana mahale Laloš, koja pripada selu Rajčilovci, na oko dva i po kilometra od Bosilegrada, živi na ivici egistencije, u barakama, kontejnerima ili prikolicama. Iako neki stanovnici ove mahale kažu da imaju sve, i kuću i struju i vodu, i da im ne treba ništa, mnogi Lalošani žive u velikom siromaštvu.
U ovoj mahali, za koju kažu da je najveći geto na jugu Srbije, živi, prema procenama, između 100 i 200 Bugara i Roma, neki bez struje, vode i kupatila. Mnogo je dece, ali i bolesnih ljudi.
„Sad, znači, idemo u Laloš, u najbogato naselje“, kaže, šaleći se, stariji čovek koji pristaje da reportera Danasa odvede na lice mesta, „odavde, iz centra Bosilegrada, udaljen dva i po do tri kilometra, ništa to nije.“
Vozeći se ka mahali, „turistički vodič“ objašnjava lokaciju ovog geta.
„Idemo glavnim putem za Sofiju, posle dva i po kilometra skrećemo desno i onda, nakon 500 do 600 metara, počinje mahala Laloš, u selu Rajčilovci. Nema stotinak kuća, manje ih je, alli su fini ljudi. Stidljivi su, ali pošteni, ne prave nerede. Po ceo dan rade, cepaju drva u šumi, beru maline i borovnice, ili kamionima prevoze robu. Neki idu u pečalbu, u unutrašnjost Srbije. Nema teških neradnika, svako želi da zaradi. U neposrednoj blizini mahale je škola i prodavnica. Nije se nikad čulo da u Lalošu ima lopova, da je policija nekog privela“, priča ovaj stariji gospodin.
Objašnjava da je ulaz u mahalu kod kontejnera u kome se nalaze stari i iscepani dušeci, i da odatle „ideš samo pravo“. Tu je i potočić.
„Ja imam sve, i struju i vodu. Meni ne treba ništa, hvala puno“, reče jedan od dvojice mladića koji su pošli u prodavnicu, a, odlazeći, onaj drugi doviknu, „samo zdravlja, ništa drugo!“
Dvadesetak metara dalje nalaze se prve kuće. Sa desne strane sokaka, pred kapijom, mladić u ranim dvadesetim, ali se stidi, nije naročito pričljiv.
„Ima 200-300 ljudi u mahali, a sada ih nema mnogo, verovatno jer je podne, a i vrućina je“, procedi kroz zube mladić.
Nedaleko je i dvospratna kuća Vinka Dimitrova i Anđelke Milenov, nevenčanih supružnika.
„Kako se živi? Ženi i meni je super. Imamo i vodu, i kanalizaciju, i struju. Tačno je da neki žive u barakama i kontejnerima. Ima i dece, ali država im daje pomoć. Ja radim u šumi. Onaj ko radi i misli na domaćinstvo, on ima. Ko pije po kafanama ili uzima za decu novac od države pa to posle popije, on nema. Najbolje da siđeš do prodavnice i vidiš kako ljudi odmaraju i gde pare troše“, priča Vinko.
Na sajtu lokalnog odbora Srpske napredne stranke (SNS) iz Bosilegrada i dalje se može pročitatati saopštenje iz 2015, u kome naprednjaci optužuju Vladimira Zaharijeva, predsednika Opštine Bosilegrad, da „politički koristi ove siromašne ljude“ koji žive u Lalošu i da ih je „nagovarao da se izjašnjavaju kao Srbi, Bugari, Romi – po potrebi, a sada im preti da će ostati i bez socijalne pomoći ako mu se suprotstave“.
„To je bilo pre desetak godina, sad ne. Nije terao ljude. Ovde je polovina naroda nepismeno. I sad ti meni možeš da daš da potpišem, recimo, da me vodiš na streljanje. Ja ne znam da čitam i ja ću da potpišem“, objašnjava Vinko.
Anđelka, njegova supruga, izađe iz kuće i reče da „ih niko nije terao da potpišu da li su Romi ili Bugari“.
„Tako bilo napisano i mi smo potpisivali. A niko nije čitao šta piše“, reče ona.
„Nismo imali ni put, ni kanalizaciju, Zaharijev to napravio“, dodade Anđelka, „i vodu je uveo. Vidite onu česmu? Kažu nema vode, a vode koliko hoćeš! Samo gore, uzbrdo, ima jedna ulica, u dolini, koja treba da se asfaltira“.
U trenutku razgovora, ulicom prođe automobil, jedan od meštana Laloša ga vozi.
„Vidiš, oni da ne uzimaju pare, ne bi mogli da voze ovakva kola“, primeti Vinko, „evo, ja ovu kuću zidam od svoje 15. godine, i dan-danas je pravim. I ne tražim pomoć.“
Od Anđelkine i Vinkove kuće, posle desetak metara, raskršće. Može se i levo i desno, „ali su barake i kontejneri desno“, objasni on: „To gore su sve alkoholičari, normalno da će da žive u kontejnerima“.
Poj petlova prekinu Anđelka: „Skoro svaka kuća u mahali ima više dece. Negde ih je petoro ili šestoro dece, negde manje, ali ih ima u skoro svakoj porodici. Nama niko ništa nije dao, pa smo napravili, stekli, imamo nešto“.
Idući puteljkom desno, majka, očito primetivši nepoznato i „sumnjivo“ lice, upozori svoju sitnu decu: „Bežite ovamo, u dvorište!“
Kučići, mačke i pernata živina na ulici, neke životinje se opružile nasred tesnih sokaka, upijaju sunčeve zrake, neke pobegle u hladovinu. Pored puteva ima i nekoliko poljskih toaleta.
Put, uglavnom, asfaltiran, kuće mahom neokrečene, u cigli. Ispred svake barake ili kontejnera je improvizovani vešeraj, žica ili kanap sa nešto veša koji se suši. Pored puta mogu se zateći i pokvarena, stara dečja kolica, bicikli, lavori, gajbe za alkoholna pića, ali i posložena drva koja čekaju neko hladnije, nesrećnije vreme.
„Ja nemam ni struju, ni ništa, sama živim“. Ne radim sad nigde, čistila sam pre ulice ali su me otpustili kad sam napunila 65. Dali mi penziju 10.000 dinara. Šta je to? Ništa. Ne živim dobro, ali šta ću. Jedan moj sin isto živi u mahali, ali ne dolazi, niti mi daje nešto. Ostali – svako na svoju stranu“, reče Ruža Todorova koju zatičemo ispred njenog limenog kontejnera,
„Da me hoće Gospod hoće pa da umrem. Mnogo bi lepše bilo, da se ne mučim više. Muž mi je umro pre 12 godina. Evo ga moj čovek, na fotografiji. Imam šestoricu sinova. A ćerku sam imala samo jednu, ali ona umrla. Srce me boli. Bila je udata u Vranju. Troje dece i ona ima“, očajna je baka Ruža.
Naročito teško joj je zimi, kad hladnoća stegne.
„Zajmim zimi pare da mi donesu drva. Platim kubik, oni mi donesu manje. A i sama idem u šumu, uzbrdo, sve je to daleko. Donesem po nekoliko grančica, izgore začas. Nisam dobro, bolesna sam“, priča baka Ruža svoju tužnu životnu priču.
Naposletku, ovi ljudi, bili Bugari, Romi ili kako god se izjašnjavali, u 21. veku nemaju pijaću vodu, kupatilo, struju, doskora ni kanalizaciju. Mnogi sa gorčinom u srcu teraju svoje božje dane, žive pasji život. A pošteni, ljubazni, gotoprimljivi. Ljudi sa dušom.
Zaharijev: Izjasnite se kao Romi, lakše ćemo da sarađujemo
„Svi oni imaju i stare i nove kuće. Ne postoji domaćinstvo koje, pored socijalne pomoći, ne prima i novac od opštine preko projekta. Mesečno dobiju po 12.000 za dva do tri sata čišćenja dnevno, pre svega, doline u njihovoj mahali. Trenutno iz 33 kuća ima isto toliko žena koje čiste. Iz svake kuće radi po jedan član porodice“, kaže za Danas Vladimir Zaharijev, predsednik Opštine Bosilegrad.
Na toj funkciji je od novembra 2001, „kada je u Lalošu bila samo jedna kozja staza, a nisu imali ni kanalizaciju, ništa drugo“.
„Kompletan donji deo mahale ima gradsku vodu, jer su se svi prikačili na javne česme koje smo postavili. I gornji deo Laloša ima vodu, jer postoji pumpa koja radi na struju. Da bi dobili struju, moraće da imaju i svoje zemljište. I tu želimo da im pomognemo“, dodao je.
Neistinitim naziva priče o tome da je primoravao meštane Laloša da se izjašnjavaju kao Bugari.
„Svaki građanin ima pravo da se izjasni onako kako želi. To sa gubitkom socijalne pomoći ili pretnjama ako se neko ne izjasni kao Bugarin nema veze sa životom. Kažem im da se slobodno izjasne kao Romi, biće nam lakše da mi, iz opštine, i oni, Romi, sarađujemo na evropskim projektima. Svi oni imaju najmanje osam razreda osnovne škole, ne bih rekao da nisu znali šta potpisuju. Sva deca imaju besplatan obrok u školi. Ali su deca iz Laloša navikla da ne idu u školu. To što kažu da nemaju, to je čista laž“, zaključuje Zaharijev.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
