Da u gradu ima mesta za sve sem za mržnju i nasilje

Energija tih ljudi nam je potrebna da bismo stvorili moderan, otvoreni grad, osvojili nove slobode.

Nažalost, gledamo kako je politika poslednjih godina umrtvila duh ovog grada, nasilnici osvajaju ulice, a javnost se bavi cenom jelke, fontane i sijalica. Naravno da je važno kako se troši budžet Beograđana, ali nikada neću prihvatiti da je to najznačajniji i najprioritetniji problem sa kojim se suočavamo. Poslednjih 10 godina, Beograd je igralište nacionalista, huligana i klerofašista, kojima se suprotstavljamo u premalom broju.

Paljenja ambasada, ubistva navijača, napadi na Paradu ponosa, slavljenje fašizma u centru Beograda – to nije lice mog Beograda. Želim Beograd u kome ima mesta za sve osim mržnje i nasilja. Da gradska vlast uvek, i bez kalkulacija, stoji na strani antifašizma, slobode, podržavanja različitosti. Ne sme prvi čovek Beograda ćutati kada se u beogradskoj hali Aleksandar Nikolić skandiraju poruke mržnje košarkašu zbog njegovog imena ili nacionalnosti. Istog trenutka je gradska vlast morala reagovati – uskratiti podršku klubu dok se ne razračuna sa šovinistima na tribinama, prekinuti svu pomoć i gradska sponzorstva. Ako se neonacisti okupljaju da slave Milana Nedića, grad na tom mestu mora postaviti ploču na kojoj će biti jasno nedvosmisleno objašnjena zverstva za koje je odgovoran.

Kada razmišljamo i borimo se za Beograd kakav želimo, nemamo pravo da razmišljamo u kategorijama šta je gradska a šta republička nadležnost. Obavezni smo sačuvamo obraz Beograda, slobodnog grada, koji je preživeo sve izazove, tragedije, pa i nacističku okupaciju, ali na kraju bio slobodan.

Ta sloboda se osvaja javnim, glasnim, hrabrim, upornim delovanjem. U toj borbi ne sme biti kompromisa, ulagivanja niti glasne tišine onih koji se plaše da se ne zamere.

Autor je reditelj