Daglas Stjuart: Modni dizajner pisac

Reč je o Škotlanđaninu Daglasu Stjuartu (44) i o njegovom debitantskom romanu „Shuggie Bain“. Žiri je odluku doneo jednoglasno. Predsednica žirija Margaret Bazbi je kazala kako niko ko pročita ovu knjigu „koja će postati klasik ne može ostati ravnodušan“. Stjuart je roman posvetio majci koja je umrla od posledica alkoholizma kad je imao šesnaest godina. To je autobiografski roman u kome pisac detaljno opisuje svoje pokušaje da brine o majci alkoholičarki i da je oslobodi zavisnosti, a oboje su na rubu egzistencije, žive u skoro potpunom siromaštvu, u Glazgovu krajem osamdesetih godina prošlog veka.

Daglasa Stjuarta je vest o jednom od najuglednijih književnih priznanja veoma obradovala. Kazao je da će iznos mu iznos od 50 hiljada funti (oko 55.000 evra) pomoći da se vrati u domovinu i da se potpuno posveti pisanju. Trenutno je u NJujorku gde živi u braku sa dugogodišnjim partnerom, Amerikancem.

„Kad se stvari posmatraju iz daljine izgledaju mnogo jasnije, ali istovremeno se budi i nostalgija. Moje srce je ostalo u Škotskoj i možda će mi uspeh mog prvog romana pomoći da se vratim“, izjavio je Stjuart za medije. Ako se zna da dobijanje Bukera ne podrazumeva samo novčani iznos na čeku, već i mnogo veću vidljivost i uspeh koji nagrada u prodaji knjiga donosi nema sumnje da će mu se želje ostvariti.

„U društvu kakvo je bilo osamdesetih godina nije bilo mesta za majke poput Agnes (ime majke u romanu), nisu mogle da ostvare svoje snove, da se sa nekim sprijatelje niti da se izdignu iznad nevolje koja ih je snašla. Tokom sazrevanja sam shvatio da sam homoseksualac, voleo sam svoju majku koju nisam mogao da spasem, zato je pisanje ovog romana za mene bilo neverovatno lekovito“, objasnio je Daglas Stjuart.

On je bio prva osoba u porodici koja je pokušala da završi školu. U tome je i uspeo, završio je srednju tekstilnu školu i izborio mesto u jednoj od najuglednijih britanskih umetničkih škola, londonskom Royal College of Art. Posle završenih studija odlazi „preko bare“ i nastoji da okuša sreću u „Velikoj jabuci“ gde i danas živi. Dvadeset godina radio je za Kelvina Klajna i pisao u tišini svoje sobe, za svoju dušu.