Da se samo od ovoga živi bilo bi teško

U selima pribojskog kraja ima oko 12 hiljada ovaca. Seljaci nekako i prodaju jagnjad i ovce, ali vunu gotovo da neće niko. Ni u ovom kraju, kao uostalom u celoj Srbiji, nema organizovanog otkupa vune, pa se ona najčešće baca, iako se u isto vreme uvoze velike količine za tekstilnu industriju. Savet za poljoprivredu opštine Priboj, planirao je da sklopi ugovor sa prjepoljskim tekstilnim kombinatom „Stileks“ radi organizovanog otkupa vune. Članovima Saveta je istekao mandat, novi još nije formiran, pa će i dogovor oko otkupa vuna u pribojskom kraju sačekati neke bolje dane. Sve ovo su i razlozi što u opštini Priboj rade samo dve vunovlačare, iako je nekada ovaj zanat predstavljao unosan i dobar posao.
Ljubiša Raović, automehaničar u FAP-u vunovlačarskim zanatom bavi se kao dodatnim zanimanjem. Ljubiša ima radnju u svojoj kući na Jarmovcu na ulazu u novi deo Priboja i kaže da je posla i mušterija sve manje. Ovaj zanat polako izumire, jer je malo onih koji kupuju vunu i pletu čarape, prsluke i drugu odeću.
– Ovo je prljav posao. Mnogo je prašine i mora da se radi sa maskom. Vunovlačar obrađuje vunu koja mora da bude oprana i osušena da bi mogla da ide u mašinu koja je redi ili vlača, kako bi nakon toga mogla da se prede. Tako se vuna oslobađa i nečistoća koje su se nakupile tokom vremena, iglica četinara kao i ostataka trave. Nema od ovog posla neke velike zarade. Da se uredi kilogram vune, plaća se 90 dinara. Posla preko leta skoro da nema. Tek s jeseni kada se završe svi poslovi na selu onda meštani iz okolnih pribojskih sela donose vunu da se uredi, priča Ljubiša i dodaje da je vuna iz ovih krajeva dobrog kvaliteta.
-Može i obojena vuna da se redi. Može da se boji industrijskim bojama za vunu, ali najčešće se boji u orahovini. Donose mušterije i belu i crnu vunu. Ako je potrebna za čarape, ona se jednom uredi da bi se dobila siva boja, ali ako je za džemper ili za prsluk mora dva puta da prodje kroz mašinu, kaže ovaj vunovlačar.
Ranije su postojale vunovlačare koje su radile na pogon vode slično vodenicama, a žene na selu upredale vunu pomoću preslice i vretena. Danas se i taj posao radi mašinski, ali Ljubiša kaže da je vuna upredena ručno neuporedivo kvalitetnija i trajnija od mašinski upredene vune. Preslica je nezamenjiva, ne može da se poredi sa mašinskom, ali sve je manje žena koje ručno predu vunu.
Nekada je mladencima na dar poklanjan ručno pravljeni jorgan od vune, a o tom poklonu se pričalo kao posebnom. Sada, to više nije moderno. Moderno nije, ali je zdravo. Vuna je poznata kao dobar izvor toplote, retko izaziva alergiju, pa i kod Ljubiše često dođu mušerije sa željom da im napravi jorgan ili dušek od vune .
-Za jorgan je potrebno oko dva a za dušek oko tri kilograma vrlo kvalitetne vune. Vuna se uredi na mašini u table, pa se prošiva na mašini. Ovakvi jorgani i dušeci su malo teži od industrijskih, ali veoma su topli i teško vuna može da se ovako prerađena „ućeba“. Jorgan je oko 1.800 dinara sve sa vunom i materijalom a dušek oko 2.400, ali sve zavisi od veličine. Sve ovo radim i iz hobija, žao mi je da se ugasi jedan zanat koji ima tradiciju, ali i da bi se nešto dodatno zaradilo . Da se samo od ovoga živi bilo bi teško jer sve je manje onih koji ručno pletu džempere i čarape, zaključuje Ljubiša.