"Da nije premijer, Vučićem se ne bih bavio"

Naslovi njegovih knjiga nagoveštavaju otužne nijanse i apsurde od kojih se pravi zvanična istorija, u zemlji u kojoj činjenice niko ne uvažava, čak ni kada su očigledne i neopozive kao smrt: „Ćevapčiči su bili odlični“, „Živela naša Srbija“, „Trupni portret“, „Nije narod sapun da se potroši“, a pre nekog vremena pojavila se i njegova peta knjiga „U tri lepe“, sa nadnaslovom: Hvala Vučiću!

Gospodine Todoroviću, malo je živih novinara u Srbiji koji se mogu pohvaliti da je njihovo pisanje, odnosno stilske odlike pisanja tema jedne doktorske disertacije…

– Ima tome kako je Sanja Domazet, književnica i profesor na žurnalistici, doktorirala sa temom „Kreativni rukopis u štampanim medijima“. U tom obimnom radu, jedna je glava, pored Kepota, Falači… Teofila, o meni i mom rukopisu. Naravno da sam to primio kao nagradu, pogolemu. To mu dođe kao državna plata, čije visine nikad nisam domašio.

Vaša peta knjiga „U tri lepe“ sa nadnaslovom “ Hvala Vučiću!“ još jedna je u nizu Vašeg direrovskog slikanja stvarnosti, još jedna knjiga, svedočanstvo onoga koji hoda, gleda, zapisuje…

– Relativno kasno sam počeo da objavljujem knjige, odnosno to mi nije ni padalo na pamet, jer pisce, kao i njihov rad, najozbiljnije shvatam. Slaviša Lekić mi je početkom 2000-ih ponudio da mi štampa izbor tekstova kod „Statusa“. Naredne četiri knjige mi je izdalo „Vreme“, i ne bih to menjao, jer verovatno nijedan autor u svetu nema moj status, naime, skoro sve pare od prodaje, a proda se sav tiraž, idu meni.

Vaši tekstovi već u samom jeziku kojim pišete su satira, ubojita, naravno na račun vlastodržaca, u poslednje vreme A. V.

– Da nije premijer, ja se Vučićem ne bih bavio. Glavni junaci mojih tekstova, od Miloševića naovamo, jesu predstavnici vlasti na svojim manifestacijama. Vučić i njegovi doktori su me samo raspisali. Sva moja tehnika je čisto dokumentarna, ja sam kao uključena kamera, gde nema montaže priloga. Kod Vučića je sve antologijsko, i, zbilja, najbolje u istoriji.

Recimo, kad otvara most od 19 metara, ili put od 4 km, on se svom narodu, koji je istovaren iz autobusa, obraća sa: „Dragi meštani!“ Istim tim „meštanima“, u broju od nekoliko hiljada, koji su, kamuflirani u narod, koji je u radno vreme došao na otvaranje čuvene deonice Koridora 11, od 40,4 km, kaže: „Moj najveći utisak je što vidim ovoliko ljudi koji su zadovoljni i srećni, i koji su došli da se raduju uspehu i napretku Srbije.“

Sve je to jedna velika predstava, u kojoj, takva režija, učestvuju i odabrani pojedinci koji mu padaju u zagrljaj, ili imaju na nešto da mu se požale, kao i takozvani novinari koji mu postavljaju teška pitanja.

Nakon što ste na svom blogu info-sajta blic.rs objavili „AV ostavku“, šta se desilo? Gde nestade taj blog, više ne postoji…

– Pisao sam taj blog za „Blic“, nadrndano, kao i sve što radim. Sve dok na blogu nisam preneo tekst dr Novice Milića, „Ja, AV, podnosim ostavku“. Javiše mi da je tekst skinut, a da ni mene više nema među blogerima. Sve izbrisano. Digla se dževa po društvenim mrežama, Vučić i njegovi su javili da oni nemaju nikakve veze sa tim, „Blic“ se nije javljao, „kompromisno“ je ukinuo blog u svom elektronskom izdanju. Posle me pozvao „Istinomer“, tu sam pisao blog više od dve godine, ali, nedavno su mi i oni otkazali, jer sam projektno neodrživ, tako da sam sad, na belom hlebu.

Kako je jedna sekretarica uticala da postanete gotovo stručnjak za stajling?

– Pa to za Veljinu sekretaricu, kad je ovaj bio predsednik Čačka, više je anegdota. Žensko je bilo na svom mestu, meni je tada samo došlo da opišem tu naivnu umetnost u odevanju. I tu je uistinu bilo naivnosti, obostrane, danas mi trebaju četiri ruke da opišem šminku, nakit i tesno mi ga skroji nano pončo kostime ministarke Zorane.

Reportaža je literarni žanr, ali isto tako novinarski, neposredan, bez obmane, bez narudžbine… Žanr koji nestaje u nas, kao što nestaju novinari…

– Uglavnom me, oni koji bi u to trebalo da se razumeju, svrstavaju u reportere. Ali, pre je to nešto nedefinisano, neka hibridna forma. Čini mi se da je u odgonetanju i svrstavanju mog pisanja najbolje pogodio kolega LJuba Živkov, koji veli da je to čista „divlja gradnja“. Jer, pravo govoreći, to nije klasično novinarstvo, ni u formi, ni u jeziku, ja vam tu nabadam na svoj način, u nekom svom rukavcu van matice.

Imate li utisak da novinarstvo u Srbiji nikada nije bilo na „nižim granama“, ne na kolenima, već polomljene kičme…

– Uistinu sam imao sreće kad me Žarković pozvao u „Vreme“, tamo te 1993. Jer, „Vreme“ je tada moglo da uzme kog hoće novinara, neki nos je rekao Žaru da ja budem taj. Obostrano je to izašlo na dobro, „Vreme“ me je pustilo da „nabadam“ iz svog rukavca, jer ja sam sam svoj majstor, držim da je i list, tako bar vele, dobio nešto na tom kreativnom rukopisu. Pa, nigde je novinarstvo…

Novinarstvo je tamo da me, zbog drugih, sramota reći da sam novinar. Nije tome samo Vučić doprineo, a lepo doprinosi, i u novinarstvu je na delu legalizacija legitimiteta, jad i beda dobijaju sve počasti i sjajne etikete.

U tom „nigde“ se ne da opstati, ili…

– Pa, trebalo se izboriti za to, jerbo sam ja, na neki način, sam svoj urednik, što je držim, najviši status u novinarstvu. Nije me nijedna partija zaposlila, pa da imam taj privilegovan status. Ako neko misli da je to mnogo časti i para, pristajem da svoj posao menjam sa članstvom u nekom upravnom odboru za kontrolu letenja, za šta, kao što znamo, treba mnogo partijske struke, znanja i doktoriranja.

Promocija knjige „U tri lepe“ bila pre neki dan…

– Da prijavim, živ nisam, da smo Žarković i ja bili u Jutarnjem programu RTS-a, u izveštaju sa promocije moje knjige „U tri lepe“ u Valjevu. Desilo se to baš kad Vučić gospodin bio u Kazahstanu, neko nije bio budan. Moje je bilo da javim.

Promocija sutra u Parobrodu

promocija knjige Dragana Todorovića „U tri lepe“ biće održana sutra, 18. novembra, u Parobrodu, u 18 časova. Na promociji će govoriti Filip Švarm, odgovorni urednik Vremena, Ivana Peško, kritičarka, i autor.